67.  ISTINSKO ZNANJE JE ZNATI DA NE ZNAŠ

 

Maharadž: Postoji telo. Unutar tela se pojavljuje posmatrač, a spolja je svet koji posmatra. Posmatrač i njegovo posmatranje, kao i posmatrani svet se pojavljuju i nestaju zajedno. Iznad svega toga, postoji praznina. Ova praznina je jedna za sve.

Pitalac: Ono što vi kažete izgleda jednostavno, ali ne bi svako rekao to. Jedino vi govorite o ovom trojstvu i praznini iznad. Ja vidim samo svet, koji sve uključuje.

M: Čak i "ja jesam"

P: Čak i "ja jesam". "Ja jesam" je tu zato što je svet  tu.

M: I svet je tu zato što je 'ja jesam"  ovde.

P: Da, to ide u oba pravca. Ja ne mogu odvojiti to dvoje, niti ići iznad. Ja ne mogu da kažem   da nešto postoji dok ga ne doživim, ne iskusim, kao što ne mogu reći da nešto nije, ne postoji, zato što to nisam doživeo, iskusio. Šta je to što ste vi doživeli da možete govoriti sa tolikom sigurnošću?

M: Ja znam Sebe kao ’ja jesam’, ono što sam, bezvremen, neograničen, bezuzročan. Vi to ne znate, budući da ste obuzeti drugim stvarima.

P: Zašto sam ja tako zaokupljen stvarima?

M: Zato što ste zainteresovani.

P: Šta me nagoni da budem zainteresovan?

M: Strah, bol i želja za zadovoljstvom. Prijatan je kraj bola, a bolan je kraj zadovoljstva. Oni se samo smenjuju u beskonačnom nizu. Istražujte taj poročni, pogrešni krug, dok ne nađete sebe iznad njega.

P: Da li mi je potrebna vaša milost da me odvedete iznad?

M: Milost vaše Unutarnje Istine je večno sa vama. Sámo vaše pitanje za milošću je znak toga. Nemojte brinuti o mojoj milosti, već radite ono što vam je rečeno! Delovanje je znak i dokaz ozbiljnosti, ne očekivanje milosti.

P: U čemu treba da budem ozbiljan?

M: Istražujte istrajno sve što prolazi vašim poljem pažnje. Sa praksom vaše polje pažnje će se proširiti i istraživanje produbiti dok ne postane spontano i neograničeno.

P: Da li ste vi ostvarili realizaciju kao rezultat prakse? Praksa operiše sa ograničenjima fizičke egzistencije. Kako to može dati rođenje neograničenog?

M: Naravno, ne postoji uzročna veza između prakse i mudrosti. Ali prepreke na putu ka mudrosti su duboko pod uticajem prakse.

P: Šta su prepreke?

M: Pogrešne ideje i želje koje dovode do pogrešnih akcija, prouzrokujući rasipanje, istrošenost i slabost uma i tela. Otkrivanje i napuštanje lažnog otklanja ono što sprečava realno da uđe u um.

P: Ja mogu da realizujem dva stanja uma: "Ja jesam, pošto i svet jeste". Vi ste kazali: "Svet jeste, i zato ja jesam". Koje je istinito?

M: Nijedno. Ova dva stanja su jedno isto stanje u prostoru i vremenu. Iznad, postoji bezvremeno.

P: Kakva je povezanost između vremena i bezvremenog?

M: Bezvremeno zna vreme, ali vreme ne zna večno, bezvremeno. Sva mentalna svesnost je u vremenu i za nju bezvremeno se pojavljuje kao nesvesno. Ali ono je to koje čini svesnost mogućom. Svetlost sija u mraku. U svetlosti mrak nije vidljiv. Ili, to možete i ovako postaviti -  u beskonačnom okeanu svetlosti, oblaci svesnosti se pojavljuju tamni i ograničeni, primetni po kontrastu. Ovo su samo pokušaji da se izrazi rečima nešto vrlo jednostavno, a ipak potpuno neizrecivo.

