1 ISPOLJAVANJE DUHA
Prvo apstraktno jezgro
Don Huan je, kada god je to bilo važno, imao običaj da mi pripoveda kratke priče o vračevima svoje loze, naročito o svom učitelju, nagualu Hulijanu. To zapravo i nisu bile priče, već više opisi načina ponašanja tih vračeva i vidova njihovih ličnosti. Svaki od tih izveš- taja bio je sačinjen tako da osvetli određeno područje mog naukovanja.
Iste te priče čuo sam od ostalih petnaest članova don Huanove grupe vračeva, ali ni jedan od izveštaja nije mogao da mi pruži jasnu sliku ljudi koje su opi- sivali. Pošto nisam imao načina da don Huana nago- vorim da mi da više detalja o tim vračevima, pomirio sam se sa idejom da o njima nikad ništa neću znati.
Jedno popodne, u planinama južnog Meksika, don Huan je, pošto mi je nešto više objašnjavao zamršeno- sti umeća svesti, izjavio nešto što me je potpuno zbunilo.
»Mislim da je došlo vreme da razgovaramo o vra- čevima iz naše prošlosti«, rekao je.
Don Huan je objasnio da je neophodno da ja poč- nem da izvlačim zaključke oslanjajući se na sistemat- ski uvid u prošlost, zaključke kako o svetu svakodnev- nih događaja tako i o svetu vračeva.
»Vračeve bitno zanima njihova prošlost«, rekao je.
»Ali ne mislim na njihovu ličnu prošlost. Za vračeve, njihova prošlost je ono što su učinili vračevi u davnim
danima. I proučavanje prošlosti je to što ćemo sada da radimo.
Običan čovek stalno ispituje prošlost. Ali to što ispituje je uglavnom njegova lična prošlost, i on to radi iz ličnih razloga. Vračevi rade sasvim suprotno; oni se savetuju sa svojom prošlošću kako bi dobili tačku spram koje će se snalaziti.«
»Ali, zar to nije ono što svi rade? Gledaju u prošlost ne bi li se lakše snalazili?«
»Ne!« nedvosmisleno je odgovorio. »Prosečan čo- vek odmerava se u odnosu na prošlost, bilo u odnosu na svoju ličnu prošlost ili na prošlo znanje svog vre- mena, kako bi pronašao opravdanje za svoje sadašnje ili buduće ponašanje, ili da bi za sebe ustanovio obra- zac. Samo vračevi istinski traže tačku spram koje će se snalaziti u prošlosti.«
»Možda bi mi, don Huane, ta stvar bila jasnija kad bi mi rekao šta je za vrača tačka snalaženja.«
»Za vračeve, ustanovljavanje tačke snalaženja znači dobijanje prilike da se proučava namera«, odgovorio je. »I to je upravo cilj, poslednja tema ovih uputstava. A ništa vraču ne može pružiti bolji pogled na nameru nego priče o drugim vračevima koji se bore da shvate istu tu silu.«
Objasnio je da su, dok su proučavali svoju prošlost, vračevi njegove loze pažljivo beležili osnovni apstraktni poredak svog znanja.
»U čarobnjaštvu postoji dvadeset i jedno apstraktno jezgro«, nastavio je don Huan. »I potom, zasnovane na tim apstraktnim jezgrima postoje grupe priča vračeva o nagualima naše loze u borbi da shvate duh. Sada je vreme da ti kažem apstraktna jezgra i priče vračeva.« Čekao sam da don Huan počne da mi priča priče,
ali on je promenio temu i vratio se na objašnjavanje svesti.
»Čekaj malo«, bunio sam se. »Šta je sa pričama vračeva? Zar nećeš da mi ih ispričaš?«
»Naravno da hoću«, rekao je. »Ali to nisu priče koje čovek može da priča kao da su bajke. Ti moraš sam da ih promisliš, pa da ih zatim ponovo razmotriš
— da ih ponovo doživiš, da tako kažem.«
Tišina je potrajala. Postao sam veoma oprezan i plašio sam se da nastavim da ga i dalje molim da mi priča te priče, jer sam se možda upuštao u nešto što sam kasnije mogao da zažalim. Ali moja ljubopitljivost je bila veća od mog zdravog razuma.
»Pa hajde, nastavimo s tim«, graknuo sam.
Don Huan se, pošto je očigledno shvatio suštinu mog razmišljanja, pakosno nasmejao. Ustao je i dao mi znak da ga sledim. Sedeli smo na nekim osušenim stenama na dnu jedne jaruge. Bila je sredina popod- neva. Nebo je bilo mračno i oblačno. Visoki, gotovo crni kišni oblaci lebdeli su iznad planinskih vrhova prema istoku. U poređenju s tim, činilo se da zbog visokih oblaka nebo na jugu izgleda vedro. Ranije je žestoko padala kiša, ali zatim je izgledalo da se kiša povukla u skrovište, ostavljajući za sobom samo pretnju.
Trebalo bi da sam bio promrzao do kosti, pošto je bilo vrlo hladno. Ali bilo mi je toplo. Kada sam ščepao kamen koji mi je don Huan dao da držim, shvatio sam da mi je to osećanje toplote po gotovo ledenom vreme- nu bilo poznato, pa ipak me je svaki put čudilo. Kada god mi se činilo da ću da se smrznem, don Huan bi mi davao da držim granu, ili kamen, ili bi mi stavio pregršt lišća pod košulju, na vrh moje grudne kosti, i to bi bilo dovoljno da mi podigne telesnu temperaturu. Bezuspešno sam pokušavao da to ponovim, sam,
bez njegove pomoći. Rekao mi je da me nije njegova pomoć već njegova unutrašnja tišina ugrejala, i da su grane i kamenje i lišće bili samo sredstva da uhvate moju pažnju i da je drže u žiži.
