1 ISPOLJAVANJE DUHA

Prvo apstraktno jezgro

 

Don Huan je, kada god je to bilo važno, imao običaj da mi pripoveda kratke priče o vračevima svoje loze, naročito o svom učitelju, nagualu Hulijanu. To zapravo i nisu bile priče, već više opisi načina ponašanja tih vračeva i vidova njihovih ličnosti. Svaki od  tih  izveš- taja bio je sačinjen tako da osvetli određeno područje mog naukovanja.

Iste te priče čuo sam od ostalih petnaest članova don Huanove grupe vračeva, ali ni jedan od izveštaja nije mogao da mi pruži jasnu sliku ljudi koje su opi- sivali. Pošto nisam imao načina da don Huana  nago- vorim da mi da više detalja o tim vračevima, pomirio sam se sa idejom da o njima nikad ništa neću znati.

Jedno popodne, u planinama južnog Meksika, don Huan je, pošto  mi  je  nešto  više  objašnjavao  zamršeno- sti umeća svesti, izjavio  nešto  što  me  je  potpuno zbunilo.

»Mislim da je došlo vreme da razgovaramo o vra- čevima iz naše prošlosti«, rekao je.

Don Huan je objasnio da je neophodno da ja poč- nem da izvlačim zaključke  oslanjajući  se  na  sistemat- ski uvid u prošlost, zaključke kako o svetu svakodnev- nih događaja tako  i  o  svetu vračeva.

»Vračeve bitno zanima njihova prošlost«, rekao je.

»Ali ne mislim na njihovu ličnu prošlost. Za vračeve, njihova prošlost je ono što su učinili vračevi u davnim

danima.  I  proučavanje  prošlosti  je  to  što  ćemo  sada da radimo.

Običan čovek stalno ispituje prošlost. Ali to što ispituje  je  uglavnom  njegova  lična  prošlost,  i  on  to radi iz ličnih razloga. Vračevi rade sasvim suprotno; oni se savetuju sa svojom prošlošću kako bi dobili tačku spram  koje  će  se  snalaziti.«

»Ali, zar to  nije  ono  što  svi  rade?  Gledaju  u prošlost  ne  bi  li  se  lakše  snalazili?«

»Ne!« nedvosmisleno je odgovorio. »Prosečan  čo- vek odmerava se u odnosu na prošlost, bilo u odnosu na svoju ličnu prošlost ili na prošlo znanje svog  vre- mena, kako bi pronašao  opravdanje za svoje  sadašnje ili buduće ponašanje, ili da bi za sebe ustanovio obra- zac. Samo vračevi istinski  traže  tačku  spram  koje  će se snalaziti u prošlosti.«

»Možda bi mi, don Huane,  ta  stvar bila jasnija  kad bi  mi  rekao  šta  je  za  vrača  tačka  snalaženja.«

»Za vračeve, ustanovljavanje tačke snalaženja znači dobijanje  prilike  da  se  proučava  namera«,   odgovorio je. »I  to  je  upravo  cilj,  poslednja  tema  ovih uputstava. A ništa vraču ne može pružiti  bolji  pogled  na  nameru nego priče o drugim vračevima  koji  se  bore  da  shvate istu  tu  silu.«

Objasnio je da su, dok su proučavali svoju prošlost, vračevi njegove loze pažljivo beležili osnovni apstraktni poredak svog znanja.

»U čarobnjaštvu postoji dvadeset i jedno apstraktno jezgro«, nastavio je don Huan. »I potom, zasnovane na tim  apstraktnim jezgrima postoje  grupe  priča vračeva o nagualima naše loze u borbi da shvate duh. Sada je vreme da ti kažem apstraktna jezgra i priče vračeva.« Čekao sam da don Huan počne da mi priča priče,

ali  on  je  promenio  temu  i  vratio  se  na  objašnjavanje svesti.

»Čekaj malo«, bunio sam se. »Šta je sa pričama vračeva?  Zar  nećeš   da  mi  ih  ispričaš?«

»Naravno da hoću«, rekao je. »Ali  to  nisu  priče koje čovek može da priča kao da su bajke. Ti moraš sam da ih promisliš, pa da ih zatim ponovo razmotriš

— da ih ponovo doživiš, da tako kažem.«

 

Tišina je potrajala. Postao sam veoma oprezan i plašio sam se da nastavim da ga  i  dalje  molim  da  mi priča te priče, jer sam se  možda  upuštao  u  nešto  što sam kasnije  mogao  da  zažalim.  Ali  moja  ljubopitljivost je  bila  veća  od  mog  zdravog  razuma.

»Pa hajde, nastavimo  s  tim«, graknuo  sam.

Don  Huan  se,  pošto  je  očigledno  shvatio  suštinu mog  razmišljanja,  pakosno   nasmejao.   Ustao  je  i   dao mi  znak  da  ga  sledim.  Sedeli  smo  na  nekim  osušenim stenama  na  dnu  jedne  jaruge.  Bila  je  sredina  popod- neva.  Nebo  je  bilo  mračno  i  oblačno.  Visoki,  gotovo crni  kišni   oblaci   lebdeli   su   iznad   planinskih   vrhova prema  istoku.  U  poređenju  s  tim,  činilo  se  da  zbog visokih  oblaka  nebo  na  jugu  izgleda  vedro.  Ranije  je žestoko  padala  kiša,  ali  zatim  je  izgledalo  da  se  kiša povukla u skrovište, ostavljajući za sobom samo pretnju.

Trebalo bi da sam bio promrzao do kosti, pošto je bilo vrlo hladno. Ali bilo mi je toplo. Kada sam ščepao kamen koji mi je don Huan dao da držim, shvatio sam da mi je to osećanje toplote po gotovo ledenom vreme- nu bilo poznato, pa ipak me je svaki put čudilo. Kada god mi  se  činilo  da ću  da  se  smrznem,  don  Huan bi mi davao  da  držim  granu,  ili kamen,  ili  bi  mi  stavio pregršt  lišća  pod  košulju,  na  vrh  moje  grudne  kosti, i to bi bilo dovoljno da mi podigne telesnu temperaturu. Bezuspešno  sam  pokušavao  da  to  ponovim,  sam,

bez njegove pomoći. Rekao mi je da me nije njegova pomoć već njegova unutrašnja tišina ugrejala, i da  su grane i kamenje i lišće bili samo  sredstva  da  uhvate moju  pažnju  i  da  je  drže  u  žiži.

