1. INTERESOVANJE I UČESTVOVANJE KAO MOTIVACIJA

 

Ako posebno razmotrimo tehnički i društveni aspekt radne situ acije, doći ćemo do zaključka da bi mnoge vrste posla bile priv lačne u tehničkom smislu,  pod  uslovom  da društveni  aspekt  bu de povoljan; s druge strane, postoje vrste posla gde tehnički  rad po samoj svojoj prirodi može da bude  neinteresantan,  a  da  se kroz društveni aspekt radne situacije učini sadržajnim i privlač nim.

Počinjući sa raspravom  o  prvom  slučaju  smatramo  da  posto- je mnogi ljudi koji bi se, na primer, mnogo interesovali za želez- ničku službu. Ali mada je železnička služba jedna od najbolje plaćenih i najuglednijih položaja u radničkoj klasi, ona nije, ipak, ispunjenje ambicija onih koji bi mogli da »postignu bolje«. Bez sumnje, mnogi činovnik preduzeća bio bi zadovoljniji kao želez- nički radnik nego što je u svom poslu, kad bi  društveni sadržaj rada bio drukčiji. Uzmimo drugi primer: kelnera  u  restoranu. Ovaj posao bi mogao da bude vrlo interesantan za mnoge  ljude kada bi njegov društveni prestiž bio drukčiji. Ovaj posao dozvo ljava stalne  lične kontakte, a  ljudima koji vole  hranu, on pruža zadovoljstvo da savetuju druge o njoj, da lepo služe itd.  Mnogi ljudi bi  nalazili više zadovoljstva radeći  kao  kelneri  nego  sedeći u kancelarijama, nad beznačajnim ciframa, da nije niskog društve nog položaja i niskih prihoda na ovom poslu. Opet, mnogi drugi bi voleli posao taksi-šofera da  nije njegovog negativnog dru štvenog i ekonomskog aspekta.

Često se govori da ima izvesnih vrsta posla koje niko ne bi želeo da radi osim ako  ga  na  to  ne  prisiljava  ekonomska  nužda; rad rudara se često daje kao primer. Ali, uzimajući u obzir raz ličitost ljudi i njihovo svesno i nesvesno maštanje, izgleda da po stoji znatan broj ljudi za koje bi rad pod zemljom i vađenje nje nih bogatstava imao mnogo privlačnosti da nije društvenih i finan- sijskih nedostataka na ovoj vrsti posla. Nema gotovo ni jedne vrste rada koji ne bi privukao izvestan tip ljudi kad ne bi u njemu bilo negativnih aspekata u ekonomsikom i društvenom  smislu.

Čak i  ako  prihvatimo da  su  navedena  gledišta  tačna,  svakako je nesumnjivo tačno da veliki deo  vrlo rutiniranog rada, koji za- hteva mehanizovana industrija, ne može sam po sebi da bude izvor zadovoljstva i uživanja. Ovde  je, takođe,  važno razlikovanje teh ničkog od društvenog aspekta rada. Dok rad u tehničkom smislu može zaista da bude neinteresantan, celokupna radna situacija može  da pruži  dosta zadovoljstva.

Evo nekih primera koji služe da ilustruju ovo shvatanje. Upo- redimo domaćicu koja se brine o kući i kuva sa  služavkom  koja je plaćena da radi taj isti posao. I za domaćicu i za služavku po sao je u tehničkom smislu isti i nije naročito  interesantan.  Ipak će za svaku od ove dve osobe on imati potpuno različito značenje i prijatnost, ako mislimo na ženu koja je srećna u odnosima sa mužem i decom, i na prosečnu služavku, koja nema sentimental nih naklonosti prema svom poslodavcu. Za ovu prvu, rad neće biti mučenje, dok će za drugu rad biti upravo to, i jedini razlog što ona radi jeste novac koji joj je potreban i koji dobija za taj rad. Razlog ove razlike je očigledan: dok je rad isti u tehničkom smi slu, radna situacija  je potpuno različita. Za domaćicu je to deo potpunog odnosa prema njenom mužu i  deci  i  u  tom  smislu njen posao je sadržajan. Služavka ne  učestvuje  u  zadovoljstvu koje pruža ovaj društveni aspekt rada.

