KAKO JE NESTALO PRAVDE NA ZEMLJI

 

Bio jedan car,  pa zaželi da dozna ima li  kakvijeh starina u njegovom carstvu. Zato naredi ljude da idu svuda po carevini, *đe god što staro i neobično nađu da odmah oprave njemu. Tako ti se oni ljudi upute i pođu po svijetu. Tražili su svuda đe šta ima, pa nađu mnoge začudne  i nezačudne stvari. Među njima bijaše im najzačudnije jedno šenično  zrno, veliko kao kakva kruška.

Odmah pošalju zrno caru da i on  vidi i da se čudom načudi koliko je zrno. Car, kad ugleda zrno upropasti se od čuda, i svi što su ga gledali, jer ljudsko uho ne pamti kad je moglo biti vrijeme da je šenica bila tako krupna. Svijema se  baš učini da je  to neka utvara, zato car  naredi da se izabere  nekoliko pametnijih ljudi, pa da pođu po svijetu i da traže pametara, ne bi li im što o  tom zrnu kazao.  Nađu se ljudi te pođu po svijetu da pitaju za zrno. Išli su tako, išli dugo i pitali sve stare ljude,  pa  ni od koga  ništa  ne mogoše  čuti. Najposlije smisle da se vrate dom.

      Utom im neko  kaže za jednog starca,  što mu bijaše preko dvjesta godina. Ljudi ga pođu tražiti, pa kad ga nađoše, obraduju se.  U starca bila bijela brada kao vuna. Ljudi mu nazovu Boga i poklone se, pa će mu onda reći:

Mudri starče, mi smo čuli da tebi ima dvjesta godina, u našem carst6vu našlo se jedno šenično zrno,  vrlo veliko i teško, pa  car ne vjeruje da je to pravo zrno, već nas je poslao po svijetu da tražimo ima li đe  iko  da zna nešto o tome zrnu pričati, da li zna  e je  kad bilo toliko zrno ili je  more biti čuo od koga što, o njemu. Mi evo idosmo i obiđosmo svu carevinu i nikoga ne nađosmo od tebe starijega, daj nam kaži, ako šta znaš, o tom zrnu; oko ti je  ne znadeš, mi nemamo kud dalje.

      Starac im odgovori:

• Ja ne znam ništa o tome, niti sam upamtio a ni čuo da ko šta o tome zrnu pripovijeda,. Već ako ste radi da znate, imade tri-četiri  dana odavde  živi jedan starac, ima  preko četiri stotine  godina, ja mislim  da će on o tom znati. – Pa im  još pokaže i kuda treba  ići da nađu tog starca, a ljudi mu zahvale i krenu  na put.

Kad poslanici nađu drugog starca, začude se, jer mu brada bijaše tek prosijeda, a toliko  mu godina! Kad se  poslanici pozdrave s njim, upitaju ga da li njemu  zbilja  ima četiri stotine godina: Starac veli da ima baš toliko, već veli nije osijedio,  jer je u zevku* živio.

     Poslanici ga sad  upitaju za zrno šenično, a on  im kao i onaj odgovori da o tome ništa ne zna , niti da je što čuo za  to zrno; već veli;

• Ako vi hoćete što da znate o tom zrnu, ja ću vam kazat jednog starca , ima mu šest stotina godina, ama je podaleko odavde,  ima čitavih šest dana do njega:
• ako vam on što ne kaže za to zrno, ja vam ne umijem reći ko bi drugi kazao, već vi lijepo Boga pomenite pa kapu u šake, a put pod noge, pa e da  što bude dobro.

I tako se poslanici oproste sa starcem, pa se upute dalje. Putovali su taman šest dana, dok ne naiđoše na trećega starca. No svi se preneraze kad ga ugledaju, jer starac  ne bijaše nimalo sijed. Zatekoše ga u jednoj lijepoj sobi, usturio se u stolicu, ruke bacio na stranu, a prsa isturio, da more bolje dihati. Poslanici ga pozdrave, ma on prihvati boga, ali se sa stolice ne pomače. Poslanici započnu:

   - Čestiti starino,  mi smo  čuli da tebi ima  preko šest stotina godina i u našoj se carevini našlo jedno zrno šenično, veliko kao kruška, pa nam niko ne umije šta za njega kazati, a car nas je  baš radi  toga poslao po svijetu, jer se ne vjeruje da je to pravo zrno i da je nekad onoliko raslo.

      Starac na to podiže malo sa stolice, pa zaplaka i reče:

• Ej, ej,  moja đeco, to je zrno baš na zemlji raslo, ama davno je to bilo, davno još kad je pravda na zemlji vladala; eto toliko je onda bilo zrno šenično, pa ne samo to, već je  sve bilo više i naprednije,  sve, sve što je živo na svijetu bilo je mnogo veće nego sad, pa i ljudi su bili viši nego danas. A sve je to bilo onda kad je na zemlji  pravda vladala,  a od kad nje nestade, sve se tumbe okrenu.