Brzo se krećući, peli smo se strmom zapadnom stranom planine sve dok nismo stigli na jednu steno- vitu ispupčenu ivicu na samom vrhu. Bili smo u pod- nožju jednog lanca visokih planina. Sa kamene ispup- čine mogao sam da  vidim da je magla počela  da  se kreće na južnom kraju doline u podnožju pod nama. Izgledalo je  da  se prema  nama pruža pramenje magle i takođe klizi sa crno-zelenih visokih planinskih vrhova na zapadu. Posle kiše, pod tamnim oblačnim nebom, dolina i planine prema istoku i jugu, pojavili su se pre- kriveni ogrtačem od crno-zelene tišine.

»Ovo je  savršeno  mesto  za  razgovor«,  rekao  je  don Huan,  sedeći  na  kamenom  podu  skrivene  plitke  pećine. Pećina  je  bila   savršena   da   nas   dvojica   sednemo jedan  pored  drugoga.  Glave  su  nam  gotovo  dodirivale tavanicu  i  leđa  su  nam  bila  priljubljena  uz  izdubljenu površinu  kamenog  zida.  To  je  bilo  kao  da  je  pećina bila  izdubljena  namerno  da  bi  se  u  njoj   smestile  dve osobe našeg rasta.

Primetio  sam  još  jednu  čudnovatu  odliku  pećine: kada sam stajao na  kamenom ispustu, mogao sam  da vidim čitavu dolinu i planinski venac od istoka ka jugu, ali kada bih seo, bio sam zatvoren stenama. Pa ipak je kameni  ispust  bio  u  nivou  poda  pećine,  i  zaravnjen. Hteo sam da na taj  čudan efekat ukažem don Huanu, ali on je  to  naslutio.

»Ovu pećinu je napravio čovek«, rekao je. »Taj ispust je nagnut, ali oko ne primećuje nagib.«

»Ko je napravio ovu pećinu, don Huane?«

»Stari vračevi. Možda pre više hiljada godina. A jedna od osobitosti ove pećine jeste da se životinje i insekti pa čak i ljudi drže podalje od nje. Izgleda  da su je stari vračevi ispunili zloslutnim nabojem od kojeg se sve živo oseća nelagodno.

Ali začudo, ja sam se tu bezrazložno osećao si- guran i  srećan.  Osećanje  fizičkog  zadovoljstva  činilo je da me čitavo telo pecka. Zaista sam imao najprijat- niji, najslađi osećaj u stomaku. To je bilo kao da me neko golica po nervima.

»Ja  se  ne  osećam  nelagodno«,  primetio  sam.

»Ni ja«, rekao je on. »A to samo znači da ti i ja po temperamentu nismo tako daleko od tih vračeva iz prošlosti; to je nešto što me beskrajno zabrinjava.«

Plašio sam se da o tom predmetu nastavljamo dalje, pa sam stoga čekao da on progovori.

»Prva priča vračeva koju ću ti ispričati zove  se Ispoljenje  duha'«  započeo  je  don  Huan,  »ali  nemoj  da te ime zavede. Ispoljavanje duha je  samo prvo  apstrakt- no  jezgro  oko  kojeg  je  prva  priča vračeva  sazdana.

I samo to prvo apstraktno jezgro je priča«, na- stavio je. »Ta priča kaže da je jednom davno bio jedan čovek, jedan običan čovek bez ijedne naročite osobine. On je, kao i svako drugi, bio provodnik duha. I zahva- ljujući tome, kao i sve drugo, bio je deo duha, deo apstraktnog. Ali on to nije znao. Bio je toliko zauzet svetom da niti je imao vremena niti istinske želje da razmotri tu stvar.

Duh je bezuspešno pokušavao da otkrije njihovu povezanost. Koristeći unutrašnji glas, duh je odao svoje tajne, ali taj čovek nije bio sposoban da shvati otkro- venja. Prirodno, čuo je unutrašnji glas, ali je verovao da su to njegova sopstvena osećanja koja je osećao, i nje- gove  sopstvene  misli  koje  je  promišljao.

Duh mu je, da bi ga protresao iz dremeža, dao tri znaka, tri uzastopna ispoljenja.  Duh  se  fizički  sreo  sa tim čovekom na najočigledniji  način.  Ali  taj  čovek  je bio nesvestan bilo  čega  drugog  osim  svojih  ličnih briga.«

Don Huan je prekinuo i pogledao me, što je činio uvek kada je očekivao moje primedbe i pitanja. Nisam imao ništa da  kažem.  Nisam  shvatao  poentu  toga  što je pokušavao.

»Upravo sam ti rekao prvo apstraktno jezgro«, na- stavio  je.  »Još  jedino  što  mogu  da  dodam  jeste  da je zbog potpune nezainteresovanosti čoveka da razume, duh bio primoran  da  se  posluži  prevarom.  I  prevara je postala suština staze vračeva. Ali to je druga priča.« Don  Huan  je  objasnio  da  vračevi  ta  apstraktna jezgra shvataju kao šematske planove događaja, ili kao povratne obrasce koji se javljaju svaki put kada namera daje  znak  o  nečem  značajnom.  Apstraktna  jezgra  su, dakle, bila  šematski planovi za  čitave  lance  događaja. Uveravao  me  je  da  se  na  nepojmljiv  način  svaka pojedinost svakog apstraktnog jezgra ponovo pokazivala svakom šegrtu nagualu. Dalje me je uveravao da je po- mogao  nameri  da me upetlja  u  sva  apstraktna  jezgra čarobnjaštva, na isti način na koji su njegov dobrotvor, nagual  Hulijan  i  svi  naguali  pre  njega,  uvodili  svoje učenike.  Postupak  po  kojem  se  svaki  učenik  nagual susretao  sa apstraktnim jezgrima  stvarao je  serije objašnjenja satkanih oko tih apstraktnih jezgara koja u sebi   sadrže  određene  pojedinosti   okolnosti,   i  ličnosti svakog  od  učenika.