Uzmimo drugi primer: meksikanskog Indijanca koji  prodaje svoju robu na  pijaci.  Tehnički  aspekt  rada,  čekanje po  ceo  dan na kupce  i  obavljanje  posla  s  vremena  na  vreme  odgovarajući na pitanja o  ceni  itd., bio bi isto  tako  dosadan  i  neprijatan  kao i posao prodavačice u jeftinim robnim kućama. Postoji, međutim, jedna osnovna razlika. Za meksikanskog Indijanca situacija na pi jaci je situacija bogatih i stimulativnih ljudskih odnosa. On sa zadovoljstvom odgovara svojim mušterijama, zainteresovan je da razgovara s njima, i osećao bi se vrlo razočaran kada bi prodao svu robu rano ujutru i kad ne bi imao dalje priliku da uživa u ljudskim odnosima. Situacija prodavačice u jeftinoj radnji je sa svim različita. Mada ona ne mora da se smeši tako mnogo kao dobro plaćena prodavačica u modernoj radnji, njeno otuđenje od kupca je isto. Nema pravih ljudskih odnosa. Ona radi kao deo prodajne mašinerije, plaši se da je ne otpuste i želi da dobro ra di. Radna situacija kao društvena situacija je neljudska, prazna i lišena svake vrste zadovoljstva. Tačno je, naravno, da Indijanac prodaje svoj proizvod i ubire svoj profit, ali bi se čak i nezavisni mali prodavač  dosađivao, osim  ako  ne  bi  društveni  aspekt  rad ne  situacije  pretvorio  u  ljudski.

Prelazeći sada na skorašnja proučavanja na polju industrijske psihologije, dolazimo do mnogih dokaza o važnosti razlikovanja tehničkog od društvenog aspekta radne situacije, štaviše i o sti mulativnom i podstičućem efektu aktivnog i odgovornog učestvo vanja  radnika na poslu.

Jedan od najkarakterističnijih primera koji potvrđuje  da  teh nički monoton posao može da bude interesantan ako radna  si tuacija u celini dozvoljava  zainteresovanost  i  aktivno  učestvova nje,  je  sada  već  klasični  eksperiment  koji  je izveo  Elton  Majo,16  u fabrici u Čikagu »Hawthorne Works of the western Electric Company«. Odabrani posao je bio skupljanje telefonskih navoja, posao koji se smatra kao ponavljana operacija i obično ga obav ljaju žene. Standardni stolovi sa odgovarajućim priborom i mesti- ma za pet žena postavljeni su u sobu koja je bila odvojena pre gradom od glavne sobe za sastavljanje; u ovoj sobi je radilo šest radnica,  pet  za  stolom,  a  jedna  je  raznosila  delove  onima  koje su sastavljale. Sve žene su bile iskusne radnice. Dve od njih su napustile posao u toku prve godine,  a  njihova  mesta  su  zauzele dve  druge  radnice  podjednako  vešte.  Sve  u  svemu,  eksperiment je trajao pet godina i bio je podeljen u razne eksperimentalne periode, kada  su  izvršene izvesne promene u uslovima rada. Ne ulazeći u detalje ovih promena, dovoljno je reći da su prihvaćeni odmori ujutru i po podne, za vreme ovih odmora su nuđena os- veženja, a radno vreme je smanjeno za pola sata. U toku ovih promena produktivnost svake radnice se znatno povećala. Do  sa da je išlo sasvim dobro; ništa nije bilo pohvalnije nego pretpo stavka da su povećanje odmora i neki pokušaji da se radnik »ose- ća bolje« bili uzrok povećanja efikasnosti. Ali novi ugovor u dva naestom eksperimentalnom periodu  razočarao je ove nade i po kazao prilično dramatične rezultate; prema ugovoru sa radnicama, grupa se vratila na uslove rada kakvi su postojali na početku eks perimenta. Ukinuti su periodi odmora, specijalna osveženja i dru ga poboljšanja  otprilike za tri meseca. Na  čuđenje svih, ovo nije dovelo do smanjenja produktivnosti, već naprotiv, dnevna i  ne- deljna proizvodnja se popela više nego ikad ranije. U sledećem periodu, ponovo su  uvedeni  stari  ustupci,  sa  jednim  izuzetkom što su devojke same  nabavljale  hranu,  dok  je  kompanija nasta vila da im daje kafu za ručak. Proizvodnja se još povećavala. No ne samo proizvodnja. Ono što je podjednako važno  to  je činjeni ca da je procent bolovanja među radnicima u ovom eksperimentu opao za oko 80 u poređenju sa opštim procentom, i da se razvio nov društveni prijateljski odnos među radnicama koje su učes tvovale u eksperimentu.