Brzo se krećući, peli smo se strmom zapadnom stranom planine sve dok nismo stigli na jednu steno- vitu ispupčenu ivicu na samom vrhu. Bili smo u pod- nožju jednog lanca visokih planina. Sa kamene ispup- čine mogao sam da vidim da je magla počela da se kreće na južnom kraju doline u podnožju pod nama. Izgledalo je da se prema nama pruža pramenje magle i takođe klizi sa crno-zelenih visokih planinskih vrhova na zapadu. Posle kiše, pod tamnim oblačnim nebom, dolina i planine prema istoku i jugu, pojavili su se pre- kriveni ogrtačem od crno-zelene tišine.
»Ovo je savršeno mesto za razgovor«, rekao je don Huan, sedeći na kamenom podu skrivene plitke pećine. Pećina je bila savršena da nas dvojica sednemo jedan pored drugoga. Glave su nam gotovo dodirivale tavanicu i leđa su nam bila priljubljena uz izdubljenu površinu kamenog zida. To je bilo kao da je pećina bila izdubljena namerno da bi se u njoj smestile dve osobe našeg rasta.
Primetio sam još jednu čudnovatu odliku pećine: kada sam stajao na kamenom ispustu, mogao sam da vidim čitavu dolinu i planinski venac od istoka ka jugu, ali kada bih seo, bio sam zatvoren stenama. Pa ipak je kameni ispust bio u nivou poda pećine, i zaravnjen. Hteo sam da na taj čudan efekat ukažem don Huanu, ali on je to naslutio.
»Ovu pećinu je napravio čovek«, rekao je. »Taj ispust je nagnut, ali oko ne primećuje nagib.«
»Ko je napravio ovu pećinu, don Huane?«
»Stari vračevi. Možda pre više hiljada godina. A jedna od osobitosti ove pećine jeste da se životinje i insekti pa čak i ljudi drže podalje od nje. Izgleda da su je stari vračevi ispunili zloslutnim nabojem od kojeg se sve živo oseća nelagodno.
Ali začudo, ja sam se tu bezrazložno osećao si- guran i srećan. Osećanje fizičkog zadovoljstva činilo je da me čitavo telo pecka. Zaista sam imao najprijat- niji, najslađi osećaj u stomaku. To je bilo kao da me neko golica po nervima.
»Ja se ne osećam nelagodno«, primetio sam.
»Ni ja«, rekao je on. »A to samo znači da ti i ja po temperamentu nismo tako daleko od tih vračeva iz prošlosti; to je nešto što me beskrajno zabrinjava.«
Plašio sam se da o tom predmetu nastavljamo dalje, pa sam stoga čekao da on progovori.
»Prva priča vračeva koju ću ti ispričati zove se Ispoljenje duha'« započeo je don Huan, »ali nemoj da te ime zavede. Ispoljavanje duha je samo prvo apstrakt- no jezgro oko kojeg je prva priča vračeva sazdana.
I samo to prvo apstraktno jezgro je priča«, na- stavio je. »Ta priča kaže da je jednom davno bio jedan čovek, jedan običan čovek bez ijedne naročite osobine. On je, kao i svako drugi, bio provodnik duha. I zahva- ljujući tome, kao i sve drugo, bio je deo duha, deo apstraktnog. Ali on to nije znao. Bio je toliko zauzet svetom da niti je imao vremena niti istinske želje da razmotri tu stvar.
Duh je bezuspešno pokušavao da otkrije njihovu povezanost. Koristeći unutrašnji glas, duh je odao svoje tajne, ali taj čovek nije bio sposoban da shvati otkro- venja. Prirodno, čuo je unutrašnji glas, ali je verovao da su to njegova sopstvena osećanja koja je osećao, i nje- gove sopstvene misli koje je promišljao.
Duh mu je, da bi ga protresao iz dremeža, dao tri znaka, tri uzastopna ispoljenja. Duh se fizički sreo sa tim čovekom na najočigledniji način. Ali taj čovek je bio nesvestan bilo čega drugog osim svojih ličnih briga.«
Don Huan je prekinuo i pogledao me, što je činio uvek kada je očekivao moje primedbe i pitanja. Nisam imao ništa da kažem. Nisam shvatao poentu toga što je pokušavao.
»Upravo sam ti rekao prvo apstraktno jezgro«, na- stavio je. »Još jedino što mogu da dodam jeste da je zbog potpune nezainteresovanosti čoveka da razume, duh bio primoran da se posluži prevarom. I prevara je postala suština staze vračeva. Ali to je druga priča.« Don Huan je objasnio da vračevi ta apstraktna jezgra shvataju kao šematske planove događaja, ili kao povratne obrasce koji se javljaju svaki put kada namera daje znak o nečem značajnom. Apstraktna jezgra su, dakle, bila šematski planovi za čitave lance događaja. Uveravao me je da se na nepojmljiv način svaka pojedinost svakog apstraktnog jezgra ponovo pokazivala svakom šegrtu nagualu. Dalje me je uveravao da je po- mogao nameri da me upetlja u sva apstraktna jezgra čarobnjaštva, na isti način na koji su njegov dobrotvor, nagual Hulijan i svi naguali pre njega, uvodili svoje učenike. Postupak po kojem se svaki učenik nagual susretao sa apstraktnim jezgrima stvarao je serije objašnjenja satkanih oko tih apstraktnih jezgara koja u sebi sadrže određene pojedinosti okolnosti, i ličnosti svakog od učenika.
Rekao je, na primer, da ja imam svoju sopstvenu priču o ispoljenju duha, da on ima svoju, da je njegov dobrotvor imao svoju, isto je imao i nagual koji je njemu prethodio, i tako dalje i tome slično.
»Koja je moja priča o ispoljenju duha?« upitao sam pomalo zaveden.