Rekao je, na primer, da ja imam  svoju  sopstvenu priču o ispoljenju duha, da on ima svoju, da je njegov dobrotvor imao svoju, isto je imao i nagual koji  je njemu  prethodio,  i  tako  dalje  i  tome  slično.

»Koja  je  moja  priča  o  ispoljenju  duha?«   upitao sam  pomalo  zaveden.

»Ako je ijedan  ratnik  svestan  svojih  priča  onda  si to ti«, odgovorio  je. »Konačno, ti si o  njima godinama pisao. Ali nisi primetio apstraktna jezgra jer  si  prak- tičan čovek. Ti sve činiš samo da bi uvećao svoju praktičnost. Iako si svojim pričama baratao do iscrp- ljenosti nisi imao pojma da u njima postoji  jedno apstraktno jezgro. Sve što sam ja učinio, tebi  zato  iz- gleda kao jedna često čudnovata praktična aktivnost: podučavanje čarobnjaštvu, nezainteresovanog, i veći deo vremena,  glupog   učenika.  Dok   god   to   budeš   gledao na taj  način, apstraktna jezgra će  te mimoilaziti.

»Moraš mi oprostiti don Huane«, rekao sam,  »ali tvoji  stavovi  me  mnogo  zbunjuju.  Šta  to  govoriš?«

»Pokušavam da priče vračeva uvedem kao predmet«, odgovorio je. »Nikad ti nisam govorio isključivo o tom predmetu, jer on po tradiciji ostaje skriven. To je po- slednja smicalica duha. Rečeno je da kada učenik shvati apstraktna  jezgra,  to  je  kao  da   se   postavlja   ploča koja  zatvara  i  zapečaćuje  piramidu.«

Spuštao se mrak i izgledalo je kao da će ponovo da pada kiša. Brinuo sam da ćemo, ako vetar  bude duvao od istoka prema zapadu dok pada kiša, biti potpuno mokri u ovoj pećini. Bio  sam  siguran  da  je don Huan svestan  toga,  ali  izgledalo  je kao  da  on  to ne primećuje.

»Neće  padati  kiša  sve  do  sutra  izjutra«,  rekao  je. Kada  sam  čuo  odgovor  na  sopstvene  misli  nena- merno  sam poskočio i  glavom udario u  tavanicu pećine.

To   je   bio   tup   udar   koji   je   zvučao   gore   nego   što sam  se  ja  osećao.

Don Huan se smejao držeći se za stomak. Malo kasnije glava  me  je  stvarno  zabolela  i  morao  sam  da je masiram.

»Tvoje mi je društvo toliko zabavno kao što mora da je moje bilo mom dobrotvoru«, rekao je i ponovo počeo da se smeje.

Nekoliko minuta smo ćutali. Oko nas je bila zloslutna tišina. Zamišljao sam kako mogu da čujem šuš- tanje niskih oblaka dok se spuštaju na nas sa viših planina. Onda sam shvatio da je to što  čujem  blag vetar. Iz mog položaja u plitkoj pećini, zvučao je kao šapat ljudskih glasova.

»Imao sam neverovatnu sreću da  me  podučavaju dva naguala«, rekao je don Huan i prekinuo hipnotički stisak kojim me je tog trenutka vetar držao. »Jedan je, naravno, bio  moj  dobrotvor,  nagual  Hulijan,  a  drugi je bio njegov dobrotvor, nagual Elijas. Moj slučaj je jedinstven.«

»Zašto  je  tvoj  slučaj  jedinstven?«  upitao  sam.

»Jer su generacijama naguali okupljali svoje učes- nike godinama pošto su njihovi sopstveni učitelji na- pustili svet«, objasnio je. »Osim mog  dobrotvora.  Po- stao sam učenik naguala Hulijana osam godina  pre nego što je njegov dobrotvor napustio svet. Imao sam osam godina milosti. To je bilo najsrećnija stvar koja je mogla da mi  se  dogodi,  jer  sam  imao  priliku  da me podučavaju dva suprotna temperamenta. To je bilo kao da me podižu moćan otac i još moćniji deda koji se međusobno ne sreću. U takvim prilikama deda uvek pobeđuje. Tako sam ja pravi proizvod podučavanja naguala Elijasa. Njemu sam bio bliži ne samo po temperamentu već i po pogledima. Mogao bih da kažem da njemu dugujem svoje dobro raspoloženje. Ipak, naj- veći deo posla oko mog pretvaranja od jadnog bića u besprekornog ratnika obavio je moj dobrotvor, nagual Hulijan.

»Kako je nagual Hulijan fizički izgledao?«, upitao sam.

»Da znaš da mi je i dan-danas teško da ga sebi predstavim«, rekao je don Huan. »Znam da apsurdno zvuči, ali u zavisnosti od njegovih potreba ili od okol- nosti, mogao je da bude mlad ili star, privlačan ili ru- žan, iscrpljen i bolestan ili muževan i jak, debeo ili mršav, srednje visine ili izuzetno nizak.«

»Da li hoćeš da kažeš da je bio  glumac  koji  je igrao  različite  uloge  uz  pomoć  pomagala?«

»Ne, nikakvih pomagala tu  nije  bilo,  i  nije  on  bio tek glumac. Bio je, naravno, veliki glumac,  ali  ovo  je nešto drugo.  Stvar je u  tome  da je on bio  sposoban  da se preobrazi i da postane svaka  od  tih  potpuno  suprot- nih ličnosti. Pošto je bio veliki glumac mogao je da podražava sve i najmanje pojedinosti u ponašanju, zbog kojih je svaka od  tih  osobina  bila  stvarna.  Recimo  da mu je svaka promena bića lako  padala.  Kao  što  tebi lako  pada  presvlačenje.«

Žudno sam upitao don Huana  da  mi  kaže  nešto više  o   preobražajima   njegovog   dobrotvora.   Rekao   je da ga je  neko  naučio  kako  da  izvede  te  preobražaje, ali da bi ga dalje objašnjavanje nateralo  da  skače  iz priče  u  priču.

»Kako je nagual Hulijan izgledao kada se nije pre- obražavao?«,  upitao  sam.