 

P: Reči bi trebalo da služe kao most da se pređe.

M: Reči se odnose na stanje uma, a ne na realnost. Reka, dve obale, most preko - sve je ovo u umu. Samo reči vas ne mogu odvesti iznad uma. Mora postojati ogromna težnja za istinom, ili apsolutna vera u Gurua. Verujte mi, ne postoji cilj niti put da bi se on dosegao. Vi ste put i cilj, nema ništa drugo da se dosegne nego sebe samog. Sve što vam je potrebno jeste da razumete,  a razumevanje je cvetanje uma. Drvo je višegodišnja biljka, ali cvetanje i sazrevanje, donošenje plodova, dolazi u sezoni. Sezone, godišnja doba se menjaju, ali ne i drvo. Vi ste drvo. Vama su porasle bezbrojne grane i lišće u prošlosti i vi ih možete povećati takođe i u budućnosti - ali  ipak vi ostajete. Vi morate znati šta je sada, ne šta je bilo, ili šta će biti. Vaša je želja stvorila Univerzum. Upoznajte svet kao svoj sopstveni, kao vašu kreaciju i budite slobodni.

P: Vi kažete da je svet delo ljubavi. Kad znam užase sveta prepunog ratova, koncentracionih logora, nehumane eksploatacije, kako mogu prihvatiti i verovati da je sve to moja sopstvena kreacija? Ograničen, kakav sam, nisam mogao stvoriti tako okrutan svet.

M: Otkrijte da ovaj okrutan svet tako izgleda umu i vi ćete znati zašto se on izgleda tako okrutan. Vaša pitanja su sasvim legitimna, ali na njih ne može biti odgovoreno sve dok vi ne znate čiji je svet. Da biste pronašli smisao, značenje stvari, morate se obratiti njihovom stvaraocu. Ja vam kažem: vi ste stvaralac sveta u kome živite - samo ga vi možete promeniti, ili ga ne stvarati.

P: Kako možete reći da sam ja stvorio svet? Teško da ja to znam.

M: Ne postoji ništa na svetu a da to ne možete znati kad znate sebe. Misleći o sebi da ste individualno telo, vi vidite svet kao skup individualnih, materijalnih stvari. Kad znate sebe kao centar svesnosti, svet vam izgleda kao okean svesti. Kad znate sebe kakvi ste u stvarnosti, vidite svet kao sebe samog.

P: Sve to zvuči prelepo, ali ne odgovara na moje pitanje. Zašto postoji tako mnogo patnje u svetu?

M: Ako samo stojite po strani kao posmatrač, nećete patiti. Vi ćete videti svet kao predstavu, zaista najzabavniji šou.

P: Oh, ne! Ovu zabavnu teoriju ja neću prihvatiti. Patnja je tako suviše akutna, kritična, i sveprisutna. Kakva izopačenost razonoditi se spektaklom patnje! Kakvog mi okrutnog Boga vi nudite?!

M: Uzrok patnje je u poistovećivanju posmatrača sa posmatranim. Iz toga je rođena želja, a sa željom slepa akcija, besmislenih rezultata. Pogledajte unaokolo i videćete - patnja je stvar koju je čovek stvorio, to je čovekov izum.

P: Ja bih se složio sa vama da je čovek stvorio samo svoju sopstvenu patnju. Ali u svojoj  ludosti on je učinio i da drugi pate. Sanjač ima svoje privatne noćne more i niko drugi ne pati nego on sam. Ali kakva je to vrsta sna da stvara pustoš u životima drugih?

M: Opisivanja su mnoga i protivurečna. Realnost je jednostavna - sve je jedno, harmonija je večni zakon, niko nije prisiljen da pati. Samo kada pokušavate da opišete i objasnite, tada vam reči nedostaju.

