31.  JEDINO JE SOPSTVO ISTINA

 

Maharadž: Svet je samo predstava koja blješti i koja je prazna. On postoji, a ipak ne postoji. On je tu sve dok ja želim da ga vidim i uzmem učešća u njemu. Kad prestanem da se brinem,   on se rastapa. On nema uzrok i ne služi ničemu, nema svrhe. On se samo dešava kad smo mi odsutni umom, kad nismo smireni. On se pojavljuje tačno onakav kakav izgleda, ali nema  dubine, suštine u njemu, niti smisla, cilja. Samo je posmatrač realan, stvaran, zovite ga Sopstvo ili Atman.

Za Sopstvo, svet je samo šarena predstava koju ono uživa dok traje i zaboravlja kad je ona gotova. Što god da se desi na pozornici: da se trese od straha u teroru, ili da se valja od smeha - svo vreme ono je svesno da je to samo predstava. Bez želje ili straha ono je posmatra, onako kako se dešava.

Pitalac: Osoba koja se pojavljuje u svetu, ima život sa puno osobenosti. Ona plače, smeje se, voli i mrzi, želi i strahuje, pati i veseli se. Gnani, mudrac, koji je bez želja i straha, kakav on život ima? Da li je on u nevolji zbog svoje rezervisanosti, da li je ostaje na cedilu u svojoj povučenosti?

M: Njegovo stanje nije tako opustošeno, turobno. Ono ima ukus čistog, neuslovljenog, neobmanjujućeg, oslobođenog, ublažavajućeg blaženstva. On je srećan i potpuno svestan da je sreća njegova sama priroda, i da on ne treba da radi ništa, niti da se napreže za bilo čim da bi to osigurao. To prati njega stvarnije nego telo, bliže nego i sam um. Vi zamišljate da bez uzroka  ne može biti sreće. Za mene zavisnost od bilo čega za sreću je krajnja beda. Zadovoljstvo i bol imaju uzroke, dok je moje stanje moje sopstveno, potpuno bezuzročno, nezavisno, nepobitno. 

P: Kao predstava na pozornici.

M: Predstava je bila napisana, planirana i uvežbavana. Svet jednostavno izmakne, pojavi se u postojanje iz ničega i vraća se ničemu.

P: Postoji li Tvorac? Nije li svet bio u umu Brahme, pre nego što je stvoren?

M: Sve dotle dok ste vi izvan moga stanja, vi ćete imati Tvorca, Održavatelja i Razoritelja - Preobrazitelja, ali kad jednom budete sa mnom, vi ćete znati samo Sopstvo i videti sebe u svemu.

P: Pri svemu tom vi delujete.

M: Kada ste bunovni, vrti vam se u glavi, vidite kako se svet okreće oko vas u krugovima. Opsednuti idejom značenja i kraja rada i svrhe, vi me vidite prividno da funkcionišem, delujem. U stvarnosti ja samo posmatram. Šta god da se desi, uradi, ili je urađeno, desilo se, desilo se  na

 

pozornici. Radost i bol, život i smrt, oni su svi stvarni za čoveka u kavezu (u ropstvu); za mene oni su svi u predstavi, kao nestvarni, kao i sama predstava.

Ja mogu da posmatram svet upravo kao i vi, ali vi verujete da ste u njemu, dok ja to vidim kao jednu kap u širokom prostranstvu svesnosti.

P: Mi ćemo svi ostariti. Starost nije prijatna - sva  patnja i bol,  slabost  i približavanje  kraja. Kako se oseća Gnani, mudrac, kao star čovek? Kako njegovo unutarnje Sopstvo gleda na njegovu sopstvenu senilnost?

M: Kako on stari, on raste, napreduje, sve više i više, i sve je više srećan i smiren. Konačno on odlazi domu svome. Kao putnik koji se približava svom odredištu i prikuplja svoj prtljag, on napušta voz bez žaljenja.

P: Sigurno da postoji kontradikcija. Mi smo govorili da je Gnani iznad svih promena. Njegova sreća niti raste, niti opada. Ne smanjuje se. Kako on može biti srećniji pošto postaje stariji, i to uprkos fizičkoj slabosti i tako dalje?

M: Ne postoji kontradikcija. Točak sudbine približava se svom kraju - um je srećan. Magla, zavesa, telesnog postojanja je otklonjena, rasterana; ograda, ropstvo tela se sve više i više smanjuje iz dana u dan.

P: Recimo, Gnani, mudrac, je bolestan. On se prehladio, ima temperaturu i svaki ga zglob boli    i žiga, gori. Kakvo je njegovo stanje uma?

M: Svaki osećaj, utisak je kontempliran, razmatran u savršenoj mirnoći, staloženosti. Ne postoji želja za tim, a niti odbijanje. To je kako jeste i on gleda na to sa osmehom i nežnom, prijatnom, nevezanošću.

P: On može biti nevezan od svoje sopstvene patnje, ali je ona još tu.

M: Ona je tu, ali to nije važno. Ma u kakvom stanju da sam, ja vidim to kao stanje uma koje prihvatam onakvim kakvo jeste.

P: Bol je bol. Vi doživljavate to na isti način pri svemu tome.

M: Onaj koji doživljava telo, doživljava njegove bolove i zadovoljstva.  Ja nisam ni telo, niti onaj koji ga doživljava.