»Recimo da je pre nego što je postao nagual bio vitak i mišićav«, rekao je  don  Huan.  »Kosa  mu  je bila crna, gusta, i talasasta. Imao  je  dug,  tanak  nos, jake krupne bele zube, jaku vilicu, i sjajne tamnokeste- njaste oči. Bio je visok oko sto osamdeset santimetara. Nije bio Indijanac, pa ni mrki Meksikanac, ali nije ta- kođe bio ni belac. U stvari, njegov ten je bio različit od svih drugih, naročito  u  poznijim  godinama,  kada mu se u stalnoj promeni ten menjao neprekidno od tamnog do  vrlo  svetlog  i  opet  do  tamnog.  Kada  sam ga prvi put sreo bio je  svetlomrk  stari  čovek,  onda kako je vreme proticalo, postao je mladić svetle kože, možda samo nekoliko godina stariji  od  mene.  Tada sam imao dvadeset godina.

Ali ako su promene njegove spoljašnjosti bile za- prepašćujuće«, nastavio je don Huan, »promene raspo- loženja i ponašanja koje su išle zajedno sa svakim pre- obražajem bile su čak još više zapanjujuće. Na  primer, kada je bio debeo mladić, bio je  veseo  i  senzualan. Kada je bio mršav starac bio je sitničav i osvetoljubiv. Kada je bio stariji debeo čovek bio je najveći mogući imbecil.«

»Da li je on ikad bio on sam?«  upitao sam.

»Ne  na  način  na  koji  sam  to  ja«,  odvratio  je.

»Pošto nisam zainteresovan  za preobražaje, ja  sam uvek isti.  Ali  on  uopšte  nije  bio  kao  ja.«

Don Huan me je posmatrao kao da procenjuje moju unutrašnju snagu. Nasmejao se, zaklimao glavom i prasnuo u grohotan smeh.

»Šta je to tako smešno, don Huane?« upitao sam.

»Činjenica je da si ti još uvek suviše nepristu- pačan i krut da bi u potpunosti umeo da ceniš preo- bražaje mog dobrotvora u njihovom celokupnom obi- mu«, rekao je. »Jedino se nadam da kad ti o  njima budem pričao nećeš postati bolesno opsednut.«

Iz nekog razloga odjednom mi je bilo vrlo nela- godno  i  morao  sam  da  promenim  temu.

»Zašto se naguali nazivaju dobrotvori a ne jedno- stavno učitelji?«  upitao  sam nervozno.

»Nazivanje naguala dobrotvorom je gest njegovih učenika«, rekao je don Huan. »Nagual stvara zaprepaš- ćujuće osećanje zahvalnosti kod svojih učenika. Ko- načno, nagual ih uobličava i vodi ih kroz nezamisliva područja.«

Primetio sam da je po mom mišljenju podučavanje najveći i  najnesebičniji  čin  koji  iko  može  da  učini nekom  drugom.

»Za tebe, podučavanje je razgovor o obrascima«, rekao je. »Za vrača, podučavanje je  ono  što  nagual radi za svoje učenike. Za  njih  on  toči  preovlađujuću silu univerzuma: nameru — silu koja menja i preure- đuje stvari ili ih održava onakvima kakve jesu. Nagual formuliše i zatim usmerava posledice koje ta sila može da ima na njegove učenike. Bez nagualovog uobliča- vanja namere ne bi bilo strahopoštovanja, niti bi  bilo čuda za njih. I njegovi učenici, namesto da se ukrcaju na magično putovanje otkrivanja, naučili bi samo neki zanat: lekara, proricanje sudbine, šarlatana ili šta bilo drugo.«

»Možeš  li  da  mi  objasniš  nameru?«   upitao  sam.

»Jedini  način  da  se  upozna  namera«,  odvratio  je,

»jeste  da  se  upozna  neposredno  preko  žive  veze  koja postoji između namere i svakog svesnog bića. Vračevi nameru nazivaju neopisivo, duh, nagual, apstraktno. Meni se najviše dopada da je zovem nagual, ali to ime se poklapa sa imenom za vođu, dobrotvora, koji se takođe zove nagual, pa sam izabrao da je zovem duh, namera, apstraktno.«

Don Huan je iznenada prestao i preporučio mi da ćutim i  razmislim  o  onom  što  mi  je  rekao.  Do  tada je već pao mrak. Tišina je bila tako duboka da, umesto da me uljuljka u jedno prijatno stanje, uzrujavala me je. Nisam mogao da sačuvam neki red u svojim  mi- slima. Pokušao sam da svoju pažnju usmerim na priču koju mi je ispričao, ali umesto toga razmišljao sam o svemu drugom, dok na kraju nisam zaspao.

 

Besprekornost naguala Elijasa

 

Nije  bilo  načina  da  odredim  koliko  sam  dugo  spavao u toj pećini. Trgnuo me  je  i  probudio   don  Huanov glas. Govorio je da je  prva  priča  čarobnjaštva  koja  go- vori  o  ispoljenju  duha  bila  izveštaj   o  odnosu  namere i naguala. To je bila priča o tome kako duh postavlja mamac za naguala, jednog mogućeg učenika, i  o  tome kako nagual treba da proceni taj mamac pre no  što odluči  da  li  da  ga  prihvati  ili  odbaci.

U pećini  je  bilo  prilično  mračno,  i  mali  prostor je ograničavao. Obično bih od prostora takve veličine postao klaustrofobičan, ali ova pećina me je i dalje smirivala, razgoneći brižnost koju sam osećao. Takođe, nešto u obliku te pećine upijalo  je  odjek  don  Huano- vih reći.

Don Huan je objasnio da je svaki čin koji izvedu vračevi, a naročito naguali, bio izveden  ili  da  ojača njihov beočug povezanosti s namerom  ili  kao  odgovor koji je pokrenuo sam beočug. Vračevi, a naročito  na- guali, moraju stoga biti aktivni i stalno oprezni zbog ispoljenja duha. Takva ispoljenja nazivaju se pokreti duha,  ili,  daleko  jednostavnije,  ukazanja  ili  znamenja.

Ponovio je priču koju mi je već bio ispričao; priču o tome kako je upoznao svog dobrotvora, naguala Hulijana.

Don Huana su dva pokvarena čoveka nagovorili da prihvati posao u usamljenoj hacijendi. Jedan od  tih ljudi, predradnik na imanju hacijende, prosto je don Huana uzeo pod svoje i od njega napravio roba.