Kako možemo da objasnimo iznenađujući rezultat da  je  »stal no povećanje prenebregavalo eksperimentalne promene u svom razvitku naviše«? Ako odmori, čaj, skraćeno radno vreme, nisu naveli radnice  da proizvode više, šta je to onda učinilo  da budu zdravije i međusobno prijateljski raspoložene. Odgovor je očigle dan: mada je u tehničkom smislu monotoni, neinteresantni  rad ostao isti, i mada čak izvesna poboljšanja, kao što su odmori, nisu bili odlučujući, društveni aspekt celokupne radne situacije se iz- menio i izazvao promene u stavu radnica. One su bile obaveštene o eksperimentu i o koracima koji su preduzeti u njemu: njihove sugestije su saslušavane i često prihvatane, a ono što je, možda, najvažnije, one su bile svesne da učestvuju u značajnom i intere santnom eksperimentu, koji je bio važan ne samo za njih već i za radnike u celoj fabrici. Mada su u početku bile »bojažljive i ne- poverljive, ćutljive i donekle sumnjale u namere kompanije«, ka snije je za njihov stav bilo karakteristično »poverenje i otvore nost«. Grupa je razvila osećanje učestvovanja u radu zato što su znale šta su radile, one su imale cilj i svrhu i mogle su da utiču na ceo proces rada  svojim sugestijama.

Iznenađujući rezultati Majoovog eksperimenta pokazuju da bo lest, zamor i, kao posledica toga, niska produktivnost, nisu prouz rokovani prvenstveno  monotonim tehničkim aspektom rada, već otuđenjem radnika od celokupne radne situacije u društvenom smislu rada. čim se ovo otuđenje smanjilo do izvesnog stepena, na taj način što je radnik učestvovao u nečemu što je bilo sa držajno za njega, i u čemu je imao pravo glasa, izmenila se nje gova celokupna psihološka reakcija na rad, mada je tehnički još radio istu vrstu posla.

Majoovom eksperimentu sledili su mnogobrojni istraživački pro jekti koji imaju za cilj da dokažu da društveni aspekt radne si tuacije ima odlučujući uticaj na stav radnika, čak iako radni pro ces u svom tehničkom smislu ostaje isti. Tako su, na primer, Va- jet i njegovi saradnici «... našli ključ za druge karakteristike ra dne situacije koje utiču na volju za rad. Oni su pokazali da razlika u stepenu rada kod različitih pojedinaca zavisi od postojeće gru pe ili društvene atmosfere, tj. od kolektivnog uticaja koji je for mirao jednu nevidljivu pozadinu i određivao opštu prirodu reak cije na uslove rada.«17 Prema istom mišljenju, u manjim radnim grupama su subjektivno zadovoljstvo i produktivnost veći nego u većim radnim grupama, mada je u fabrikama koje su upoređi- vane, priroda radnog procesa bila gotovo identična, a fizički uslo- vi i prednosti blagostanja bili višeg stepena i mnogo sličniji.18 Od nos između veličine grupe i radnog elana takođe je bio zapažen u proučavanju Hjuita i Parfita, koje je vršeno u jednoj britanskoj tekstilnoj fabrici.19 Ovde je broj izostanaka bez bolesti sa posla bio znatno veći među radnicima u većim prostorijama nego među onima smeštenim u manje  radne prostorije.20 U  ranijem istraživanju u industriji aviona, koje su vodili za vreme drugog svetskog rata Majo i Lombard,21   dolazi se do vrlo  sličnih  rezultata.