P: Sećam se da mi je jednom Gandi rekao da Sopstvo nije ograničeno zakonom nenasilja, ahimsa. Sopstvo ima slobodu da nametne patnju na svoja ispoljavanja, svoju kreaciju, da bi ih doveo u ispravnost.

M: Na nivou dualnosti to može biti tako, ali u realnosti postoji samo izvor mračan u sebi samom, koji čini sve sjajnim. Neopažen, nevidljiv, on omogućava opažanje. Bezosećajan, omogućava osećanje. Bez misli, prouzrokuje misao. Nepostojanje daje rođenje postojanju. To je nepomični temelj, izvor kretanja. Jednom kada ste tamo, vi ste u domu ma gde bili.

P: Ako sam ja to, onda šta je bio moj uzrok da se rodim?

M: Sećanja na prošle neispunjene želje krade i skladišti energiju koja sebe manifestuje kao individualnu ličnost. Kada se njena količina isprazni, individua umire. Neispunjene želje uslovljavaju novo rođenje. Poistovećivanje sebe sa telom stvara večno nove želje i nema    kraja

 

u njima, sve dok taj mehanizam ropstva nije jasno spoznat. Jasno razumevanje je ono što oslobađa, jer ne možete napustiti želje sve dok njihovi uzroci i posledice nisu jasno sagledani.   Ja ne kažem da se ista individua ponovo rađa. Ona umire i umire  za dobro, sa svrhom.  Ali  njena sećanja ostaju i njihove želje i strahovi. Oni skupljaju energiju za novu individualnost. Stvarnost ne učestvuje u tome, ali omogućava dajući svetlost (svest koju individua koristi na svoj način).

P: Moja teškoća je u sledećem. Kako ja mogu da vidim, svako iskustvo je svoja sopstvena realnost. Ono je tu - iskušeno, doživljeno. U momentu kada ga ja ispitujem i pitam se kome se  to desilo, ko je posmatrač i tako dalje, iskustvo je gotovo i sve što ja mogu da istražujem je sećanje na njega. Ja jednostavno ne mogu da istražujem trenutak dešavanja, živi trenutak, sada. Moja svesnost je od prošlosti, ne od sadašnjosti. Kad sam svestan, ja ne živim stvarno u sadašnjosti, već jedino u prošlosti. Može li realno biti svesnost o sadašnjosti?

M: Ono što vi opisujete nije svesnost, probuđenost uopšte, već samo razmišljanje o iskustvu. Istinska svesnost, probuđenost, sam uvid, je stanje čistog svedočenja, bez i najmanjeg pokušaja da bilo šta radite u vezi slučaja, događaja koji svedočite. Vaše misli i osećanja, reči  i akcije mogu takođe biti deo događaja; vi gledate sve nezabrinuti i nevezani, u punoj svetlosti jasnoće i razumevanja. Vi sve razumete precizno, jasno, šta se dešava, zato što to na vas ne utiče uopšte. To može da izgleda da je bio pokušaj hladne, ravnodušne povučenosti, ali to nije realno tako. Jednom kad ste u tome, vi ćete videti, osetiti, da volite sve što vidite,  ma  šta  mogla biti njegova priroda. Ova nesebična, neizbirljiva ljubav je probni kamen probuđenosti, duhovne svesnosti. Ako ona nije tamo, vi ste samo zainteresovani iz nekih ličnih razloga.

P: Sve dok postoje bol i zadovoljstvo, čovek je ograničen samo da bude zainteresovan.

M: I sve dok je čovek svestan mentalno, postojaće bol i zadovoljstvo. Vi se ne možete boriti sa bolom i zadovoljstvom na nivou mentalne svesnosti. Da biste otišli iznad njih morate  otići iznad mentalne svesnosti, uma, što je moguće samo kada gledate na um (misli) kao na nešto što se vama dešava, a nije vaše, kao nešto spoljašnje, strano, nadređeno. Onda, iznenada, vi ste oslobođeni uma, realno sami, ničim uznemireni. I to je vaše istinsko stanje. Mentalna svesnost (um) je osip koji vas tera da se češete. Naravno, ne možete izaći iz uma (mentalne svesnosti) samo pomoću same ideje o izlasku, jer je i ona u umu. Ali ako naučite da posmatrate vašu mentalnu svesnost (um) kao vrstu groznice, nervoze, lične i privatne, u kojoj ste zarobljeni kao pile u svojoj ljusci, iz samog ovog stanja doći će pomoć koja će slomiti ljusku.