Očajan i ne znajući šta da radi, don Huan je po- begao. Nasilni predradnik ga je gonio i stigao ga na seoskom putu, gde mu  je  pucao u  grudi  i ostavio  ga da tu umre.

Don Huan je ležao na putu bez  svesti,  i  krvario kada je naišao nagual Hulijan. Koristeći se svojim isceliteljskim  znanjem,  zaustavio  je  krvarenje,   pa   je don Huana, koji je još uvek bio bez  svesti, preneo  kući i izlečio  ga.

Ukazanja koja je duh dao nagualu Hulijanu o don Huanu bila su, prvo, jedan mali vihor koji se u kupi prašine digao  na  putu  nekoliko  jardi*  od  mesta  gde je ležao. Drugo znamenje bila je misao koja je nagualu Hulijanu pala  na  pamet  samo  trenutak  pre  nego  što je čuo revolverski pucanj sa razdaljine od nekoliko jardi: da je došlo vreme da nađe učenika naguala. Tre- nutak kasnije, duh mu je pružio treće znamenje, kada je potrčao da se zakloni umesto da se sukobi sa revol- verašem, nagnao ga je u beg, i tako ga možda sprečio da ponovo puca u don Huana. Sukob sa  nekim  je gruba greška kakvu ni jedan vrač, a ponajmanje nagual, ne sme nikad da napravi.

Nagual  Hulijan  je  odmah  procenio  priliku.  Kada je video don Huana shvatio  je  razlog  za  ispoljenja  du- ha: pred njim  je bio  dvostruki  čovek,  savršen  kandidat da  postane  učesnik  nagual.

To je izazvalo novo zanovetanje i brigu za mene. Želeo sam da znam da li vračevi mogu da znamenje protumače pogrešno. Don Huan je odvratio da je moje pitanje, iako zvuči savršeno na mestu, bilo neprimen- ljivo, kao i većina mojih pitanja, pošto  sam ih ja po-

* Jard — 09144 metra — Prim. prev.

stavljao oslanjajući se na svoja iskustva iz sveta svako- dnevnog života. Tako su ona uvek bila u vezi sa proce- durama ispitivanja, o postupcima koje treba slediti, i preterano preciznim pravilima, ali nikada nisu imala ništa sa preduslovima  čarobnjaštva.  Ukazao  je  na  to da je tok mog razmišljanja bio takav da uvek  zabo- ravim da uključim svoja iskustva iz sveta vračeva.

Pobunio sam se, da samo nekolicina mojih isku- stava iz sveta vračeva ima kontinuitet, i da zato ta iskustva ne mogu da iskoristim u svom svakodnevnom životu. Samo nekoliko puta, i to samo kad sam bio u stanjima duboke  povišene  svesti,  sećao  sam  se  svega. U tom nivou povišene svesti obično je jedino iskustvo koje sam doživljavao a koje je imalo kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti bilo to  što njega poznajem.

Odsečno je uzvratio  da  sam  savršeno  sposoban da počnem da koristim poimanje vračeva, jer sam pro- živeo preduslove čarobnjaštva u svom normalnom stanju svesti. Nešto umilnijim tonom dodao je da to povišena svest ne otkriva sve dok god se ne završi čitava zgrada čarobnjačkog znanja.

Onda mi je odgovorio na pitanje da li vračevi mogu da pogreše u pogledu znamenja. Objasnio  je  da  kad vrač tumači  znamenje on tačno  zna njegovo značenje, a da nema nikakvo  znanje  o  tome  odakle  to  zna.  To je jedan od zbunjujućih efekata spojnog beočuga s namerom. Vračevi imaju osećanje da stvari znaju ne- posredno.  Koliko  su  sigurni  zavisi  od  njihove  snage i čistote njihovog spojnog beočuga.

Rekao  je  da  je  osećanje  koje  svi  poznajemo  kao

»intuiciju« aktiviranje naše veze sa namerom. I pošto vračevi promišljeno veruju u razumevanje i ojačavanje tog beočuga, moglo bi se reći da oni sve intuitivno predviđaju nepogrešivo i tačno. Čitanje znamenja je sasvim obično za vračeve — greške se događaju samo kada se umešaju lična osećanja i zamagle vračev spojni beočug s namerom. Inače je njihovo neposredno znanje sasvim tačno i funkcionalno.

Neko vreme smo ćutali.

Odjednom je rekao: »Ispričaću ti priču o nagualu Elijasu i ispoljenjima duha. Duh se vraču ispoljava, a naročito nagualu, na svakom koraku. U stvari, to nije cela istina. Cela je istina da se duh otkriva svakome istom jačinom i učestanošću, ali samo vračevi, a po- sebno naguali, usklađeni su sa takvim otkrovenjima.

Don Huan je započeo svoju priču. Rekao je da je nagual Elijas jahao na svom konju u grad jednog dana, vodeći ga prečicom kraj nekih njiva sa kukuruzom kada se iznenada njegov konj propeo preplašen niskim, brzim preletom jednog sokola koji je nagualov slamni šešir promašio svega za nekoliko inča*. Nagual je smesta sjahao i počeo da gleda okolo. Video je čudnog mladog čoveka u visokoj, suvoj kukuruznoj šaši. Čovek je bio odeven u skupo tamno odelo i tu je izgledao kao stra- nac. Nagual Elijas bio je navikao da viđa seljake ili zemljoposednike u poljima, ali nikad nije video ele- gantno odevenog čoveka iz grada kako prolazi poljima očigledno ne pazeći na svoje skupe cipele i odelo.

Nagual je privezao konja i krenuo prema mladom čoveku. Let sokola prepoznao  je  kao  očigledno  ispolje- nje duha, koje nije mogao da ne poštuje isto kao  i pojavu   čoveka.   Prišao   je   vrlo   blizu   mladom   čoveku i  video  šta  se  događa.  Čovek   je   jurio   seljančicu koja je bežala na nekoliko jardi pred njim, vijajući i smejući  se  s  njim.