Fridman je naročito naglašavao društveni aspekt  radne  situa cije, nasuprot čisto tehničkom aspektu. Kao primer za razliku između ova dva aspekta, on opisuje »psihološku klimu« koja se često razvija među ljudima koji zajedno rade na istoj pokretnoj traci. Razvijaju se lične veze i interes među radnim timom i radna situacija je u celini mnogo manje monotona nego što bi izgledala posmatraču  koji uzima u obzir  samo tehnički aspekt.22

Dok nam prethodni primeri iz istraživanja u industrijskoj psi hologiji23  pokazuju  rezultate  čak  i  manje  aktivnog  učestvovanja u okviru moderne industrijske organizacije, vraćajući se na izve- štaje o komunalnom pokretu, jednom od najznačajnijih i najin teresantnijih pokreta u Evropi danas, mi  dolazimo  do  saznanja koja su mnogo ubedljivija sa stanovišta mogućnosti menjanja na še industrijske organizacije.

Ima oko stotinu radnih zajednica u Evropi, uglavnom u Francu skoj, ali i u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji.24 Neke od njih su in dustrijske, a ne poljoprivredne. One se međusobno razlikuju u mnogim aspektima; ipak su osnovni principi  dovoljno  slični,  ta ko da opis jedne daje adekvatnu sliku najkarakterističnijih oso bina.25

Boamondo (Boimondau) je fabrika kućišta za satove. U stvari, ona je postala jedna od sedam najvećih fabrika u Francuskoj te vrste. Osnovao ju je Marsel Barbi. On je morao naporno da radi da bi uštedeo  dovoljno  novaca  da otvori sopstvenu  fabriku,  gde je uveo fabrički savet i skalu nadnica koju su svi prihvatili, uklju čujući i učestvovanje u profitu. Ali ovaj prosvetiteljski paternali zam nije  bio ono čemu  je Barbi težio. Posle poraza  Francuske 1940. godine, Barbi je želeo da počne  da ostvaruje  oslobođenje koje je on zamislio. Pošto nije mogao da nađe precizne mehaničare, on je izišao na ulicu i našao berberina, kobasičara, kelnera,  u stvari, sve druge samo ne kvalifikovane industrijske radnike. »Svi ljudi su bili  ispod  tridesete.  On im je predložio  da ih  uči  kako se prave kućišta za satove, pod uslovom da se slože da zajednički traže rešenje kako da se ukine razlika između  poslodavca i za poslenih. Stvar beše u tome da se traži« .. . »Prvo i najvažnije otkriće bilo je da svaki radnik treba da bude slobodan da preko ri drugoga... Odjednom, ta potpuna sloboda govora među sobom i sa poslodavcem stvorila je atmosferu poverenja, koja je stalno rasla.

 Međutim, uskoro je postalo očigledno  da  prekorevanje  svako ga vodi raspravama i gubljenju  vremena  za  vreme  posla.  Stoga su morali da odvoje izvesno vreme svake nedelje za sastanak da izglade razlike i sukobe.

Ali pošto nisu radili samo na boljem ekonomskom sistemu, već i na novom načinu zajedničkog života, diskusije su vodile i do otkrivanja osnovnih stavova. »Uskoro«, kaže Barbi, »mi smo uvi- deli nužnost zajedničke osnove ili, kako smo mi to zvali, za jedničke  etike.«

Dok nije postojala zajednička etička osnova, nije bilo tačke os lonca da se počne od zajedničkog, niti mogućnosti da se ma šta izgradi. Nije bilo lako pronaći zajedničku etičku  osnovu, jer  su sva dvadeset i četiri radnika, koji su bili angažovani, bili među sobno različiti: katolici, protestanti, materijalisti, humanisti, ate isti, komunisti. Svi su ispitali svoju individualnu etiku, tj. ne onu kojoj su bili naučeni, ili koja je bila konvencionalno prihvaćena, već takvu za koju su ustanovili da je neophodna, nezavisno od sopstvenog iskustva i  mišljenja.

Oni su otkrili da je njihova individualna etika imala nečeg za jedničkog. Uzeli su te tačke i stvorili od njih zajednički minimum s kojim su se složili. To nije bila teorijska, prazna deklaracija. U svom  predgovoru oni  su objavili:

»Ne postoji opasnost da će naš zajednički etički minimum biti slučajna konvencija, jer, da bismo odredili njene tačke, mi  smo se obratili životnom iskustvu. Sve naše moralne principe mi smo isprobali u stvarnom svakodnevnom životu, životu svakoga od nas...«

Ono što su sami otkrili, korak po korak, bila je prirodna etika, Deset zapovesti,26 što su izrazili sopstvenim rečima na sledeći način:

»Voli bližnjega svoga. Ne ubi.