 Kad to poslanici čuju, zamole starca   da im priča što iz tog vremena.  I da im priča kako je pravde  sa zemlje nestalo..

     Opet će starac udahnuti, pa reče:

• Ako bi vam mogao sve kazati kako je u ono doba bilo? Trebalo bi barem po godine da ste kod mene, pa opet vam ne bih sve – Ja  ću vam sad  kazati koliko budem znao kako se u ono doba sudilo. Kada bijaše pravda na zemlji i kad se pravo sudilo onda ne bijaše kletve niti bi se kome tražili svjedoci, veće što ne bi mogao sud pravo suditi,  oda su slali pravednijem verigama, pa bi se odmah doznao krivac i zavađeni, pa bi se tu izmirili. TOJE BIO NAJVIŠI SUD NA SVIJETU.

Evo da vam pričam jedan događaj što sam dobro upamtio. Bio sam ondaj još momčuljak, kad veljahu  da je jedan čovjek  prodao drugome kuću. Kupac onda  svu kuću obori, jer je htio  graditi iznova, pošto ona što je kupio bijaše stara.  Kad je kopao temelj za novu kuću nađe u zemlji mnogo blago, ražljuti se pa reče:

   - Vidi  ti  de kako me ovaj prevario kad mi je kuću prodavao, nije htio da mi kaže i za ove pare, ja mu ih sad neću nikako primiti.

Odmah  pošalje po prodavača, a ovaj kad dođe, upita kupca:

• Brate – veli - zašto me zoveš?, a on mu odgovori:

 - E moj brate,  kako te neću zvati? Ti si meni prodao samo kuću, a nijesi mi kazao da pod kućom ima para, što vrijedi više nego  i  deset ovakijeh kuća,  po mi je  žao što si me  tako grdno prevario,  ja ti para neću, niti su one moje.

  A prodavač mu reče:

 Nijesam,  te brate,  prevario, ja sam tebi sve prodao, i to je sad tvoje i ničije više.

 - Bogme, moje pare  nijesu , ne dao mi  dragi Bog već ih nosi kao svoje,  - zaviče kupovać.

  - Nijesu ni moje, niti ću ih ja primiti,  - veli prodavač.

   Ne mognu se nikako  narediti, već oba pristanu da idu na sud, pa šta im on odredi. Putem se zdogovore  da predadu pare sudu; no kad dođu na sud  pa ponude pare,  sud ne da  ni progovoriti, već veli:

 - Mi ne smijemo primiti,  već noste vi to caru..

 

 Ljudi se upute  i ponesu pare caru., da mu ih poklone. Kad dođu  pred cara, sve mu po redu ispričaju  što je i kako je, i kako su  najpošlje  donijeli blago da ga njemu poklone.  Kad car sve lijepo sasluša upita će ih:

 - A imate li koga od roda?.

Jedan reče da ima sina, a drugi reče  da ima kćer. Onda im car reče:

  - E  pa to je sad lasno presuditi. Nađeno blago  nije ni tvoje , što si kuću kupio, a ni tvoje što si kuću prodao, neka bude vaše djece, a ta vaša djeca da se kad odrastu,  vjenčaju, pa da budu muž i žena i da zajedno požive i one pare potroše.

  Obadvojica se  tim zadovolje, pa krenu doma.

  Vidite – nastavi starac – kako se onda pravo sudilo, pa dobro i bilo. Danas toga već više nema. A sad ću vam kazati još nešto, a vi znam da ćete  sve caru ispričati.

   Jedanput  dogodi jedna  velika i zla prijevara, te  se s te nesreće mnogo što šta umanji i sam BOŽIJI BLAGOSLOV, a puno je nešta i posve nestalo sa ovoga svijeta. Kad bijaše Božiji blagoslov na zemlji onda bijahu i pravedne verige. Činilo se  svijetu da te verige iz neba  vise, i one su bile svjedok svakome na zemlji. Maloprije sam vam kazao da se niko na zemlji nije zaklinjao, niti su svjedoci kome trebali, već koga sud nije mogao namiriti ili iznaći ko je krivac, onda  bi sud slao tijem pravednijem verigama.. Kad bi dva protivnika došla   do veriga, trebala bi obadvojica da ih rukom dohvaćaju, pa pravi je vazda, mogao dohvatiti, a krivom se ne bi dalo, jer bi verige od njega u nebo pobijegle, da bi ih krivi jedva i očima  mogao viđeti. Od pravoga se ne bi tako dizale, već bi svaki mogao rukom ih dohvatiti i držati.