P: Recimo da vi sad imate dvadeset pet godina. Vaše venčanje, organizovano i izvedeno, završeno je, i dužnosti domaćina koje su velike su na vama. Kako biste se osećali?

M: Isto kao što se osećam i sada. Vi nastavljate da insistirate na tome da je moje unutarnje stanje modelirano pod uticajem spoljašnjih događaja. To jednostavno nije tako. Šta god da se desi, ja ostajem. U korenu, temelju moga bića, postojanja, je čista duhovna svesnost, iskra moćne svetlosti. Ova iskra, po svojoj suštinskoj prirodi, obasjava, zrači i stvara slike u prostoru i događaje u vremenu - beznaporno, lako, i spontano, prirodno. Sve dotle dok je to jedva svesno nema problema. Ali kad onaj koji razlikuje um dođe u postojanje i stvori razlike, pojavljuju se bol i zadovoljstvo. U toku sna um je u odsustvu, ne deluje, a takođe i bol i zadovoljstvo.

Proces stvaranja se nastavlja, ali ne postoji opažanje toga. Um je oblik svesnosti, a svesnost je aspekt života. Život stvara sve, ali Svevišnji je iznad svega.

P: Svevišnji je gospodar, a svesnost - njegov sluga.

M: Gospodar je u svesnosti, ne iznad nje. U svesnosti Svevišnji je oboje: kreator i rastvarač, stvaran i zamišljen, žarište i univerzalno. A takođe on nije ni jedno ni drugo. Reči ne dopiru donde, niti um.

P: Gnani, Svetac, je izgleda vrlo usamljeno biće, sav sa samim sobom.

M: On je usamljen, ali on je sve. On čak nije ni biće. On je bit, postojanje, svih bića. Čak nije ni to. Ni reči tu ne važe, ne pomažu. On je ono što on jeste, temelj, podloga iz koje sve  niče, stvara se.

P: Da li se vi bojite smrti? Plašite li se umreti?

M: Ja ću vam reći kako je moj Guru umro. Pošto nam je saopštio da je njegov kraj blizu, on je prestao da jede, ali nije menjao svoj uobičajeni dnevni život. Jedanaestog dana u vreme molitve on je pevao i pljeskao energično i iznenada umro. Upravo tako, između dva pokreta, kao gašenje plamena sveće. Svako umire onako kako živi. Ja se ne bojim smrti, jer se ne bojim života. Ja živim sretan život i umreću sretnom smrću. Beda je roditi se, a ne umreti!?! Sve zavisi kako vi gledate na to.

P: Ne može biti dokaza o vašem stanju. Sve što ja znam o tome je ono što vi kažete. Sve što ja vidim je vrlo zanimljiv, interesantan, stari čovek.

M: Vi ste zanimljiv, stari čovek, ne ja. Ja nisam nikad rođen. Kako ja mogu ostariti? Sve ono  što vama izgleda da sam ja, postoji samo u vašem umu. Ja nisam zabrinut oko toga.

P: Čak i kao san, vi ste najneobičniji san.

M: Ja sam san koji vas može probuditi. Imaćete dokaz o tome u vašem neposrednom buđenju.

P: Zamislite, vest vam stiže da sam umro. Neko vam kaže: "Znate, tako i tako! On je umro". Kakva bi bila vaša reakcija?

M: Bio bih vrlo radostan da ste se vratili domu svome, zaista zadovoljan da vas vidim izvan  ovih ludosti.

P: Kakvih ludosti?

M: Od mišljenja da ste rođeni i da ćete umreti, da ste telo koje se vidi, pokazuje u umu i sve takve gluposti. U mom svetu niko nije rođen i niko ne umire. Neki ljudi odlaze na putovanje i vraćaju se, neki nikad ne odlaze, napuštaju. Kakvu razliku to čini, kad oni putuju u zemlje snova, i svaki završava u svom sopstvenom snu. Jedino je buđenje važno. Dovoljno je znati da "JA JESAM" kao Realnost, Istinu i takođe voleti.

P: Moj pristup nije tako uopšten, sveobuhvatan, otuda i moje pitanje. Mada su Zapadnjaci u potrazi za nečim istinitim, oni se okreću nauci, koja im kaže dosta o materijalnom, malo o umu, a ništa o prirodi i svrsi svesnosti. Za njih je Realnost objektivna, izvan primetnog i željenog, direktna, neposredna, ili pomoću zaključivanja; o subjektivnom aspektu realnosti oni ne znaju ništa. Krajnje je važno da im se dopusti da znaju da postoji Realnost, Istina, i da treba da se  nađe u oslobođenju od svesnosti od materijalnog i njegovih ograničenja i iskrivljenosti, neistinitosti. Većina ljudi u svetu upravo ne zna da postoji Realnost, Istina, koja može da se dosegne i doživi u svesnosti.

Veoma je važno da ljudi treba da čuju dobru vest, jevanđelje, od nekoga ko je stvarno doživeo istinu. Takva svedočenja su uvek postojala, i njihova svedočenja su dragocena.

M: Naravno, Jevanđelje, dobra vest o samoostvarenju, kad se jednom čuje neće biti nikad zaboravljena. Kao seme posejano u zemlju, ono će čekati na pravu sezonu i proklijati i izrasti u moćno drvo.