P: Buddha je rekao da je život patnja.

M: On mora da je imao na umu da je sva svesnost mentalna bolna, što je  očevidno.

P: A da li smrt nudi oslobođenje?

M: Onaj ko veruje o sebi da je bio rođen, jako je uplašen od smrti. S druge strane, za onog ko sebe poznaje istinski, smrt je srećan događaj.

P: Hindu tradicija kaže da je patnja donesena sa sudbinom, a sudbina je zaslužena. Pogledajte  na ogromne nesreće, užase, prirodne ili koje je čovek izazvao, poplave i zemljotrese, ratove i revolucije. Možemo li se mi usuditi da mislimo da svako pati za svoje sopstvene grehe o  kojima on ne može imati pojma? Milioni koji pate, da li su svi oni jednostavno kažnjeni kriminalci?

M: Može li čovek patiti samo za svoje sopstvene grehe? Da li smo mi stvarno odvojeni? U ovom prostornom okeanu života mi patimo zbog grehova drugih, i utičemo da drugi pate zbog naših grehova. Naravno, zakon ravnoteže najviše odlučuje i računi se podmiruju na kraju. Ali dok život traje mi utičemo jedni na druge duboko.

P: Da, kao što pesnik kaže: "Nijedan čovek nije ostrvo".

M: U pozadini svakog iskustva je Sopstvo i njegova zainteresovanost u iskustvu. Zovite to željom, zovite to ljubavlju - reči nisu važne.

 

P: Mogu li ja da želim patnju? Mogu li ja namerno da molim za patnju, bol? Da li sam ja kao čovek, koji je sebi sačinio paperjasti krevet nadajući se dobrom noćnom snu, a onda je imao posetu noćne more i prevrtao se i vrištao u svom snu? Svakako da ovde nije ljubav ta koja stvara noćne more.

M: Sva patnja je uzrokovana sebičnom izolacijom, zbog uskogrudosti i pohlepe. Kada je uzrok patnje spoznat i otklonjen, patnja prestaje.

P: Ja mogu da otklonim moje uzroke patnje, ali drugi će biti ostavljeni da pate.

M: Da biste razumeli patnju, morate ići iznad bola i zadovoljstva. Vaše sopstvene želje i strahovi sprečavaju vas da razumete i tako pomognete drugima. U realnosti ne postoje drugi, i sa pomaganjem sebi vi pomažete svim drugima. Ako ste ozbiljni u vezi patnje čovečanstva, morate usavršiti jedini način pomaganja koji imate - sebi samima.

P: Vi nastavljate da govorite da sam ja kreator, održavatelj i preobrazitelj ovog sveta, sveprisutan, sveznajući, svemogući. Kad razmislim o onome što kažete, ja se pitam: "Kako to   da postoji tako mnogo zla u mom svetu"?

M: Ne postoji zlo, nema patnje; radost življenja je superiorna. Pogledajte kako sve prianja i stremi životu, kako je draga egzistencija.

P: Na ekranu moga uma slike teku jedna za drugom u beskonačnom nizu. Nema ničega stalnog u vezi sa mnom.

M: Morate bolje da se zagledate u sebe. Ekran je tu - on se ne menja. Svetlost sija postojano. Jedino se film između njih nastavlja da pokreće i stvara slike koje se pojavljuju. Možete nazvati film sudbinom, prarabdha.

P: Šta stvara sudbinu?

M: Neznanje je uzrok neminovnosti.

P: Neznanje čega?