  Tako je  na svijetu uvijek bilo dobro, dok se  ne nađe neki nesrećnik  kum, pa zaište u svog kuma stotinu dukata u zajam,  obećavši da će  mu ih brzo vratiti. Kum mu uzajmi dukate,  a ovaj mu nesrećnik uzme jedan šćap, pa ga donekle provrti, strpa dukate u šćap, pa onda začivija, da se rupa ne pozna.  I tako prođe nekoliko dana , a kum zaišće  svoje pare natrag , a zlikovac kum da mu u ruke onaj šćap, pa se stane krstiti:

• Pa Bog s tobom, kume, jesam liti pare pošteno vratio?

Pošteni kum, ne znajući šta je u šćapu, reče:

• Ne govori, krivo, da si mi pare vratio, kad nijesi,  niti sam  ih ja otkako sam  ti ih dao više očima vidio.

 Zli kum odgovori;

• Ja ne znam  znaš li ti za njih ili ne,  i jesi li ih očima vidio, samo ja znam  da sam pare svojom rukom baš tebi u ruke predao.

Kum se opet pravda  da to nije bilo, niti je on dobio pare..

• E, pa kad ti veliš da nijesi, hajdemo na sud, pa šta nam presude.

Pošteni kum pristane,  i tako se upute sudu. Uzgred će nepošteni kum  zaiskati svoj šćap  i kum mu ga odmah vrati natrag. Kad su došli na sud, ni tuj se ne mogu načiniti, jer onda ne bijaše svjedoka , a nije se ni zakletva tražila. Sud ih najposlije uputi pravedenijem  verigama; da se vidi ko je prav, a ko je kriv

Kad su došli do pravednijeh veriga, pošteni kum pristupi  prvi,  diže desnu ruku govoreći: -Bože  pravedni, ako sam prav, dopusti da dohvatim ove verige,  a ako sam kriv, ne daj mi. – Za tim priđe bliže  i odmah dohvati do veriga.

  Kad  krivi to viđe , prepade se pa pođe i on,  no prije nego se krene, da šćap kumu, da mu  ga pridrži, jer ne  smjedijaše sa šćapom ići. Pošteni kum,  ne  znajući za prijevaru, uzme šćap da ga pridrži. Kad krivi priđe verigama reče:

  Bože pravedni, ako su u mene kumovi dukati, ne daj mi da dohvatim verige, a ako su u njega dopusti mi.  – Zatim digne ruke i, na veliko čudo kumovo i sviju sviju sudija, dohvati do veriga, i tako se svrši ona grdna prijevara..

  Kad kumovi odmaknu od veriga, nepošteni uzme onaj šćap a pravedne se verige počnu na zamjerke u nebo dizati, i tako ih za tili časak sa zemlje nestade, niti su ih ljudi više  očima viđeli.

   Kad  nestade pravednijeh veriga,  nestade i pravde Božje na zemlji, sve se tumbe okrenu, žito i sve drugo je manje i manje bivalo, dok ne dođe  kolik Bog da. Tada je  nestalo BOŽIJEG BLAGOSLOVA i  mlogijeh stvari sve je nestalo, i nekijeh životinja nestalo, a i  Sunce niti je vruće  niti je onako sjajno  kao što je ondaj bilo. I  đeca  su se onda krupnija rađala, a ljudi su bili krupniji i snažniji i životinje su bile mnogo više, pa odonda okrenu  sve na tanje i manje,  dok ne dođe vrijeme da budu ljudi maleni ako u ono vrijeme đeca što su bila. Pa odsele, što god je dobro, sve će na manje ići, a što  je zlo  sve će se množiti, prijevara, mrzost nepravda svuda će zavladati, sve će manje biti berićeta  zemlji, dok u tom  ne dođe pravda Božja na zemlju.

   Eto, vam đeco,  pa sve to vašem caru kažite.

   Kad poslanici čuju sve šta je i kako je, dođu pred cara i sve mu po istini kažu šta su čuli i viđeli. Kad car sve ovo sasluša, prepane se jako da ne bi Božljeg blagoslova sveosve nestalo na zemlji,  zato odmah naredi da svaki u njegovom carstvu četrdeseti dio od imanja na sirotinju dijeli, i to se čini dva puta  u godini, ne bi li se Bog smilovao na ljude  i ostavio bar malo svoga BLAGOSLOVA na zemlji.

 

• zevak – uživanje veselje

      ** Izvornik – Vuk St. Karadžić ( V. Đurić) Antologija narodnih pripovedaka.

 

Pripovijetku  posebno  ukrašava  kitnjasti arhaički jezik,- dar narodnog pripovjedača.. Preporučuje se  za  edukaciju odraslih u duhu ljudskih vrijednosti