»Ako je ijedan ratnik svestan svojih priča onda si to ti«, odgovorio je. »Konačno, ti si o njima godinama pisao. Ali nisi primetio apstraktna jezgra jer si prak- tičan čovek. Ti sve činiš samo da bi uvećao svoju praktičnost. Iako si svojim pričama baratao do iscrp- ljenosti nisi imao pojma da u njima postoji jedno apstraktno jezgro. Sve što sam ja učinio, tebi zato iz- gleda kao jedna često čudnovata praktična aktivnost: podučavanje čarobnjaštvu, nezainteresovanog, i veći deo vremena, glupog učenika. Dok god to budeš gledao na taj način, apstraktna jezgra će te mimoilaziti.
»Moraš mi oprostiti don Huane«, rekao sam, »ali tvoji stavovi me mnogo zbunjuju. Šta to govoriš?«
»Pokušavam da priče vračeva uvedem kao predmet«, odgovorio je. »Nikad ti nisam govorio isključivo o tom predmetu, jer on po tradiciji ostaje skriven. To je po- slednja smicalica duha. Rečeno je da kada učenik shvati apstraktna jezgra, to je kao da se postavlja ploča koja zatvara i zapečaćuje piramidu.«
Spuštao se mrak i izgledalo je kao da će ponovo da pada kiša. Brinuo sam da ćemo, ako vetar bude duvao od istoka prema zapadu dok pada kiša, biti potpuno mokri u ovoj pećini. Bio sam siguran da je don Huan svestan toga, ali izgledalo je kao da on to ne primećuje.
»Neće padati kiša sve do sutra izjutra«, rekao je. Kada sam čuo odgovor na sopstvene misli nena- merno sam poskočio i glavom udario u tavanicu pećine.
To je bio tup udar koji je zvučao gore nego što sam se ja osećao.
Don Huan se smejao držeći se za stomak. Malo kasnije glava me je stvarno zabolela i morao sam da je masiram.
»Tvoje mi je društvo toliko zabavno kao što mora da je moje bilo mom dobrotvoru«, rekao je i ponovo počeo da se smeje.
Nekoliko minuta smo ćutali. Oko nas je bila zloslutna tišina. Zamišljao sam kako mogu da čujem šuš- tanje niskih oblaka dok se spuštaju na nas sa viših planina. Onda sam shvatio da je to što čujem blag vetar. Iz mog položaja u plitkoj pećini, zvučao je kao šapat ljudskih glasova.
»Imao sam neverovatnu sreću da me podučavaju dva naguala«, rekao je don Huan i prekinuo hipnotički stisak kojim me je tog trenutka vetar držao. »Jedan je, naravno, bio moj dobrotvor, nagual Hulijan, a drugi je bio njegov dobrotvor, nagual Elijas. Moj slučaj je jedinstven.«
»Zašto je tvoj slučaj jedinstven?« upitao sam.
»Jer su generacijama naguali okupljali svoje učes- nike godinama pošto su njihovi sopstveni učitelji na- pustili svet«, objasnio je. »Osim mog dobrotvora. Po- stao sam učenik naguala Hulijana osam godina pre nego što je njegov dobrotvor napustio svet. Imao sam osam godina milosti. To je bilo najsrećnija stvar koja je mogla da mi se dogodi, jer sam imao priliku da me podučavaju dva suprotna temperamenta. To je bilo kao da me podižu moćan otac i još moćniji deda koji se međusobno ne sreću. U takvim prilikama deda uvek pobeđuje. Tako sam ja pravi proizvod podučavanja naguala Elijasa. Njemu sam bio bliži ne samo po temperamentu već i po pogledima. Mogao bih da kažem da njemu dugujem svoje dobro raspoloženje. Ipak, naj- veći deo posla oko mog pretvaranja od jadnog bića u besprekornog ratnika obavio je moj dobrotvor, nagual Hulijan.
»Kako je nagual Hulijan fizički izgledao?«, upitao sam.
»Da znaš da mi je i dan-danas teško da ga sebi predstavim«, rekao je don Huan. »Znam da apsurdno zvuči, ali u zavisnosti od njegovih potreba ili od okol- nosti, mogao je da bude mlad ili star, privlačan ili ru- žan, iscrpljen i bolestan ili muževan i jak, debeo ili mršav, srednje visine ili izuzetno nizak.«
»Da li hoćeš da kažeš da je bio glumac koji je igrao različite uloge uz pomoć pomagala?«
»Ne, nikakvih pomagala tu nije bilo, i nije on bio tek glumac. Bio je, naravno, veliki glumac, ali ovo je nešto drugo. Stvar je u tome da je on bio sposoban da se preobrazi i da postane svaka od tih potpuno suprot- nih ličnosti. Pošto je bio veliki glumac mogao je da podražava sve i najmanje pojedinosti u ponašanju, zbog kojih je svaka od tih osobina bila stvarna. Recimo da mu je svaka promena bića lako padala. Kao što tebi lako pada presvlačenje.«
Žudno sam upitao don Huana da mi kaže nešto više o preobražajima njegovog dobrotvora. Rekao je da ga je neko naučio kako da izvede te preobražaje, ali da bi ga dalje objašnjavanje nateralo da skače iz priče u priču.
»Kako je nagual Hulijan izgledao kada se nije pre- obražavao?«, upitao sam.
»Recimo da je pre nego što je postao nagual bio vitak i mišićav«, rekao je don Huan. »Kosa mu je bila crna, gusta, i talasasta. Imao je dug, tanak nos, jake krupne bele zube, jaku vilicu, i sjajne tamnokeste- njaste oči. Bio je visok oko sto osamdeset santimetara. Nije bio Indijanac, pa ni mrki Meksikanac, ali nije ta- kođe bio ni belac. U stvari, njegov ten je bio različit od svih drugih, naročito u poznijim godinama, kada mu se u stalnoj promeni ten menjao neprekidno od tamnog do vrlo svetlog i opet do tamnog. Kada sam ga prvi put sreo bio je svetlomrk stari čovek, onda kako je vreme proticalo, postao je mladić svetle kože, možda samo nekoliko godina stariji od mene. Tada sam imao dvadeset godina.