Ne uzimaj dobra bližnjega svoga. Ne laži.

Budi veran svojim obećanjima. Zarađuj svoj hleb u znoju lica svog.

Poštuj  svoga  bližnjega, njegovu ličnost,  njegovu slobodu. Poštuj sebe.

Bori se najpre sa sobom, protiv svih poroka koji ponižavaju čoveka,

svih strasti koje drže čoveka u ropstvu i  štete društvenom životu: ponosa, pohlepe, pohote, gramzivosti, lakomosti, ljutnje, lenjosti.

Seti se da postoje dobra koja su više nego sam život: sloboda, ljud sko dostojanstvo, istina, pravda...

Ljudi su se obavezali  sami pred sobom i zajamčili jedni drugi ma da će se truditi koliko najviše mogu da se ostvari zajednički etički minimum u svakodnevnom životu. Oni koji su imali mnogo određeniju privatnu etiku zalagali su se da žive onako kako su verovali, ali su shvatili da nemaju pravo da naruše slobodu dru gih. U stvari, svi su se složili da potpuno poštuju ubeđenje ili od sustvo ubeđenja kod drugih, do te mere da ih nikad ne ismevaju i da ne prave šale na račun toga.«27

Drugo otkriće do koga je došla grupa bilo je to da su svi žele- li da se obrazuju. Izračunali su da bi vreme koje su uštedeli u proizvodnji mogli da upotrebe na obrazovanje. Proizvodnost nji hovog rada je toliko porasla za tri meseca da su mogli da uštede devet sati u četrdesetosmočasovnoj nedelji. šta su uradili? Isko ristili su tih devet časova za obrazovanje i bili su plaćeni za to, kao i za radne časove. Prvo što su želeli bilo je da nauče dobro pevati zajedno, zatim da usavrše francusku gramatiku, onda da na uče kako da čitaju poslovne izveštaje. Odatle su se razvili drugi kursevi, svi u fabrici, kojima su rukovodili najbolji instruktori ko ji su se mogli pronaći. Instruktorima je bilo plaćeno kao obično. Postojali su kursevi iz mehanike, fizike, literature, marksizma, hrišćanstva, igranja, pevanja  i  košarke.

Njihov princip je: »Mi ne polazimo od postrojenja, od tehnič kih aktivnosti čoveka, već od samog čoveka... U Zajednici rada akcent nije na zajedničkom sticanju, već  na  zajedničkom  radu, radi kolektivnih i ličnih dostignuća.28 Cilj nije da se poveća pro duktivnost, niti povise nadnice, već novi način života koji je dale ko od toga da se odrekne prednosti industrijske revolucije, već je prilagođen njima. Ovo su principi  na kojima su izgrađene ova i druge Zajednice  rada:

1. Da bi se vodio život dostojan čoveka, mora se učestvovati u celokupnom učinku
2. Svako mora biti sposoban da  se
3. Svako mora da ulaže zajednički napor u okviru profesional ne grupe, proporcionalno svom
4. Svako mora da se odnosi aktivno prema celom  

Kada su ovi zahtevi razmotreni, otkrilo se da su ravni promeni osnovnih problema života, od pravljenja i sticanja 'stvari' do otkrivanja, negovanja i razvijanja ljudskih odnosa. Od  civilizacije

 

objekata  ka  civilizaciji  ličnosti;  možda,  tačnije  —  ka  civilizaciji pokreta među ličnostima.«29

Što se tiče plaćanja, ono odgovara onome što je postigao svaki radnik pojedinačno, ali ono uzima u obzir ne samo profesionalni rad već, takođe, »svaku ljudsku aktivnost koja ima vrednost za grupu: prvoklasni mehaničar koji ume da svira violinu, koji  je veseo i društven itd. ima mnogo više vrednosti za Zajednicu ne go drugi  mehaničar,  podjednako profesionalo  sposoban,  ali  koji je neugodan, samac itd.«30 U proseku svi radnici zarađuju između 10% i 20% više nego što bi zarađivali obično, ne računajući sve druge prednosti.

