Bila  je skoro sredina leta kada sam sreo Donalda šimodu. U Četiri godine letenja, nikada nisam našao drugog pilota na poslu koji radim: leteći svetom od grada do grada, prodajući vožnje u jednom starom dvorilcu, tri dolara za deset minuta u vazduhu.

Ali, jednog dana, baš severno od Ferisa, Ilinois, pogledao sam dole iz kabine mog Flit-a i video jedan stari Trevl Er 4.000, zlatno-beo parkiran ljupko u smaragdno-žutom senu.

Volim slobodan život, ali se osećam usamljenim, ponekad. Video sam taj dvokrilac tamo, razmišljao par sekundi, i odluČio da ne bi bilo šteta da svratim. Oduzeo sam gas, puno klizanje kormilom i Flit i ja smo boČno propadali prema zemlji. Dobri, nežni zvuk  vetra u sajlama, lagani pok-pok stare mašine koja okreće propeler. Podigao sam brile da bolje vidim kod sletanja . Kukuruzište kao zelena džungla promiČe odmah ispod,  vrhovi ograde, a zatim pokošena livada, dokle pogled dopire. Ispravio sam avion, napravio mali zaokret nad zemljom i dodirnuo toČkovima travu, poznati laki udarac i štropot zemlje pod toČkovima, usporavam i dodajem malo gasa na kraju da bih parkirao pored drugog aviona, Oduzimam gas do kraja i gasim motor, meko. Sve je sporije klak-klak elise i sve staje u potpunom miru jula.

Pilot Travl Er-a je sedeo u senu, oslonjen na levi toČak  aviona i gledao me.

I ja sam gledao njega oko pola minuta, zapažajući njegov tajanstveni mir. Ja ne bih bio tako miran da sedim tu i vidim kako se drugi avion spusta na moje polje i parkira deset jardi od mene.

Klimnuo sam glavom, dopada mi se, ne znam zašto.

• Izgledao si usamljen premostih razdaljinu između
• I
• Ne nameravam da ti dosađujem, ako sam suvišan, otići ć
• Nisi, oČekivao sam

Nasmejao sam se: - Izvini što kasnim.

• U redu

Skinuo sam kacigu i naoČare, izvukao sam se iz kabine i skoČio na zemlju. To je prijatan osećaj posle par sati provedenih u Flit-u.

• Nadam se da nemaš ništa protiv šunke i sira - reČe ñ šunka i sir, i možda jedan ñ Bez rukovanja, bez ikakvog upoznavanja.

On  nije bio krupan Čovek. Imao je kosu do ramena, crnju od gume na koju je bio oslonjen. OČi tamne kao u sokola, onakve kakve volim kod prijatelja, a kod bilo kog drugog izazivaju kod mene nelagodnost. On je mogao biti majstor karatea na putu za neki žestok turnir.

Prihvatio sam sendviČ i Čašu vode iz termosa. ñ Ko si ti? ñ zapitao sam. ñ Već dugo ovako letim i nikada nisam video nekog drugog u poljima.

• Ja nisam pogodan da radim nešto drugo ñ rekao je priliČno
  • Malo majstorisanja, varenja, pomalo grubosti, jurenja MaČki (maČke ñ izraz za velike traktore), ostanem li na jednom mestu suviše dugo, stižu me Tako sam napravio avion i sad radim ovaj posao.
• Koju vrstu maČke? bio sam lud za dizel-mašinama još od malih
  • D-8, D-9. Samo na kratko u
  • D-9! Veliki kao kuća! S duplom vuČom, mogu li stvarno gurati planine?
• Postoji bolji naČin da se guraju planine ñ reČe sa osmehom koji je trajao možda desetinu

Provirio sam za trenutak preko donjeg krila njegovog aviona, posmatrajući ga. Igru svetlosti...

Bilo je teško gledati tog Čoveka izbliza. Kao da je bilo svetlosti oko njegove glave, koja se stapala s pozadinom od tamnog srebra.

• Nešto nije u redu? zapitao
• Kakve si probleme imao?

• O, ništa naroČito. Samo mi se sviđa da se krećem ovih dana, kao i

Hodao sam oko njegovog aviona, noseći sendviČ. To je bila mašina iz 1928. ili 1929. ali potpuno nedirnuta. Ni kad izađe iz fabrike, avion noje tako nov kao ovaj njegov, ovde u senu.