Ali ako su promene njegove spoljašnjosti bile za- prepašćujuće«, nastavio je don Huan, »promene raspo- loženja i ponašanja koje su išle zajedno sa svakim pre- obražajem bile su čak još više zapanjujuće. Na primer, kada je bio debeo mladić, bio je veseo i senzualan. Kada je bio mršav starac bio je sitničav i osvetoljubiv. Kada je bio stariji debeo čovek bio je najveći mogući imbecil.«
»Da li je on ikad bio on sam?« upitao sam.
»Ne na način na koji sam to ja«, odvratio je.
»Pošto nisam zainteresovan za preobražaje, ja sam uvek isti. Ali on uopšte nije bio kao ja.«
Don Huan me je posmatrao kao da procenjuje moju unutrašnju snagu. Nasmejao se, zaklimao glavom i prasnuo u grohotan smeh.
»Šta je to tako smešno, don Huane?« upitao sam.
»Činjenica je da si ti još uvek suviše nepristu- pačan i krut da bi u potpunosti umeo da ceniš preo- bražaje mog dobrotvora u njihovom celokupnom obi- mu«, rekao je. »Jedino se nadam da kad ti o njima budem pričao nećeš postati bolesno opsednut.«
Iz nekog razloga odjednom mi je bilo vrlo nela- godno i morao sam da promenim temu.
»Zašto se naguali nazivaju dobrotvori a ne jedno- stavno učitelji?« upitao sam nervozno.
»Nazivanje naguala dobrotvorom je gest njegovih učenika«, rekao je don Huan. »Nagual stvara zaprepaš- ćujuće osećanje zahvalnosti kod svojih učenika. Ko- načno, nagual ih uobličava i vodi ih kroz nezamisliva područja.«
Primetio sam da je po mom mišljenju podučavanje najveći i najnesebičniji čin koji iko može da učini nekom drugom.
»Za tebe, podučavanje je razgovor o obrascima«, rekao je. »Za vrača, podučavanje je ono što nagual radi za svoje učenike. Za njih on toči preovlađujuću silu univerzuma: nameru — silu koja menja i preure- đuje stvari ili ih održava onakvima kakve jesu. Nagual formuliše i zatim usmerava posledice koje ta sila može da ima na njegove učenike. Bez nagualovog uobliča- vanja namere ne bi bilo strahopoštovanja, niti bi bilo čuda za njih. I njegovi učenici, namesto da se ukrcaju na magično putovanje otkrivanja, naučili bi samo neki zanat: lekara, proricanje sudbine, šarlatana ili šta bilo drugo.«
»Možeš li da mi objasniš nameru?« upitao sam.
»Jedini način da se upozna namera«, odvratio je,
»jeste da se upozna neposredno preko žive veze koja postoji između namere i svakog svesnog bića. Vračevi nameru nazivaju neopisivo, duh, nagual, apstraktno. Meni se najviše dopada da je zovem nagual, ali to ime se poklapa sa imenom za vođu, dobrotvora, koji se takođe zove nagual, pa sam izabrao da je zovem duh, namera, apstraktno.«
Don Huan je iznenada prestao i preporučio mi da ćutim i razmislim o onom što mi je rekao. Do tada je već pao mrak. Tišina je bila tako duboka da, umesto da me uljuljka u jedno prijatno stanje, uzrujavala me je. Nisam mogao da sačuvam neki red u svojim mi- slima. Pokušao sam da svoju pažnju usmerim na priču koju mi je ispričao, ali umesto toga razmišljao sam o svemu drugom, dok na kraju nisam zaspao.
Besprekornost naguala Elijasa
Nije bilo načina da odredim koliko sam dugo spavao u toj pećini. Trgnuo me je i probudio don Huanov glas. Govorio je da je prva priča čarobnjaštva koja go- vori o ispoljenju duha bila izveštaj o odnosu namere i naguala. To je bila priča o tome kako duh postavlja mamac za naguala, jednog mogućeg učenika, i o tome kako nagual treba da proceni taj mamac pre no što odluči da li da ga prihvati ili odbaci.
U pećini je bilo prilično mračno, i mali prostor je ograničavao. Obično bih od prostora takve veličine postao klaustrofobičan, ali ova pećina me je i dalje smirivala, razgoneći brižnost koju sam osećao. Takođe, nešto u obliku te pećine upijalo je odjek don Huano- vih reći.
Don Huan je objasnio da je svaki čin koji izvedu vračevi, a naročito naguali, bio izveden ili da ojača njihov beočug povezanosti s namerom ili kao odgovor koji je pokrenuo sam beočug. Vračevi, a naročito na- guali, moraju stoga biti aktivni i stalno oprezni zbog ispoljenja duha. Takva ispoljenja nazivaju se pokreti duha, ili, daleko jednostavnije, ukazanja ili znamenja.
Ponovio je priču koju mi je već bio ispričao; priču o tome kako je upoznao svog dobrotvora, naguala Hulijana.
Don Huana su dva pokvarena čoveka nagovorili da prihvati posao u usamljenoj hacijendi. Jedan od tih ljudi, predradnik na imanju hacijende, prosto je don Huana uzeo pod svoje i od njega napravio roba.
Očajan i ne znajući šta da radi, don Huan je po- begao. Nasilni predradnik ga je gonio i stigao ga na seoskom putu, gde mu je pucao u grudi i ostavio ga da tu umre.