M: Prvenstveno neznanje o sebi. Takođe, neznanje o istinskoj prirodi stvari, o njihovim uzrocima i posledicama. Vi gledate unaokolo bez razumevanja i smatrate pojavnost za realnost. Vi verujete da znate svet i sebe - ali to je samo vaše neznanje koje vas nagoni da kažete: ja znam. Počnite sa priznanjem da ne znate i počnite odatle. Ne postoji ništa što može pomoći svetu više nego završetak vašeg neznanja. Dakle, ne morate da činite ništa posebno da biste pomogli svetu. Vaše sámo postojanje je pomoć, delovali ili ne delovali.

P: Kako može neznanje biti saznato? Znati neznanje predstavlja znanje.

M: Potpuno tako. Sámo priznanje: "Ja ne znam" je rođenje znanja. Čovek koji ne zna, ne zna svoje neznanje. Vi možete reći da neznanje ne postoji, jer u momentu kad se vidi ono više ne postoji. Prema tome, možete to nazvati nesvesno ili slepilo.  Sve što vidite okolo i u vama je  ono što vi ne znate i ne razumete, čak uopšte i ne znajući da vi to ne znate, i ne razumete.  Znati da ne znate i ne razumete je istinsko znanje, znanje poniznog, skromnog, srca.

P: Da, Hrist je rekao: "Blaženi su siromašni u duhu"...26

M: Uzmite to kako hoćete, činjenica je da je znanje samo neznanje. Vi znate da ne  znate.

P: Da li će se neznanje ikad završiti?

M: Šta je loše ne znati? Vi ne treba da znate sve. Dovoljno je da znate što treba da znate. Ostalo će se brinuti samo o sebi, bez vašeg znanja kako se to dešava. Ono što je važno je da vaše nesvesno ne radi protiv svesnosti, da postoji integracija, jedinstvo na svim nivoima. Znati nije tako jako važno.

P: Ono što vi kažete je ispravno psihološki. Ali kada dođe do saznavanja drugih, saznavanja sveta, moje znanje da ne znam tu ne pomaže mnogo.

M: Jednom kada ste iznutra integrisani, spoljašnje znanje vam dolazi spontano. U svakom momentu vašeg života vi znate šta treba da znate. U okeanu univerzalnog uma svo znanje je

 

26 Jedan od pogrešnih prevoda Biblije, tačan prevod je: ’Blaženi su smernoga uma’, pri čemu ’smernost’  označava ’smirenost’ i ’sa merom’. (I. A.)

 

sadržano; ono vam dolazi na poziv. Većinu od toga vi možda nećete trebati nikad da znate - ali to je ipak vaše. Kako sa znanjem, tako je i sa moći. Bilo šta da osećate da treba da se desi, dešava se neprestano, neiscrpno. Bez sumnje, Bog se brine za sve poslove rukovođenja Univerzumom; ali On je radostan da ima neku pomoć. Kad je pomagač nesebičan i inteligentan, sve sile univerzuma su pod njegovom kontrolom.

P: Čak i slepe sile prirode?

M: Ne postoje slepe sile. Mentalna svesnost je moć. Budite budni, budite svesni onoga što treba da se uradi i biće urađeno. Samo budite budni, oprezni i smireni. Jednom kada dostignete vaše odredište, i znate vašu pravu prirodu, vaša egzistencija postaje blagoslov za sve. Vi ne morate znati, niti će svet znati, ipak pomoć zrači. Postoje ljudi u svetu koji čine mnogo više dobra nego svi državnici i filantropi zajedno. Oni zrače svetlost i mir bez želje i bez znanja. Kad im drugi kažu o čudima koja su oni učinili, i oni su takođe iznenađeni. Štaviše, ne smatrajući ništa kao njihovo sopstveno, oni niti su ponosni, niti teže za reputacijom. Oni su jednostavno nesposobni da žele bilo šta za njih, čak ni radost pomaganja drugima, znajući da je Bog dobar, oni su u miru.