Zajednica rada poseduje farmu od 235 jutara31, na kojoj rade svi, uključujući i žene, tri puta po deset dana svake  godine.  Kako svako ima mesec dana godišnjeg odmora, znači da  ljudi  rade samo deset meseci u fabrici.  Ideja koja stoji iza toga je ne samo karakteristična ljubav Francuza prema  selu već i ubeđenje  da ni jedan čovek ne treba  da prekine vezu sa zemljom.

Najinteresantnije je rešenje koje su oni našli za povezivanje centralizacije i decentralizacije, čime se izbegava opasnost od ha- osa, a u isto vreme doprinosi da svaki član zajednice bude akti van i odgovoran učesnik u životu  fabrike i zajednice. Ovde vidi mo kako je isti način mišljenja i opservacija, koji je vodio do formulacija takvih teorija koje se nalaze u osnovi moderne demo kratske države u XVIII i XIX veku (podela vlasti, sistem kontro le i ravnoteže itd.), bio primenjen na organizaciju jednog indus trijskog  preduzeća.

»Osnovnu snagu ima generalna skupština, koja  se sastaje  dva puta godišnje. Samo jednoglasne odluke povezuju kompanjone (članove).

Generalna skupština bira šefa zjednice. Pobeđuje onaj ko je jednoglasno izabran. Šef nije samo stručno  najkvalifikovaniji, kakav i mora da bude menadžer, on je, takođe, čovek koji je pri- mer za ugled, koji vaspitava, koji voli, koji je nesebičan, koji slu ži drugima. Bila bi malodušnost pokoravati se šefu bez takvih kva liteta.

Šef ima svu izvršnu vlast za tri godine. Posle tog perioda može da se vrati mašinama.

Šef ima pravo veta u generalnoj skupštini. Ako generalna skup ština ne želi da odstupi, mora se glasati o poverenju. Ako pove- renje nije dato jednoglasno, šef mora da izabere ili  da  se  prik loni  mišljenju  generalne  skupštine  ili  da  podnese  ostavku.

 

Generalna skupština bira članove generalnog saveta. Zadatak generalnog saveta jeste da savetuje šefa Zajednice. Članovi se bi raju na jednu godinu. Generalni savet se sastaje najmanje jednom u četiri meseca. Bira se sedam članova, kao i šef odeljenja. Sve odluke moraju biti  donete jednoglasno.

U okviru generalnog saveta, sekcija menadžera i devet članova (uključujući i dve supruge) i šef Zajednice sačinjavaju savet di rekcije,  koji se sastaje jednom nedeljno.

Do svih odgovornih položaja u Zajednici, uključujući menadže re po sekcijama i poslovođe, dolazi se kroz tzv. sastanak »duplog poverenja«, tj. ličnost koju je predložio jedan nivo treba jednogla sno da prihvati drugi. Kandidate obično, mada ne uvek, predlaže viši nivo i prihvata ili odbija niži. Ovo, kažu, članovi, sprečava ka ko demagogiju tako i autoritarizam.

Svi članovi se sastaju jednom nedeljno na skupštini »uspostav ljanja kontakata (assembly of contact) koja, kako i samo ime po kazuje, teži da drži svakog ukorak s onim što se događa u Zajedni ci i, takođe, da održava vezu jednih sa drugima.«32

Naročito važnu karakteristiku čitave Zajednice predstavljaju Grupe bližnjih, koje se periodično sastaju. »Grupe bližnjih su naj manji organizmi Zajednice. Pet do šest porodica, koje ne žive da leko jedna od druge, nalaze se uveče, posle večere, pod rukovod stvom šefa Grupe bližnjih koji je izabran shodno principima koji su ranije spomenuti.