Don Huan je ležao na putu bez svesti, i krvario kada je naišao nagual Hulijan. Koristeći se svojim isceliteljskim znanjem, zaustavio je krvarenje, pa je don Huana, koji je još uvek bio bez svesti, preneo kući i izlečio ga.
Ukazanja koja je duh dao nagualu Hulijanu o don Huanu bila su, prvo, jedan mali vihor koji se u kupi prašine digao na putu nekoliko jardi* od mesta gde je ležao. Drugo znamenje bila je misao koja je nagualu Hulijanu pala na pamet samo trenutak pre nego što je čuo revolverski pucanj sa razdaljine od nekoliko jardi: da je došlo vreme da nađe učenika naguala. Tre- nutak kasnije, duh mu je pružio treće znamenje, kada je potrčao da se zakloni umesto da se sukobi sa revol- verašem, nagnao ga je u beg, i tako ga možda sprečio da ponovo puca u don Huana. Sukob sa nekim je gruba greška kakvu ni jedan vrač, a ponajmanje nagual, ne sme nikad da napravi.
Nagual Hulijan je odmah procenio priliku. Kada je video don Huana shvatio je razlog za ispoljenja du- ha: pred njim je bio dvostruki čovek, savršen kandidat da postane učesnik nagual.
To je izazvalo novo zanovetanje i brigu za mene. Želeo sam da znam da li vračevi mogu da znamenje protumače pogrešno. Don Huan je odvratio da je moje pitanje, iako zvuči savršeno na mestu, bilo neprimen- ljivo, kao i većina mojih pitanja, pošto sam ih ja po-
* Jard — 09144 metra — Prim. prev.
stavljao oslanjajući se na svoja iskustva iz sveta svako- dnevnog života. Tako su ona uvek bila u vezi sa proce- durama ispitivanja, o postupcima koje treba slediti, i preterano preciznim pravilima, ali nikada nisu imala ništa sa preduslovima čarobnjaštva. Ukazao je na to da je tok mog razmišljanja bio takav da uvek zabo- ravim da uključim svoja iskustva iz sveta vračeva.
Pobunio sam se, da samo nekolicina mojih isku- stava iz sveta vračeva ima kontinuitet, i da zato ta iskustva ne mogu da iskoristim u svom svakodnevnom životu. Samo nekoliko puta, i to samo kad sam bio u stanjima duboke povišene svesti, sećao sam se svega. U tom nivou povišene svesti obično je jedino iskustvo koje sam doživljavao a koje je imalo kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti bilo to što njega poznajem.
Odsečno je uzvratio da sam savršeno sposoban da počnem da koristim poimanje vračeva, jer sam pro- živeo preduslove čarobnjaštva u svom normalnom stanju svesti. Nešto umilnijim tonom dodao je da to povišena svest ne otkriva sve dok god se ne završi čitava zgrada čarobnjačkog znanja.
Onda mi je odgovorio na pitanje da li vračevi mogu da pogreše u pogledu znamenja. Objasnio je da kad vrač tumači znamenje on tačno zna njegovo značenje, a da nema nikakvo znanje o tome odakle to zna. To je jedan od zbunjujućih efekata spojnog beočuga s namerom. Vračevi imaju osećanje da stvari znaju ne- posredno. Koliko su sigurni zavisi od njihove snage i čistote njihovog spojnog beočuga.
Rekao je da je osećanje koje svi poznajemo kao
»intuiciju« aktiviranje naše veze sa namerom. I pošto vračevi promišljeno veruju u razumevanje i ojačavanje tog beočuga, moglo bi se reći da oni sve intuitivno predviđaju nepogrešivo i tačno. Čitanje znamenja je sasvim obično za vračeve — greške se događaju samo kada se umešaju lična osećanja i zamagle vračev spojni beočug s namerom. Inače je njihovo neposredno znanje sasvim tačno i funkcionalno.
Neko vreme smo ćutali.
Odjednom je rekao: »Ispričaću ti priču o nagualu Elijasu i ispoljenjima duha. Duh se vraču ispoljava, a naročito nagualu, na svakom koraku. U stvari, to nije cela istina. Cela je istina da se duh otkriva svakome istom jačinom i učestanošću, ali samo vračevi, a po- sebno naguali, usklađeni su sa takvim otkrovenjima.
Don Huan je započeo svoju priču. Rekao je da je nagual Elijas jahao na svom konju u grad jednog dana, vodeći ga prečicom kraj nekih njiva sa kukuruzom kada se iznenada njegov konj propeo preplašen niskim, brzim preletom jednog sokola koji je nagualov slamni šešir promašio svega za nekoliko inča*. Nagual je smesta sjahao i počeo da gleda okolo. Video je čudnog mladog čoveka u visokoj, suvoj kukuruznoj šaši. Čovek je bio odeven u skupo tamno odelo i tu je izgledao kao stra- nac. Nagual Elijas bio je navikao da viđa seljake ili zemljoposednike u poljima, ali nikad nije video ele- gantno odevenog čoveka iz grada kako prolazi poljima očigledno ne pazeći na svoje skupe cipele i odelo.
Nagual je privezao konja i krenuo prema mladom čoveku. Let sokola prepoznao je kao očigledno ispolje- nje duha, koje nije mogao da ne poštuje isto kao i pojavu čoveka. Prišao je vrlo blizu mladom čoveku i video šta se događa. Čovek je jurio seljančicu koja je bežala na nekoliko jardi pred njim, vijajući i smejući se s njim.
Suprotnost je bila vrlo jasna nagualu. To dvoje ljudi koji su skakali tamo-amo po kukuruznoj njivi nisu spadali zajedno. Nagual je mislio da taj čovek mora biti sin zemljoposednika a žena služavka iz kuće. Ose- ćao se zbunjen što ih posmatra i hteo je da se okrene i ostavi ih, kada je soko ponovo proleteo iznad njive sa kukuruzom i ovog puta okrznuo glavu mladog čo- veka. Soko je uznemirio par i oni su stali i gledali gore, pokušavajući da predvide sledeći nalet. Nagual je pri- metio da je čovek suv i privlačan, i da ima upečatljive žive oči.