Suprotnost je bila vrlo jasna nagualu. To  dvoje ljudi koji su skakali tamo-amo po kukuruznoj njivi nisu spadali zajedno. Nagual je mislio  da  taj  čovek  mora biti sin zemljoposednika a žena služavka iz kuće. Ose- ćao se zbunjen što ih posmatra i hteo je da se okrene i ostavi ih, kada je  soko  ponovo  proleteo  iznad njive sa kukuruzom i ovog puta okrznuo glavu mladog  čo- veka. Soko je uznemirio par i oni su stali i gledali gore, pokušavajući da predvide sledeći nalet. Nagual je pri- metio da je čovek suv i privlačan, i da ima upečatljive žive oči.

Onda  se  par  zamorio  od  stražarenja  zbog  sokola i vratio se  svojoj  igri.  Čovek je uhvatio  ženu,  zagrlio je i nežno je položio na zemlju. Ali  umesto  da  sa njom  pokuša  da  vodi  ljubav,  što  je  nagual  smatrao

* 1 inč — 2,54 santimetra. — Prim. prev.

da će sledeće uraditi, skinuo je odelo sa sebe i paradi- rao go pred tom ženom.

Ona nije stidljivo sklopila oči niti je vrištala od zbunjenosti ili straha. Kikotala se hipnotisana šepure- njem golog čoveka, koji se oko nje kretao kao satir, pravio nepristojne pokrete i smejao se. Konačno, savla- dana  prizorom,  divlje  je  kriknula,  ustala  i  bacila  se u naručje tom mladom čoveku.

Don Huan je rekao da mu je  nagual  Elijas  priznao da ga je tom prilikom otkriće duha  najviše  zbunjivalo. Bilo je sasvim očigledno da je taj čovek bio lud. Inače, znajući kako seljaci  čuvaju  svoje  žene,  ne  bi  se  usudio da  zavodi  mladu  seljanku  usred  dana  na   nekoliko jardi  od  puta  —  i  to  go  golcat.

Don Huan je prasnuo u smeh i rekao mi da je u to vreme skinuti odelo i upustiti se u  seksualni  akt usred dana na takvom mestu značilo ili da je čovek lud ili da je blagosloven duhom. Dodao je da to  što  je čovek učinio, danas možda ne bi izazivalo pažnju. Ali tada, pre skoro sto godina, ljudi su bili beskrajno zatvoreniji.

Sve to je uverilo naguala  Elijasa,  od  trenutka  kada je ugledao čoveka, da je bio i lud i blagosloven duhom. Brinuo se da  se  seljaci  slučajno  ne  nalaze  u  blizini, da se ne razbesne  i  ne  linčuju  čoveka  na  tom  mestu. Ali nikog nije bilo. Nagualu je izgledalo kao da je vreme stalo.

Kada je čovek prestao da vodi ljubav,  obukao  je svoje odelo, izvadio maramicu, pažljivo obrisao svoje cipele  od  prašine,  istovremeno  obećavajući  devojci  kule i gradove, i otišao svojim putem. Nagual Elijas ga je pratio. U stvari,  pratio  ga  je  nekoliko  dana  i  saznao da  mu  je  ime  Hulijan  i  da  je  glumac.

Zatim ga je  nagual  viđao  na  sceni,  dovoljno  često da shvati da je taj glumac bio veoma harizmatičan. Publika, a naročito ženska,  volela  ga  je.  A  on  nije imao skrupula kada  se  koristio  svojim  šarmerskim darom da bi zaveo obožavateljke. Dok je nagual pratio glumca, mogao je da se uveri u njegovu  tehniku  zavo- đenja više nego jednom. Sastojala se iz toga što se, čim bi se našao nasamo sa svojim obožavatelj kama, po- kazivao go, zatim bi čekao dok se žene ošamućene nje- govim  razmetanjem  ne  predaju.  Izgledalo  je  da  je  ta tehnika za njega bila izuzetno uspešna. Nagual je mo- rao da prizna da je glumac imao ogroman uspeh, izuzev u jednom  slučaju.  Bio je na smrt bolestan.  Nagual  je bio video crnu senu smrti koja ga je posvuda  sledila.

Don Huan je ponovo objasnio nešto što mi je već govorio ranije — da je naša  smrt  crna  tačka  odmah iza našeg levog ramena. Rekao je da vračevi znaju kada je neka osoba blizu umiranja, jer mogu da vide tamnu tačku, koja postaje pokretna senka velika tačno koliko i osoba kojoj pripada.

Kada je uvideo blisko prisustvo smrti nagual je utonuo u oduzimajuću zbunjenost. Čudio se zašto duh ukazuje na tako bolesnu osobu. Učili su ga da u prirod- nom stanju  preovlađuje zamena a ne  popravka.  I nagual nije bio uveren da ima sposobnosti i snage da izleči tog mladog čoveka, i da se odupre crnoj seni njegove smrti. Čak je sumnjao da li će uspeti da otkrije zašto ga je duh upleo u tako očigledno pokazanu uza- ludnost.

Nagual nije mogao da učini ništa drugo osim da ostane uz glumca, da ga uokolo prati, i da čeka priliku da ga vidi dublje. Don Huan je objasnio da je nagua- lova prva reakcija, kada je suočen sa ispoljenjima duha, da vidi sve upletene osobe. Nagual Elijas je do po- jedinosti gledao čoveka, da ga vidi od prvog trenutka kad su se  sreli.  Takođe je video seljanku koja je bila deo ispoljenja duha, ali nije video ništa što je po nje- govoj proceni opravdavalo ukazivanje duha.

Kada se osvedočio u novo zavođenje, ipak je nagua- lova sposobnost da vidi doprla u nove dubine. Tog puta, glumčeva dragana je bila ćerka bogatog zemljoposredni- ka. I od samog početka ona je u potpunosti bila pod kontrolom. Nagual je  saznao za  njihove  sastanke,  jer je prisluškivao i čuo kako nagovara glumca da se  sa njom sastane narednog dana. Nagual se krio sa druge strane ulice kada je mlada žena u zoru napustila kuću i, umesto da  pođe  na  jutarnju  misu,  pošla  da  se  sastane sa glumcem. Glumac je čekao i  ona ga je nagovorila da je prati u polja. On je izgleda oklevao, ali ona je nava- ljivala  i nije  mu  dopuštala  da  se  povuče.