 

Dvadesetak rukom nanesenih premaza i na kraju boja kao ogledalo. Staro-engleskim pismom bilo je ispisano ÑDonì ispod ivice kabine, a na njegovoj futroli za mape pisalo je ÑD.V. šimodaì. Instrumenti su bili kao tek raspakovani, originalni letaČki instrumenti iz 1928. Kontrolna tabla od polirane orahovine kao i ruČice upravljaČa, ruČka gasa, smese, pokretaČ je išao napred, levo. Više se ne može videti ta vrsta pokretaČa, Čak  i na najbolje restauriranim starinama. Nigde ogrebotine, ni kapljice iz auspuha. Ni travČice ni slamke na podu kabine, kao da mašina nije nikada letela, nego se pojavila ovde prošavši  pola veka kroz neki procep u vremenu. Osetio sam neobiČnu jezu na vratu.

• Koliko dugo voziš putnike? pitao sam
• Oko mesec dana, sada pet

Lagao je. Pet nedelja u polju bez obzira ko si, moraš imati prljavštine i ulja na avionu i slame na podu kabine. Ali ova mašina... bez ulja na vetrobranu, bez pramenova slame na isturenim ivicama krila i repa, nema ni zgnjeČenih insekata na propelerima. To nije moguće avionu koji leti nad Ilinoisom.

ProuČavao sam Travl Er još par minuta, a onda se vratio i seo na seno pod krilom, licem prema pilotu. Nisam se plašio, momak mi se još uvek sviđao, ali nešto nije bilo u redu.

• Zašto mi ne kažeš istinu?

• Rekao sam ti istinu, RiČard odgovorio Ime je bilo ispisano i na mom avionu.
• Niko ne vozi putnike u Travl Er-u, a da nema makar malo ulja po avionu, prijatelju moj, barem nešto praš Mrlja na motoru, seno, za ime Boga, na podu.

Mirno se nasmešio: - Postoje neke stvari koje ne znaš.

U tom trenutku mi se uČinio kao osoba sa druge planete. Verovao sam u ono što kaže, ali nisam imao naČina da objasnim njegov besprekorni avion, parkiran ovde u poljima.

• Istina Ali jednog dana ja ću ih znati, sve. Tada ćeš moći da uzmeš moj avion, Donalde, jer mi neće biti potreban da bih leteo.

Pogledao me je zainteresovano, podigavši crne obrve: - O, ispriČaj mi. Bio sam oduševljen. Neko je hteo da Čuje moj teoriju.

• Ljudi nisu leteli dugo vremena, jer su mislili da je to nemoguće, i naravno nisu pokušali da nauČe prvi princip Ja želim da verujem da tu postoji još neki princip: ne trebaju nam avioni da letimo, ili prolazimo kroz zidove, ili odlazimo na druge planete. Možemo da nauČimo kako da to radimo bez mašina, ako želimo.

Upola se nasmešio, ozbiljan, i jednom klimnuo glavom. ñ I ti smatraš da ćeš nauČiti to što želiš, prodajući letove za tri dolara, ovde u poljima?

• Jedino uČenje koje vredi je ono koje sam steknem, radeći ono što ž Znam da je nema, ali kada bi postojala duša na zemlji koja bi me mogla više nauČiti o onome što želim da znam, više od ovog aviona i neba odmah bi pošao da je tražim.

Tamne oČi su me gledale neprestano. Zar ne misliš da si već vođen, ako stvarno želiš da nauČiš tu stvar?

• Da, vođen Zar to nije svako? Uvek sam osećao da postoji neko ko bdi nadamnom, tako

 

nešto.

 

• I misliš da ćeš biti doveden UČitelju koji ti može pomoći?
• Ako sluČajno taj UČitelj nisam ja,
• Možda je to naČin na koji se to dešava ñ reČe.

 

 

h

 

 

 

Moderni kamion-kiper dokotrljao se putem prema nama, podigavši smeđi oblak prašine i zaustavio se u polju. Vrata se otvoriše i izađe starac i devojČica od svojih deset godina. Prašina je ostala u vazduhu, toliko je bilo mirno.

• Prodajete vožmje, zar ne? upita Čpvek.

Polje je bilo otkriće Donalda šimode; ja ostadoh miran.

• Da gospodine ñ reČe veselo leti mi se danas, a vama?

• I da mi se leti, ne želim nikakve lakrdije i izmotavanje tamo gore, jasno! ñ émirkao je, pokušavajući da vidi da li smo ga prozreli i pored njegovog nabusitog
  • Hoćemo ako hoćete, nećemo ako neć

 

• Za uzvrat tražite Čudo božije,

• Tri dolara u gotovom, gospodine, za deset minuta u To je 33 i 1/3 centa po minutu, a većina ljudi kaže da vredi.

Osećao sam se kao sluČajni oČevidac, sedeći tamo besposlen i slušajući naČin na koji ovaj momak obavlja svoj posao. Sviđalo mi se to što je govorio bez promene u glasu. Ja sam se odavno navikao na svoj liČni naČin reklame ( ÑGore je garantovano deset stepeni hladnije, narode! Sve to samo za tri dolara, Četvrtinu tuceta iz vašeg novČanika ili džepa! Dođite gore gde samo ptice i andjeli lete... ). Zaboravio sam da može biti i drugaČije.

