48.  IZNAD UMA NEMA PATNJE

 

Pitalac: Ja vidim da vi boravite u kući vašeg sina čekajući da ručak bude serviran. Pitam se da li je sadržaj vaše svesti sličan mom, ili delimično različit, ili potpuno različit. Da li ste vi gladni i žedni kao što sam i ja, čekajući jako nestrpljivo da jelo bude servirano, ili ste vi u jednom potpuno drugačijem stanju uma?

Maharadž: Nema mnogo razlika površinski gledano, ali je vrlo  mnogo  razlika  unutra.  Vi znate sebe jedino preko čula i uma. Vi smatrate da ste ono što oni sugerišu; nemajući direktnu spoznaju o sebi, vi imate samo ideje, sve mediokritetske, osrednje, drugorazredne, po čuvenju. Bilo šta da vi mislite, vi ste to i smatrate to istinom; navika zamišljanja sebe kao mogućeg za opisivanje i primećivanje je vrlo jaka u vama.

Ja vidim kao što i vi vidite, kušam kao što i vi probate, jedem kao i vi. Takođe i ja osećam žeđ i glad i očekujem da se moja hrana servira na vreme. Kada sam bolestan, ili gladujem, moje telo i um slabe. Sve ovo ja opažam sasvim jasno, ali na neki način ja nisam u tome, osećam kao da plovim iznad toga, daleko, povučeno, i nedodirnuto, nevezano.

Postoji udaljenost i nevezanost isto kao što postoji žeđ i glad; takođe postoji duhovna svesnost, osećaj ogromne udaljenosti, kao da su telo i um i sve što im se dešava, negde daleko izvan horizonta.

Ja sam kao filmsko platno, ekran - jasno i prazno - slike prelaze preko njega i nestaju, ostavljajući ga isto tako jasnim i praznim kao pre toga. Ni na koji način platno nije uticalo na slike, niti su slike ni na koji način uticale na platno. Platno prima, zadržava i reflektuje slike, i   ne menja ih. Ono nema ništa da čini sa prikazivanjem filmova. Oni su onakvi kakvi su, koreni sudbine, prarabdha, ali ne moje sudbine; sudbine ljudi na ekranu, filmskom platnu.

P: Ne mislite da kažete da ljudi u slici imaju sudbine! Oni pripadaju  priči, laži,  priča nije njihova.

 

M: A šta je sa vama? Da li vi oblikujete vaš život, ili ste uobličeni njime?

P: Da, vi ste u pravu! Životna priča odvija se sama po sebi u kojoj sam ja jedan od učesnika. Ja nemam postojanje van nje, kao što ni ona nema postojanje bez mene. Ja sam samo karakter, a  ne persona.

M: Karakter će postati persona, kad on počne da uobličava svoj život umesto da ga prihvata onakvog kakav dolazi; i da identifikuje sebe sa njim.

P: Kada vam je postavljeno pitanje, šta se tačno desi?

M: I pitanje i odgovor - oba se pojavljuju na ekranu. Usne se pokreću, telo govori i ponovo je ekran čist i prazan.

P: Kad vi kažete: jasan, čist i prazan, šta pod tim mislite?

M: Ja mislim: oslobođen sveg sadržaja. Za mene samog ja nisam ni primetan, vidljiv, niti shvatljiv; ne postoji ništa na šta ja mogu ukazati i reći: ’Ovo  sam Ja’.  Vi identifikujete  sebe tako lako sa svačim, sa bilo čim; ja to za sebe uviđam kao nemoguće. Osećanje: "Ja nisam ovo ili ono, niti je bilo šta moje", je toliko jako u meni da čim se stvar ili misao pojave, odmah tu dolazi osećaj "ovo Ja nisam".

P: Da li mislite da kažete da gubite vreme ponavljajući: "ovo ja nisam, ovo ja  nisam"!?

M: Naravno da ne. Ja sam to samo tako rekao radi vas. Uz pomoć milosti moga Gurua, ja sam spoznao jednom i zauvek da nisam ni objekat ni subjekat i nemam potrebe da podsećam sebe neprestano.

P: Vrlo mi je teško da shvatim tačno šta zapravo mislite kad govorite da niste ni objekat, ni subjekat. Upravo u ovom sadašnjem trenutku, dok mi razgovaramo, nisam li ja objekat vašeg iskustva, a vi subjekat?

M: Pogledajte, moj palac dodiruje moj kažiprst. Oba dodiruju i dodirnuti su. Kada je moja pažnja na palcu, palac je onaj koji oseća, i kažiprst sam ja neposredno. Promenite fokus, usredsređenost pažnje, i odnos je obrnut. Ja sam spoznao da na neki način, sa promenom fokusa, centra pažnje, postajem sama stvar koju gledam i doživljavam, iskušavam vrstu svesnosti koju ona ima; postajem unutrašnji svedok stvari. Ja nazivam ovu sposobnost ulaska u druge tačke svesnosti - ljubav; vi možete tome dati ime bilo koje želite. Ljubav kaže: "JA SAM SVE". Mudrost kaže: "Ja sam ništa". Između ovo dvoje moj život plovi. Zato, u svakom trenutku i svakoj tački prostora, ja mogu biti i jedno i drugo, i subjekat i objekat iskustva. Ja to objašnjavam govoreći da sam oboje, i ništa i iznad i jednog i drugog.