Dok ih je nagual posmatrao krijući se, bio je u potpunosti uveren da  će  se  tog  dana dogoditi nešto  što ni jedno od to dvoje ne sluti.  Video  je  da je  glumčeva crna sena narasla, i bila gotovo duplo veća od njega samog. Nagual je iz tajanstvenog mračnog pogleda že- ninih očiju zaključio da i ona  takođe  intuitivno  oseća crnu  senu   smrti.   Glumac  je  izgledao   zamišljen.   Nije se  smejao  kao  u  drugim  slučajevima.

Odšetali su prilično daleko. U jednom trenutku, primetili su da ih nagual prati, ali on je smesta počeo da se  pretvara  da  radi  na  zemlji,  da  je  seljak  koji tu spada. Od toga je paru laknulo i to je nagualu omo- gućilo da priđe bliže.

Onda je došao trenutak kada je glumac svukao svoje odelo i pokazao se devojci. Ali umesto da se one- svesti i padne mu u naručje kao što su činile druge pokorene, devojke  je počela  da  ga udara.  Udarala  ga je i tukla nemilosrdno i gazila mu je po bosim stopa- lima, tako da je vikao od bola.

Nagual je znao da taj čovek nije plašio niti povre- dio tu mladu ženu. Nije je ni pipnuo.  Ona  je  njega tukla. On je samo pokušavao da odbije udarce, i stalno je, ali bez entuzijazma, pokušavao da je zavede po- kazujući joj  svoje genitalije.

Nagual je osećao i  odvratnost i  divljenje.  Mogao  je da vidi da je  glumac jedan  neodoljivi  sladostrasnik,  ali je takođe s  podjednakom  lakoćom  mogao  da  vidi  kako tu ima nešto jedinstveno, iako odvratno u vezi sa njim. Naguala je zbunjivalo što vidi da je čovekov  snojni beočug s  duhom bio  izuzetno jasan.

Konačno, napad se završio. Žena je prestala da udara glumca. Ali zatim, umesto da pobegne, ona mu se pre- dala, legla je dole i rekla glumcu da sa njom može da čini šta mu je volja.

Nagual je  primetio  da  je  čovek  toliko  iscrpljen  da je gotovo bio u nesvesti. Ipak, uprkos svom premoru prešao  je  pravo  na  stvar  i  pozabavio  se  svojom  izabra- nicom.

Nagual se smejao  i razmišljao  o beskorisnosti čo- vekove ogromne izdržljivosti i predodređenosti, kada je žena kriknula a glumac počeo da hropće.

Na tom mestu don Huan je načinio digresiju da bi detaljno govorio o nečemu što je objašnjavao ranije: opisao je bio pukotinu, otvor na našoj svetlosnoj školjki u visini pupka, gde sila smrti nemilosrdno udara. Ono što je don Huan sada objašnjavao bio  je  da  kada smrt udara zdrava bića čini to u obliku lopte — kao udarcem pesnice. Ali kada bića umiru, smrt ih udara u obličju bodeža.

Tada je nagual  Elijas  nepobitno  znao  da je  glumac na samrti, i to umiranje je namah  prekinulo  njegovo lično interesovanje za ukazanja duha. Više nije bilo preostalo  planova;  smrt  je  sve  ujednačila.

Podigao se sa svog skrovitog mesta i krenuo da ode kada ga je nešto nateralo da zadrhti.  To  je  bila  mir- noća te mlade žene. Nemarno je oblačila onih nekoliko komada odeće koje je bila skinula i zviždukala je neme- lodično  kao  da  se  ništa  nije  desilo.

I tada je nagual video da je, opuštajući se da prihvati prisustvo smrti, telo tog čoveka zbacilo zaštitni veo i otkrilo svoju pravu prirodu. On je bio dvostruki čovek, izvanrednih mogućnosti, sposoban da stvori za- stor da bi se prerušio — prirodni vrač i savršen kan- didat za učenika naguala,  samo da nije bilo crne sene smrti.

Nagual je  bio  potpuno  zaprepašćen  kada  je  to uočio. Sada je  shvatio  ukazanja  duha,  ali  nije  mogao da shvati kako je taj beskorisni čovek mogao da  se uklopi  u  svet  vračeva.

Žena je u međuvremenu ustala i čak i  ne  pogle- davši čoveka, čije se telo grčilo od samrtnih  grčeva, otišla odatle.

     Kada je nagual video njen sjaj  shvatio  je  da je nje- na izuzetna agresivnost bila rezultat ogromnog dotoka viška energije. Bio je uveren da ako tu energiju ne bude  trezveno  koristila,  ona  će odneti njen najbolji  deo i nije se moglo ni zamisliti kakvu bi nesreću  mogla  da joj  donese.

Dok je nagual posmatrao sa kakvom nebrigom ona odlazi, shvatio je da mu duh pruža novo ispoljenje. Morao je da bude hladan, bezbrižan. Morao je da dela kao da nema šta da izgubi i da  se  uplete  po  svaku cenu. Na zaista nagualski način odlučio je da se lati nemogućeg, pred duhom kao jedinim svedokom.

Don Huan je napomenuo da su potrebni takvi slu- čajevi da bi se ispitalo da li je nagual pravi ili  lažni. Naguali donose odluke. Ne  razmišljajući  o  posledicama oni delaju, ili odlučuju da to ne čine. Varalice razmišlja- ju i bivaju paralizovani. Nagual  Elijas,  pošto  je  odlu- čio, pošao je lagano ka čoveku na samrti i učinio je prvo što ga je sopstveno  telo,  ne njegov um, prisililo  da uči- ni: udario je čovekovu skupnu tačku da bi ga naveo da uđe u povišenu svest. Udarao ga je pomamno opet i opet sve dok mu se  skupna  tačka  nije  pomerila.  Uz  pomoć sile same smrti, nagualovi udari su poslali čovekovu skupnu tačku na mesto gde smrt više nije bila u pitanju, i  tu  je  on prestao  da  umire.

Do trenutka kada je čovek ponovo počeo  da diše, nagual je postao svestan važnosti sopstvene odgovorno- sti. Da bi čovek odbio napad  sile svoje  smrti, bilo je neophodno da on ostane u duboko povišenoj svesti sve dok smrt ne bude odbijena. Pogoršanje čovekovog sta- nja značilo je da on ne sme da se pomera sa tog mesta inače će  smesta  umreti.  Nagual  je  učinio  jedino  što je mogao u takvim okolnostima: sagradio je kolibu oko čoveka. Tu je, tokom tri meseca, negovao potpuno nepokretnog čoveka.