Postoji neka napetost kad letiš i prođeš vožnje sam. Navikao sam se na nju, ali je ipak postojala: ako nema putnika, nema klope. Sad sam mogao da posmatram sa strane, a da mi veČera od toga ne zavisi, stoga sam se opustio i gledao.

DevojČica je stajala pozadi i takođe posmatrala. Plava i smeđih oČiju, ukoČeno-dostojanstvenog lica, bila je ovde zbog svoga dede. Ona nije želela da leti.

Mnogo Češće je obrnuto, željni klinci i prazni odrasli, ali živeći ovakvim životom, već sam stekao osećaj za te stvari i znao sam da devojČica ne bi letela, pa makar Čekali celo leto.

• Koji od vas, ..? ñ reČe Čovek. šimoda nasu sebi Čašu vode. ñ RiČard će leteti sa vama. Ja sam još uvek pri ruČku. Ukoliko ne želita da saČekate.
• Ne gospodine, ja sam Možemo li leteti iznad moje farme?
• Naravno ñ rekoh ñ Samo pokažite put kojim želite da idemo. Izvadio sam svoju vreću za spavanje, kutiju s alatom i lonce za kuvanje sa prednjeg sedišta Flit-a, pomogao Čoveku da se smesti u sedište i prikopČao mi pojas. Onda sam se uvukao u zadnje sedište i vezao se pojasom.
  • Okreni mi elisu, Don, molim
  • K. ñ Ponevši svoju Čašu vode, stao je kod elise. ñ šta želiš?
  • Povuci ga Prihvatiće pravo iz tvoje ruke.

Kad god neko vuČe Flit-ov propeler, potegne preprzo i iz nekih komplikovanih razloga mašina neće da upali. Ali ovaj Čovek je povukao tako lagano, kao da je oduvek to radio. Svećice su se upalile u cilindrima, i stara mašina je proradila bez muke.On odšeta nazad do svog aviona, sede, i poČe da razgovara sa devojČicom.

Uz veliku buku, dižući slamu u vazduh, Flit je poleteo, podigao se za stotinu ( ako mašina sada stane sletećemo u kukuruz), pet stotina stopa ( sad bi već mogli okrenuti i sleteti u seno... sada, to su zapadni pašnjaci), osam stotina metara i dosta, pratim Čovekov prst, u vetar, na jugozapad.

Tri minuta leta i već smo kružili oko farme. éitarice boje užarenog ulja, kuća od slonovaČe u moru metvice. Iza kuće bašta s povrćem.

»ovek je gledao s prednjeg sedišta dok smo kružili, u kuću uokvirenu krilima aviona.

éena se pojavila na tremu, imala je belu kecelju preko plave haljine, mahala je. I Čovek je mahnuo. Moći će priČati kasnije kako su se jasno mogli videti, preko neba.

KonaČno, on pogleda u mene i klimnu glavom, kaže da je dovoljno, da se možemo vratiti.

Leteo sam u širokom krugu oko Ferisa, da obavestim ljude da ima letenja i spustio se u spirali na livadu da im pokažem gde smo. Dok sam se spuštao, klizeći nad kukuruzom, Travl Er se odlepio od zemlje i odmah krenuo ka farmi odakle smo se upravo vratili.

Radio sam jednom u petoČlanom letećem cirkusu i za momenat mi se vratilo staro sećanje... jedan avion uzleće s putnicima dok se drugi spušta. Dodirnuli smo zemlju meko i rulali do daljeg kraja polja pored puta.

Zaustavio sam motor, Čovek je otkopČao svoj sigurnosni pojas, pomogao sam mu da izađe.

Izvadio je novČanik iz prsluka i odbrojao dolare vrteći glavom.

• To je dobra vožnja ,
• I mi Naša roba je dobra.
• Tvoj prijatelj je prodaje?

- O!?

• Rekao Tvoj prijatelj bi mogao prodati pepeo đaolu, kladio bih se.
  • Kako vam je palo na pamet?
• DevojČica, Vožnja avionom za moju unuku Saru.! ñ Dok je govorio gledao je Travl Er, daleku, srebrnu taČku u vazduhu, kako kruži nad kućom.

 

• Od rođenja se smrtno plaši Vrišti, užasnuta je, za nju je popeti se na drvo isto što i Čeprkati golom rukom po osinjaku. Ta devojČica je Čudo za mašine, nije loša oko životinja, ali visine, to su upozorenja za nju. A sada je gore u vazduhu.