Onda se par zamorio od stražarenja zbog sokola i vratio se svojoj igri. Čovek je uhvatio ženu, zagrlio je i nežno je položio na zemlju. Ali umesto da sa njom pokuša da vodi ljubav, što je nagual smatrao
* 1 inč — 2,54 santimetra. — Prim. prev.
da će sledeće uraditi, skinuo je odelo sa sebe i paradi- rao go pred tom ženom.
Ona nije stidljivo sklopila oči niti je vrištala od zbunjenosti ili straha. Kikotala se hipnotisana šepure- njem golog čoveka, koji se oko nje kretao kao satir, pravio nepristojne pokrete i smejao se. Konačno, savla- dana prizorom, divlje je kriknula, ustala i bacila se u naručje tom mladom čoveku.
Don Huan je rekao da mu je nagual Elijas priznao da ga je tom prilikom otkriće duha najviše zbunjivalo. Bilo je sasvim očigledno da je taj čovek bio lud. Inače, znajući kako seljaci čuvaju svoje žene, ne bi se usudio da zavodi mladu seljanku usred dana na nekoliko jardi od puta — i to go golcat.
Don Huan je prasnuo u smeh i rekao mi da je u to vreme skinuti odelo i upustiti se u seksualni akt usred dana na takvom mestu značilo ili da je čovek lud ili da je blagosloven duhom. Dodao je da to što je čovek učinio, danas možda ne bi izazivalo pažnju. Ali tada, pre skoro sto godina, ljudi su bili beskrajno zatvoreniji.
Sve to je uverilo naguala Elijasa, od trenutka kada je ugledao čoveka, da je bio i lud i blagosloven duhom. Brinuo se da se seljaci slučajno ne nalaze u blizini, da se ne razbesne i ne linčuju čoveka na tom mestu. Ali nikog nije bilo. Nagualu je izgledalo kao da je vreme stalo.
Kada je čovek prestao da vodi ljubav, obukao je svoje odelo, izvadio maramicu, pažljivo obrisao svoje cipele od prašine, istovremeno obećavajući devojci kule i gradove, i otišao svojim putem. Nagual Elijas ga je pratio. U stvari, pratio ga je nekoliko dana i saznao da mu je ime Hulijan i da je glumac.
Zatim ga je nagual viđao na sceni, dovoljno često da shvati da je taj glumac bio veoma harizmatičan. Publika, a naročito ženska, volela ga je. A on nije imao skrupula kada se koristio svojim šarmerskim darom da bi zaveo obožavateljke. Dok je nagual pratio glumca, mogao je da se uveri u njegovu tehniku zavo- đenja više nego jednom. Sastojala se iz toga što se, čim bi se našao nasamo sa svojim obožavatelj kama, po- kazivao go, zatim bi čekao dok se žene ošamućene nje- govim razmetanjem ne predaju. Izgledalo je da je ta tehnika za njega bila izuzetno uspešna. Nagual je mo- rao da prizna da je glumac imao ogroman uspeh, izuzev u jednom slučaju. Bio je na smrt bolestan. Nagual je bio video crnu senu smrti koja ga je posvuda sledila.
Don Huan je ponovo objasnio nešto što mi je već govorio ranije — da je naša smrt crna tačka odmah iza našeg levog ramena. Rekao je da vračevi znaju kada je neka osoba blizu umiranja, jer mogu da vide tamnu tačku, koja postaje pokretna senka velika tačno koliko i osoba kojoj pripada.
Kada je uvideo blisko prisustvo smrti nagual je utonuo u oduzimajuću zbunjenost. Čudio se zašto duh ukazuje na tako bolesnu osobu. Učili su ga da u prirod- nom stanju preovlađuje zamena a ne popravka. I nagual nije bio uveren da ima sposobnosti i snage da izleči tog mladog čoveka, i da se odupre crnoj seni njegove smrti. Čak je sumnjao da li će uspeti da otkrije zašto ga je duh upleo u tako očigledno pokazanu uza- ludnost.
Nagual nije mogao da učini ništa drugo osim da ostane uz glumca, da ga uokolo prati, i da čeka priliku da ga vidi dublje. Don Huan je objasnio da je nagua- lova prva reakcija, kada je suočen sa ispoljenjima duha, da vidi sve upletene osobe. Nagual Elijas je do po- jedinosti gledao čoveka, da ga vidi od prvog trenutka kad su se sreli. Takođe je video seljanku koja je bila deo ispoljenja duha, ali nije video ništa što je po nje- govoj proceni opravdavalo ukazivanje duha.
Kada se osvedočio u novo zavođenje, ipak je nagua- lova sposobnost da vidi doprla u nove dubine. Tog puta, glumčeva dragana je bila ćerka bogatog zemljoposredni- ka. I od samog početka ona je u potpunosti bila pod kontrolom. Nagual je saznao za njihove sastanke, jer je prisluškivao i čuo kako nagovara glumca da se sa njom sastane narednog dana. Nagual se krio sa druge strane ulice kada je mlada žena u zoru napustila kuću i, umesto da pođe na jutarnju misu, pošla da se sastane sa glumcem. Glumac je čekao i ona ga je nagovorila da je prati u polja. On je izgleda oklevao, ali ona je nava- ljivala i nije mu dopuštala da se povuče.
Dok ih je nagual posmatrao krijući se, bio je u potpunosti uveren da će se tog dana dogoditi nešto što ni jedno od to dvoje ne sluti. Video je da je glumčeva crna sena narasla, i bila gotovo duplo veća od njega samog. Nagual je iz tajanstvenog mračnog pogleda že- ninih očiju zaključio da i ona takođe intuitivno oseća crnu senu smrti. Glumac je izgledao zamišljen. Nije se smejao kao u drugim slučajevima.