P: Vi činite sva ova neobična tvrđenja o sebi. Šta je to što vas navodi da to kažete? Šta mislite kad kažete da ste iznad vremena i prostora?

M: Vi pitate, a odgovor dolazi. Ja posmatram sebe - gledam odgovor i ne vidim suprotnost. Meni je jasno da vam govorim Istinu. To je sve vrlo jednostavno. Jedino mi morate verovati da mislim ono što govorim, da sam sasvim ozbiljan. Kao što sam vam već rekao, moj Guru mi je pokazao moju istinsku prirodu - i istinsku prirodu sveta. Ja sam spoznao da sam jedno sa svetom, a ipak iznad njega, da sam slobodan od svih želja i strahova. Ja nisam pomišljao da treba da budem slobodan, ja sam zatekao, našao, sebe slobodnim - neočekivano, bez i najmanjeg napora.

Ova sloboda od želje i straha ostala je sa mnom od tada. Još jednu stvar sam primetio, a to je da nemam potrebe da činim napor; dela prate misli bez odlaganja i otpora. Takođe sam uvideo da misli postaju samoispunjujuće, samoostvarujuće; stvari dolaze na svoje mesto, kako treba, glatko, nežno, i ispravno.

Glavna promena je bila u umu; on je postao nepokretan, smiren, i tih, brzo je reagovao, odgovarao, ali ne neprekidno u odgovaranju. Način života je postao spontan, realno, istinito je postalo prirodno, a prirodno realno. A iznad svega, beskonačna naklonost, simpatija, ljubav i smirenost, zračenje na sve strane, grljenje svega, pravljenje svega interesantnim i prekrasnim, značajnim i povoljnim.

 

P: Rečeno nam je da se razne jogijske moći javljaju spontano, prirodno, u čoveku koji je ostvario svoje sopstveno istinsko biće. Kakvo je vaše iskustvo u tim stvarima?

M: Čovekovo petodelno telo: fizičko, energetsko, mentalno, kauzalno i duhovno,  ima potencijal moći iznad naših najfantastičnijih snova. Ne samo da je ceo Univerzum reflektovan, sadržan u čoveku, već takođe moć upravljanja Univerzumom čeka da bude korišćena od strane čoveka.

Mudar čovek nije uznemiren željom da koristi te moći, izuzev kad situacija zahteva da  se upotrebe. On smatra da su sposobnosti i veštine ljudske individualnosti i ličnosti sasvim adekvatne i dovoljne za poslove svakodnevnog življenja.

Neke od moći mogu da budu razvijene specijalnim treningom, ali čovek koji se razmeće ovakvim moćima je uvek u ropstvu.

Mudar čovek ne smatra ništa kao svoje sopstveno.

Kada se u neko vreme i na nekom mestu neko čudo pripiše nekom mudrom čoveku, on neće uspostaviti neku uzročnu vezu između događaja i sebe, niti će dozvoliti bilo kakve zaključke da se iz toga izvedu. Sve se desilo kako se desilo, jer je moralo da se desi, sve se dešava kako se desi, jer je Univerzum onakav kakav jeste.

P: Univerzum ne izgleda srećno mesto da se u njemu živi. Zašto je tu tako mnogo patnje?

M: Bol je fizički; patnja je mentalna. Iznad uma nema patnje. Bol je samo signal da je telo u opasnosti i zahteva pažnju. Slično, patnja nas upozorava na to da je struktura sećanja i navika, koju mi nazivamo ličnošću, personom, vyakti, preplašena, ugrožena gubitkom ili promenom.

Bol je bitan za preživljavanje tela, ali niko vas ne prisiljava da patite. Patnja se javlja isključivo zbog vezivanja, prianjanja, ili odbacivanja, opiranja, ona je znak naše nevoljnosti da nastavimo, da plovimo životom.

Kako je zdrav, prirodan život oslobođen bola, tako je i svetački život oslobođen patnje.

P: Niko ne pati više od svetaca.

M: Da li su vam to oni rekli, ili vi to kažete iz svog sopstvenog iskustva?

Suština svetosti je potpuno prihvatanje sadašnjeg trenutka, sklada sa stvarima onakvim kakve se dešavaju. Svetac ne želi da stvari budu različite od onog kakve su; razmatrajući sve faktore on zna da su one neizbežne. On je u prijateljstvu sa neizbežnim i zato ne pati. Bol on može da iskušava, ali ga ne lomi. Ako može, on čini neophodno da uspostavi ponovo  izgubljenu ravnotežu - ili dopušta da stvari udu svojim tokom.

P: Može i da umre.

M: Pa šta? Šta on dobija ako nastavi da živi, i šta gubi ako umre; ono što nikad nije rođeno ne može da umre. To sve zavisi od toga šta on smatra da je za sebe.

P: Zamislite da se vi smrtno razbolite. Ne biste li žalili i bili povređeni?

M: Ali ja sam već mrtav, ili bolje, niti živ - niti mrtav. Vi vidite moje telo, koje se ponaša na uobičajen način i izvodite vaše sopstvene zaključke. Vi nećete priznati da vaši zaključci ne ograničavaju nikog drugog do samo vas. Potrudite se da vidite da je slika koju vi vidite o meni potpuno pogrešna. Vaša slika o vama samima je takođe pogrešna, ali to je vaš problem. Ali vi nemate potrebe da stvarate probleme za mene, a onda da me molite da ih rešim. Ja niti stvaram probleme - niti ih rešavam.