PriČao je dalje o ovom i drugim sluČajevima, sećao se kada su piloti dolazili u Gelzburg, pre nekoliko godina, leteći na dvokrilcima kao i mi, ali praveći gore u vazduhu sve moguće ludorije s njima.

Gledao sam kako se udaljeni Travl Er povećava, spiralno spušta nad livadom, strmije nego što bih ja ikada sa devojČicom koja se plaši visine, klizi nad kukuruzom i sleće tako besprekorno u tri taČke, da je bilo zadovoljstvo gledati. Donald šimoda mora da je leteo mnogo godina, kada sleće Travl Er-om na takav naČin.

Avion je dorulao i stao do nas, nije mu bio potreban dodatni gas i propeler je meko lupkao zaustavljajući se. Pogledao sam izbliza, nije bilo insekata na propeleru, Čak ni jedna ubijena muva na toj oštrici dugoj osam stopa.

Prišao sam da pomognem, otkopČao sam devojČici pojas otvorio mala boČna vratanca i pokazao joj gde da stane da ne ošteti krilo.

• Kako ti se dopalo? ñ pitao Nije me Čula.
• Deda, ne plašim se! Nisam se bojala, Kuća je izgledala kao igraČka i mama je mahala. Don je rekao da se bojim samo zato što sam pala i umrla jednom i da ne moram više da se plašim! Biću pilot deda. Imaću avion i sama ću popravljati motor, leteti svuda i voziti ljude! Mogu li?

šimoda se osmehivao, a Čovek je slegnuo ramenima.

• On je rekao da ćeš biti pilot, zar ne, Saro?

- Ne, nego ja. Ja sam priliČno dobra sa mašinama, ti to znaš!

• Pa možeš razgovarati o tome sa Vreme je da se vratimo kući.

Zahvalili su nam i krenuli, on je hodao, a ona trČala do kamiona, oboje promenjeni onim što se desilo u polju i na nebu.

Stigla su dva automobila, zatim još jedan, i uskoro smo imali gomilu ljudi koji su želeli da vide Feris iz vazduha. Leteli smo dvanaest ili trinaest puta, što smo brže mogli i posle toga sam morao do grada da napunim Flit benzinom.Onda opet nekoliko putnika, pa opet neki i već je bilo veČe. A mi smo leteli neprekidno, rame uz rame do zalaska sunca.

Negde sam video oznaku: 200 stanovnika, ali do mraka sam poverovao da smo sve provozali, kao i neke iz okoline.

U gužvi oko letenja, zaboravio sam da pitam o Sari, da li je izmislio priČu, ili misli da je istina to o umiranju. Povremeno sam pogledavao na njegov avion izbliza, dok su se putnici smenjivali. Ni traga na njemu , ni kapi ulja nigde. On je po svemu sudeći leteo izbegavajući insekte koje sam ja svaki satñ dva morao da brišem sa vetrobranskog stakla.

Bilo je još uvek malo svetlosti na nebu kada smo završili. Dok sam ubacivao suve klipove kukuruza u svoju limenu peć, pokrio ih drvenim ugljem i upalio vatru, već je bio potpuni mrak, vatra je vraćala boje avionima parkiranim u blizini i zlatnoj slami svuda naokolo.

Zavirih u kutiju sa hranom. ñ Tu je supa ili špageti, ili đuveČ. ñ Rekoh. ñ I kruške i breskve.

éeliš li malo toplih breskvi?

• ñ reČe blago ñ bilo šta ili ništa.
• ČoveČe, jesi li gladan? Ovo je bio težak dan!
• Nisi mi ponudio ništa da bih bio gladan, ukoliko nije neki dobar đuveČ.

Otvorio sam konzervu đuveČa svojim Ñšvajcarcemì, uradih isto to sa špagetima i stavih obe konzerve na vatru.

Džepovi su mi bili prepuni novca... Ovo je bilo prijatno doba dana za mene. Izvadio sam sav novac iz džepa da ga izbrojim, ne mareći puno što su novČanice izgužvane. Bilo je 147 dolara i izraČunao sam napamet što nije bilo lako za mene.

• To .. To je...da vidimo... Četiri i dva pamtim... Četrdeset devet letova danas! Preko sto dolara danas, Don, samo Flit i ja! Ti mora da si uzeo dvesta kao od šale... uglavnom si leteo sa po dvojicom?
  • O tom uČitelju koga tražiš reČe.
  • Ja ne tražim uČitelja 

Ja brojim novac! Mogu da izguram nedelje sa ovim, mogu biti bez brige dobrih nedelju dana! Pogledao me je i osmehnuo se: - Kada završiš sa plivanjem u svom novcu, da li bi mi dodao đuveČ?