Odšetali su prilično daleko. U jednom trenutku, primetili su da ih nagual prati, ali on je smesta počeo da se pretvara da radi na zemlji, da je seljak koji tu spada. Od toga je paru laknulo i to je nagualu omo- gućilo da priđe bliže.
Onda je došao trenutak kada je glumac svukao svoje odelo i pokazao se devojci. Ali umesto da se one- svesti i padne mu u naručje kao što su činile druge pokorene, devojke je počela da ga udara. Udarala ga je i tukla nemilosrdno i gazila mu je po bosim stopa- lima, tako da je vikao od bola.
Nagual je znao da taj čovek nije plašio niti povre- dio tu mladu ženu. Nije je ni pipnuo. Ona je njega tukla. On je samo pokušavao da odbije udarce, i stalno je, ali bez entuzijazma, pokušavao da je zavede po- kazujući joj svoje genitalije.
Nagual je osećao i odvratnost i divljenje. Mogao je da vidi da je glumac jedan neodoljivi sladostrasnik, ali je takođe s podjednakom lakoćom mogao da vidi kako tu ima nešto jedinstveno, iako odvratno u vezi sa njim. Naguala je zbunjivalo što vidi da je čovekov snojni beočug s duhom bio izuzetno jasan.
Konačno, napad se završio. Žena je prestala da udara glumca. Ali zatim, umesto da pobegne, ona mu se pre- dala, legla je dole i rekla glumcu da sa njom može da čini šta mu je volja.
Nagual je primetio da je čovek toliko iscrpljen da je gotovo bio u nesvesti. Ipak, uprkos svom premoru prešao je pravo na stvar i pozabavio se svojom izabra- nicom.
Nagual se smejao i razmišljao o beskorisnosti čo- vekove ogromne izdržljivosti i predodređenosti, kada je žena kriknula a glumac počeo da hropće.
Na tom mestu don Huan je načinio digresiju da bi detaljno govorio o nečemu što je objašnjavao ranije: opisao je bio pukotinu, otvor na našoj svetlosnoj školjki u visini pupka, gde sila smrti nemilosrdno udara. Ono što je don Huan sada objašnjavao bio je da kada smrt udara zdrava bića čini to u obliku lopte — kao udarcem pesnice. Ali kada bića umiru, smrt ih udara u obličju bodeža.
Tada je nagual Elijas nepobitno znao da je glumac na samrti, i to umiranje je namah prekinulo njegovo lično interesovanje za ukazanja duha. Više nije bilo preostalo planova; smrt je sve ujednačila.
Podigao se sa svog skrovitog mesta i krenuo da ode kada ga je nešto nateralo da zadrhti. To je bila mir- noća te mlade žene. Nemarno je oblačila onih nekoliko komada odeće koje je bila skinula i zviždukala je neme- lodično kao da se ništa nije desilo.
I tada je nagual video da je, opuštajući se da prihvati prisustvo smrti, telo tog čoveka zbacilo zaštitni veo i otkrilo svoju pravu prirodu. On je bio dvostruki čovek, izvanrednih mogućnosti, sposoban da stvori za- stor da bi se prerušio — prirodni vrač i savršen kan- didat za učenika naguala, samo da nije bilo crne sene smrti.
Nagual je bio potpuno zaprepašćen kada je to uočio. Sada je shvatio ukazanja duha, ali nije mogao da shvati kako je taj beskorisni čovek mogao da se uklopi u svet vračeva.
Žena je u međuvremenu ustala i čak i ne pogle- davši čoveka, čije se telo grčilo od samrtnih grčeva, otišla odatle.
Kada je nagual video njen sjaj shvatio je da je nje- na izuzetna agresivnost bila rezultat ogromnog dotoka viška energije. Bio je uveren da ako tu energiju ne bude trezveno koristila, ona će odneti njen najbolji deo i nije se moglo ni zamisliti kakvu bi nesreću mogla da joj donese.
Dok je nagual posmatrao sa kakvom nebrigom ona odlazi, shvatio je da mu duh pruža novo ispoljenje. Morao je da bude hladan, bezbrižan. Morao je da dela kao da nema šta da izgubi i da se uplete po svaku cenu. Na zaista nagualski način odlučio je da se lati nemogućeg, pred duhom kao jedinim svedokom.
Don Huan je napomenuo da su potrebni takvi slu- čajevi da bi se ispitalo da li je nagual pravi ili lažni. Naguali donose odluke. Ne razmišljajući o posledicama oni delaju, ili odlučuju da to ne čine. Varalice razmišlja- ju i bivaju paralizovani. Nagual Elijas, pošto je odlu- čio, pošao je lagano ka čoveku na samrti i učinio je prvo što ga je sopstveno telo, ne njegov um, prisililo da uči- ni: udario je čovekovu skupnu tačku da bi ga naveo da uđe u povišenu svest. Udarao ga je pomamno opet i opet sve dok mu se skupna tačka nije pomerila. Uz pomoć sile same smrti, nagualovi udari su poslali čovekovu skupnu tačku na mesto gde smrt više nije bila u pitanju, i tu je on prestao da umire.
Do trenutka kada je čovek ponovo počeo da diše, nagual je postao svestan važnosti sopstvene odgovorno- sti. Da bi čovek odbio napad sile svoje smrti, bilo je neophodno da on ostane u duboko povišenoj svesti sve dok smrt ne bude odbijena. Pogoršanje čovekovog sta- nja značilo je da on ne sme da se pomera sa tog mesta inače će smesta umreti. Nagual je učinio jedino što je mogao u takvim okolnostima: sagradio je kolibu oko čoveka. Tu je, tokom tri meseca, negovao potpuno nepokretnog čoveka.