U izvesnom smislu Grupa bližnjih je najvažnija jedinica Zajed nice. Ona je 'pokretač i oslonac'. Poželjno je da se sastaje u kući jednog od članova, a ne na nekom drugom mestu. Tamo se, piju ći kafu, pretresu zajednički svi problemi. Pojedinosti sa sastanka zapisuju se i šalju šefu Zajednice, koji sumira sve rezultate svih grupa bližnjih. Odgovori na njihova pitanja daju se tada onima koji su odgovorni za pojedina odeljenja. Na taj način, grupe bliž njih ne samo  da postavljaju pitanja već izražavaju  i  nezadovolj stvo i daju sugestije. Zadatak grupe je, takođe, da se ljudi bolje upoznaju međusobno.«33

Druga karakteristika Zajednice jeste  sud.  Njega  bira  general na skupština; njegova funkcija se sastoji u tome da odlučuje u slučaju sukoba između dva odeljenja ili između odeljenja i člano va; ako šef Zajednice ne može da to izgladi, devet članova suda (je dnoglasnim glasanjem, kao i obično) to postižu. Ne postoje utvr đeni zakoni i sud se zasniva na zajedničkom, etičkom minimumu i zdravom razumu, upravljajući se prema Ustavu Zajednice.

 

Postoje dva glavna sektora u Boamondou: društveni i industrij ski sektor. Ovaj  drugi  ima sledeću strukturu:

»Muškarci — najviše 10 — sačinjavaju stručne timove. Nekoliko timova sačinjava sekciju, radionicu.

Nekoliko sekcija sačinjava ustanovu.

Članovi timova su svi zajedno odgovorni pred sekcijom, a više sekcija pred ustanovom.«34

Društveno odelenje bavi se svim drugim delatnostima osim stru čnim. »Od svih članova, uključujući i supruge, očekuje se da se brinu za svoj duhovni, intelektualni, umetnički i fizički razvitak. U tom pogledu njihov mesečnik Veza (Le Lien) ima prosvetitelj- sku namenu. Izveštaji i komentari o svemu: o fudbalskim utakmi cama (takmičenjima s vanjskim klubovima), o fotografskim izlož bama, o posetama unaetničkih izložbi, kuvarskkn receptima, ver- skim ekumenskim skupovima, osvrtima ma muzičke priredbe; tu su kritički prikazi filmova, predavanja o marksizmu, rezultati ko šarke, rasprave protivnika vojne obaveze, izveštaji o danima provedenim na farmi, izveštaji o tome što se može naučiti od Amerike, odlomci iz sv. Tome Akvinskoga o novcu, prikazi knjiga poput Prijatne doline Luja Bromfilda i Sartrovih Prljavih ruku, itd. Sve je to prožeto  elastičnim duhom ljudi dobre volje. Veza je verna slika ljudi koji su rekli 'da' životu, i to maksimalno sve- sno.

Postoji 28 društvenih sekcija, ali im se neprestano pridružuju nove (timovi su poredani po brojčanoj važnosti):

1. Duhovna sekcija: katolički tim, humanistički tim, materijali- stički tim, protestantski tim;
2. Intelektualna sekcija: tim za opšte znanje, tim za građansko obrazovanje, bibliotekarski tim;

3. Umetnička sekcija: pozorišni tim, pevaćki tim, tim za unu trašnju dekoraciju,  fotografski  tim;
4. Sekcija za komunitarni život: kooperativni tim, tim za festi vale i okupljanje, bioskopski tim, potpomažući tim;
5. Sekcija za uzajamno pomaganje: tim solidarnosti, tim za odr žavanje kućanstva, tim za povezivanje knjiga;
6. Obiteljska sekcija: tim za brigu o deci, tim za vaspitanje, tim za društveni život;
7. Zdravstvena sekcija: 2 registrovane bolničarke, jedna bolni čarka za opšte informacije, 3 bolničarke za obilazak;
8. Sportska sekcija: košarkaški tim (ženski i muški), kros-kontri tim, fudbalski tim, tim za fizičku kulturu (muški-ženski);
9. Novinarski  «35

 

Možda bolje nego ikakva definicija, izvesni iskazi članova Za jednice mogu  dati sliku o  duhu i praksi Zajednice  rada:

»Jedan član Zajednice piše:

Bio sam delegat radionice 1936. godine, uhapšen sam 1940. i po slat u Buhenvald. Dvadeset godina sam poznavao mnoge kapitalis tičke firme... U Zajednici rada proizvodnja nije cilj života, več sredstvo za život... Nisam smeo da se nadam tako velikom i pot punom uspehu za života moje generacije.

Jedan komunista piše:

Kao član Francuske komunističke partije i da bih izbegao ne sporazum,  izjavljujem  da sam  potpuno  zadovoljan  svojim  radom i životom u Zajednici; moja politička mišljenja se poštuju, moja potpuna sloboda i moj  raniji životni ideal postali su stvarnost.

