RiČard Bah

 

Iluzije

Avanture kolebljivog Mesije

 

 

 

 

Pošto je štampan „Jonathan Livingston Sea gullì“ više puta sam Čuo pitanje: - šta nameravaš da napišeš sledeće, RiČarde? šta posle „Galeba“?

Odgovorio sam tada da nemam više šta da pišem, ni reČi, i da su sve moje knjige zajedno rekle sve ono što sam ja želeo da kažu. Bio sam potpuno prazan neko vreme, kao dugo vožen auto ostavljen da se malo odmori, uživao sam ne morajući da radim do kasno u noć.

Istovremeno, svakog leta ili tako nekako, isterivao sam svoj dvokrilac u more zelenila ameriČkog srednjeg zapada, leteo sa putnicima za tri dolara po vožnji i poČeo da osećam ponovo neku staru napetost - da nešto ostaje da se kaže, a da ja to nisam rekao.

Uopšte ne volim da pišem. Kada bih mogao da okrenem ledja nekoj misli, tamo u mraku, i kada bih mogao da izbegnem da mi se prišunja, ne bih nikada ni uzeo olovku.

Ali ponekad taj moj zaklon bude raznesen kao dinamitom i nađem se nezaštićen usred krhotina, a misao se zalepi za mene i ljubazno kaže: - Neću te pustiti dok me ne izraziš reČima, na papiru. Tako sam sreo „Iluzije“

Tako, na srednjem zapadu, ležao bih na leđima vežbajući da isparim oblake, ali nisam mogao da smislim priČu... šta kada bi došao neko ko je stvarno dobar u tome ko bi mogao da me nauČi kako funkcioniše ovaj moj svet i kako ga kontrolisati? šta kada bih susreo supernaprednog... šta kada bi Sidarta ili Isus došli u naše vreme, snažniji od iluzija sveta budući da poznaju stvarnost i iza njih? I kad bi ga sreo liČno, kada bi leteo i spustio se na isto polje gde i ja? šta bi on rekao, kako bi izgledao?

Možda ne bi liČio na Mesiju sa zamašćenih i ravom umrljanih stranica mog dnevnika, možda ne bi rekao ništa što govori ova knjiga, ali ipak, ako stoje stvari koje mi je on rekao: da mi privlaČimo u  svoj život sve ono što nosimo u svojim mislima, onda sam ja došao do ovog trenutka s razlogom, a takođe i vi. Možda nije sluČajno to što vi držite ovu knjigu. Ja sam odabrao da tako mislim. I odabrao sam da mislim da se moj Mesija smestio visoko negde, u nekoj drugoj dimenziji, koja uopšte nije izmišljena i posmatra nas oboje smeju„i se od zadovoljstva što se sve događa baš onako kako smo planirali da bude.

 

 

Richard Bach