Moj razum je proradio i, umesto da samo slušam, želeo sam da znam kako je nagual Elijas mogao da sa- gradi kolibu na zemlji koja pripada nekom drugom. Bio sam svestan strasti seljaka za posedništvom i osećanjem neprikosnovenosti poseda koje ide uz to.
Don Huan je priznao da je i sam postavio to isto pitanje. I nagual Elijas je odgovorio da je sam duh to omogućio. Takav je slučaj sa svime čega se poduhvati nagual, ukoliko sledi ispoljenja duha.
Prvo što je nagual Elijas učinio, kada je glumac do- šao do daha, bilo je da potrči za onom mladom ženom. Ona je bila važan deo ispoljenja duha. Sustigao je ne- daleko od mesta na kojem je glumac ležao, jedva u ži- votu. Umesto da joj govori o neprilici tog čoveka i da je ubeđuje da mu pomogne, ponovo je preuzeo potpu- nu odgovornost za sopstvene poduhvate i skočio na nju kao lav, zadajući njenoj skupnoj tački moćni udar. I ona i glumac bili su sposobni da podnesu udarce života i smrti. Njena skupna tačka se pomerila, ali, kada je jednom bila oslobođena, počela je da se zao- kreće nastrano.
Nagual je preneo mladu ženu do mesta na kojem je ležao glumac. Onda je proveo čitav dan sprečavajući je da ne izgubi um, i sprečavajući čoveka da ne izgubi život.
Kada je već bio prilično siguran da poseduje izve- stan stepen kontrole, otišao je devojčinom ocu i rekao mu da mora da je grom pogodio njegovu ćerku i da je ona od toga privremeno poludela. Odveo je oca do mesta gde je bila devojka i rekao da je taj mladi čo- vek, ma ko on bio, primio glavni udar tog groma svo- jim telom i tako spasao devojku sigurne smrti, ali da je sam povređen u toj meri da ne može da se pokreće.
Zahvalni otac pomogao je nagualu da sagradi daš- čaru za čoveka koji mu je spasao kćer. I kroz tri meseca nagual je izvršio nemoguće. Izlečio je tog mladog čo- veka.
Kada je došlo vreme da nagual ode, njegovo oseća- nje odgovornosti i dužnost zahtevali su i da obavesti devojku o njenoj izuzetnoj energiji i o opasnim posledi- cama koje bi mogla da ima po njen život i zdravlje, i da je pita da se pridruži svetu vračeva, pošto je to jedina odbrana od njene samouništavajuće snage.
Žena nije odgovorila. I nagual Elijas bio je oba- vezan da joj kaže sve što naguali govore mogućim uče- nicima vekovima: da vračevi o čarobnjaštvu govore kao o magičnoj, tajanstvenoj ptici koja u svom letu zastaje da bi čoveku dala nadu i svrhu; da vračevi žive pod kri- lom te ptice, koju nazivaju ptica mudrosti, ptica slobo- de; da je oni hrane svojom posvećenošću i svojom besprekornošću. Rekao joj je da vračevi znaju da je let te ptice slobode uvek pravolinijski, pošto ona nema načina da pravi zaokrete, nema načina da pravi krugove niti da se vraća; i da ta ptica slobode može da čini samo dve stvari, da sobom ponese vračeve, ili da ih ostavi za sobom.
Nagual Elijas nije mogao da na isti način razgovara sa mladim glumcem, koji je još uvek bio na smrt bo- lestan. Taj mladi čovek nije imao baš mnogo izbora. Pa ipak, nagual mu je rekao da, ukoliko želi da se izleči, mora da bezuslovno sledi naguala. Te uslove glumac je bespogovorno smesta prihvatio.
Tog dana kada su nagual i glumac krenuli nazad kući, mlada žena ih je mirno očekivala na kraju grada. Nije nosila kofere, čak ni jednu korpu. Izgledalo je da je došla samo da ih vidi kako odlaze. Nagual je nastavio da hoda a da je nije ni pogledao, ali se glumac kojeg su nosili na nosilima napregao da joj kaže zbogom. Ona se nasmejala i bez reči se priključila društvu naguala. Nije razmišljala i nije imala problema da sve ostavi za sobom; Savršeno je razumela da za nju neće biti druge prilike, da ta ptica slobode ili nosi vračeve sa sobom, ili ih napušta.
Don Huan je primetio da to nije bilo iznenađujuće. Silina nagualove ličnosti uvek je toliko privlačila da je on bio praktično neodoljiv, a nagual Elijas privlačio je duboko to dvoje ljudi. Tri meseca je proveo sa njima i navikao ih na sopstvenu doslednost, nepristupačnost i svoju objektivnost. Bili su opčinjeni njegovom trezve- nošću i, pre svega, time što im se u potpunosti posve- ćivao. Svojim primerom i svojim postupcima, nagual Elijas pružio im je dublji uvid u svet vračeva: svet koji pruža podršku i odgaja, ali je pun zahteva. To je bio svet koji je dopuštao svega nekoliko grešaka.
Don Huan me je podsetio na nešto što je često po- navljao, našta sam ja uvek nekako uspevao da ne mi- slim. Rekao je da ne smem da zaboravim ni jednog trena, da ptica slobode ima veoma malo strpljenja sa neodlučnima, i da se, kad odleti, nikad ne vraća.
Osvežavajući zvuk njegovog glasa učinio je da oko- lina, koja je samo sekund pre toga bila mirna i tamna, zaplamti neposrednošću.
Don Huan je mir tame vratio istom brzinom kojom je sve prožeo hitnošću. Lako me je potapšao po ruci.
»Ta žena je bila toliko moćna da je mogla da se ponese sa bilo kim«, rekao je. »Ime joj je bilo Talija.«