Jedan materijalist piše:

Kao ateist i materijalist, smatram da je jedna od najlepših ljud skih vrednosti tolerancija i poštovanje religioznih i filozofskih mišljenja. Stoga se u Zajednici rada osećam sasvim kao kod ku će. Ne samo da je  moja sloboda mišljenja  i  izražavanja nedirnu ta već sam u Zajednici našao materijalna sredstva i neophodno vreme za  dublje  proučavanje  svojih  filozofskih shvatanja.

Jedan katolik piše:

U Zajednici sam već četiri godine. Pripadam katoličkoj grupi. Kao i svi hrišćani, nastojim da stvorim društvo u kome će se poštovati sloboda i ljudsko dostojanstvo... Izjavljujem,  u  ime cele katoličke grupe, da je Zajednica  rada takav tip društva ka kav hrišćani mogu želeti. Tamo je svaki čovek slobodan, poštovan i sve ga vodi ka tome da čini dobro i  da teži istini. Ako  spolja to društvo ne bi moglo da se nazove hrišćanskim, ono je istinski hrišćansko. Hristos nam je dao znak pomoću koga je moguće raspoznati ga:  I  mi se međusobno volimo.

Jedan protestant piše:

Mi, protestanti u Zajednici, izjavljujemo da je ova društvena revolucija rešenje koje svakog čoveka ohrabruje da slobodno na đe svoje ostvarenje na način koji je izabrao. I to bez ikakvog kon flikta sa svojim materijalističkim ili katoličkim drugovima... Zajednica sastavljena od ljudi koji se međusobno vole ispunjava naše želje da  vidimo kako ljudi žive  u harmoniji, znajući zašto hoće da žive.

 

Jedan humanista piše:

Bilo mi je petnaest godina kada sam napustio školu, napustio sam crkvu kada mi je bilo jedanaest, posle prve pričesti. Slabo sam napredovao u školi i duhovni problemi su mi izišli iz glave. Bio sam kao i velika većina. U dvadeset drugoj sam došao u Za jednicu. Odmah sam tamo našao  atmosferu za  rad i  studiranje, kao ni na jednom drugom mestu. Najpre me privukla društvena strana Zajednice, a tek kasnije sam shvatio šta su značile ljudske vrednosti. Tada sam otkrio onu duhovnu i  moralnu stranu  koju sam izgubio u jedanaestoj godini... Pripadam humanističkoj gru pi, jer problem ne vidim onako kako ga vide hrišćani i materija- listi. Ja volim Zajednicu jer kroz nju mogu da se probude sve duboke aspiracije u svakome od nas i da se razviju, tako da mo žemo da se preobratimo iz individua u ljude.«36

Principi drugih zajednica, bilo da su poljoprivredne ili indus trijske, slični su ovima iz Boamondoa. Ovde iznosimo nekoliko stavova iz Pravila R. G. radionice,  Zajednice rada koja proizvodi ramove za slike, koje je citirao autor knjige Sve stvari su zajed ničke:

»Naša Zajednica rada nije nov oblik preduzeća  niti  reforma koja nastoji da reguliše odnose  kapitala i rada.

Ona je nov način života u kome ljudi mogu da nađu svoje ostva renje i u kome se svi problemi rešavaju u odnosu na kompletnog čoveka. Otuda je ona u suprotnosti sa  današnjim  društvom,  gde se obično donose  rešenja za jednoga  ili nekoliko.

Posledica buržoaskog morala i  kapitalističkog sistema je speci jalizacija ljudskih aktivnosti do takvog stepena da čovek živi u moralnoj, fizičkoj, intelektualnoj ili materijalnoj bedi.

Često u radničkoj klasi ljudi pate od sve četiri vrste bede za jedno i u takvim uslovima laž je govoriti o slobodi, jednakosti, bratstvu.

Cilj  Zajednice rada  je  da omogući  potpuni  razvitak  čoveka.

Članovi R. G. izjavljuju da je to moguće samo u atmosferi slo bode, jednakosti i bratstva.

Ali mora se priznati da ove tri reči često ne stvaraju u našoj svesti ništa drugo osim slike na novčanici ili natpisa na spoljnim vratima javne zgrade.