Moj razum je proradio i, umesto da samo slušam, želeo sam da znam kako je nagual Elijas mogao da sa- gradi kolibu na zemlji koja pripada nekom drugom. Bio sam svestan strasti seljaka za posedništvom i osećanjem neprikosnovenosti poseda koje ide uz to.

Don Huan je priznao da je i sam postavio to isto pitanje. I nagual Elijas je odgovorio da je sam duh to omogućio.  Takav  je  slučaj  sa  svime  čega  se  poduhvati nagual,  ukoliko  sledi  ispoljenja  duha.

Prvo što je nagual Elijas učinio, kada je glumac do- šao do daha, bilo je da potrči za onom mladom ženom. Ona je bila važan deo ispoljenja duha. Sustigao je ne- daleko od mesta na kojem je glumac ležao,  jedva  u  ži- votu. Umesto  da  joj  govori  o  neprilici  tog  čoveka  i  da je ubeđuje da  mu  pomogne,  ponovo  je  preuzeo  potpu- nu odgovornost za sopstvene poduhvate i skočio  na  nju kao   lav,   zadajući   njenoj   skupnoj   tački   moćni   udar. I ona i glumac bili su sposobni da podnesu  udarce života i smrti. Njena skupna  tačka  se  pomerila,  ali, kada je jednom bila oslobođena, počela je da  se  zao- kreće  nastrano.

Nagual je  preneo  mladu  ženu  do  mesta  na  kojem je ležao glumac.  Onda je  proveo  čitav  dan  sprečavajući je da  ne izgubi  um, i sprečavajući čoveka da  ne izgubi život.

Kada je već bio prilično siguran da poseduje izve- stan stepen kontrole, otišao je devojčinom ocu i rekao mu  da mora  da  je  grom  pogodio njegovu  ćerku i  da je ona od  toga privremeno poludela.  Odveo je oca  do mesta gde je bila devojka i  rekao  da je taj  mladi čo- vek, ma ko on bio, primio glavni udar tog groma svo- jim telom i tako spasao  devojku sigurne  smrti, ali da je sam povređen u toj meri da ne može da se pokreće.

Zahvalni otac pomogao je nagualu da sagradi daš- čaru za čoveka koji mu je spasao kćer. I kroz tri meseca nagual je izvršio nemoguće. Izlečio je tog mladog čo- veka.

Kada je došlo vreme da nagual ode, njegovo  oseća- nje odgovornosti i dužnost zahtevali su i da obavesti devojku o njenoj izuzetnoj energiji i o opasnim posledi- cama koje bi mogla da ima po njen život i zdravlje, i da je pita da se pridruži svetu vračeva, pošto je to jedina odbrana  od  njene  samouništavajuće  snage.

Žena nije odgovorila. I nagual Elijas bio je  oba- vezan da joj kaže sve što naguali govore mogućim uče- nicima vekovima:  da vračevi  o  čarobnjaštvu  govore  kao o magičnoj, tajanstvenoj ptici koja u svom letu zastaje da bi čoveku dala nadu i svrhu; da vračevi žive pod kri- lom te ptice, koju nazivaju ptica mudrosti, ptica slobo- de; da je oni hrane svojom posvećenošću i svojom besprekornošću. Rekao joj  je  da  vračevi  znaju  da  je let te ptice slobode uvek pravolinijski, pošto ona nema načina da pravi zaokrete, nema načina da pravi krugove niti da se vraća; i da ta ptica slobode može da čini samo dve stvari, da sobom ponese vračeve, ili da ih ostavi za sobom.

Nagual Elijas nije mogao da na isti način razgovara sa mladim glumcem, koji je još uvek bio na smrt bo- lestan. Taj mladi  čovek nije  imao  baš  mnogo  izbora. Pa ipak, nagual mu je rekao da, ukoliko želi da se izleči, mora da bezuslovno sledi naguala. Te uslove glumac je bespogovorno smesta prihvatio.

Tog dana kada su nagual i glumac  krenuli  nazad kući, mlada  žena ih je mirno očekivala na kraju  grada. Nije nosila  kofere,  čak  ni  jednu  korpu.  Izgledalo  je  da je došla samo da ih vidi kako odlaze. Nagual je nastavio da hoda  a  da  je  nije  ni  pogledao,  ali  se  glumac  kojeg su nosili na nosilima napregao da joj kaže zbogom. Ona se nasmejala i bez reči  se  priključila  društvu  naguala. Nije razmišljala i nije imala problema da sve ostavi za sobom; Savršeno je razumela da za nju neće biti druge prilike, da ta  ptica  slobode  ili  nosi  vračeve  sa  sobom, ili  ih  napušta.

Don Huan je primetio da to nije bilo iznenađujuće. Silina nagualove ličnosti uvek je toliko privlačila da je on bio praktično neodoljiv, a nagual Elijas privlačio je duboko to dvoje ljudi. Tri meseca je proveo sa njima i navikao ih na sopstvenu doslednost, nepristupačnost i svoju objektivnost. Bili su opčinjeni njegovom trezve- nošću i, pre svega, time što im se u potpunosti posve- ćivao. Svojim primerom i svojim postupcima, nagual Elijas pružio im je dublji  uvid  u  svet  vračeva:  svet koji pruža podršku i odgaja, ali je pun zahteva. To je bio svet koji je dopuštao svega nekoliko grešaka.

Don Huan me je podsetio na nešto što je često po- navljao, našta sam ja uvek nekako uspevao  da ne mi- slim. Rekao je da ne smem da zaboravim ni jednog trena,    da    ptica    slobode    ima    veoma    malo    strpljenja sa neodlučnima, i da se, kad odleti, nikad ne vraća.

Osvežavajući zvuk njegovog glasa učinio je da oko- lina, koja je samo sekund pre toga bila mirna i tamna, zaplamti neposrednošću.

Don Huan je mir tame vratio istom brzinom kojom je sve prožeo hitnošću. Lako me je potapšao po ruci.

»Ta žena je bila toliko moćna da je mogla da se ponese sa bilo kim«, rekao je. »Ime joj je bilo Talija.«