Frane je odlučija izvesti sebe u šetnju. Prošla je cila šetimana da se ni okusija friškoga zraka. Uzeja se on i krenija pravo do mora, a di će drugo. Jugo dere iz sve snage, divlja ka da je lancima vezano pa se otima. Nakrivija se Frane ka bandira, drži ravnotežu kontra vitra. Ma neće ga ni jugo svrnit kući, odlučija je i gotovo. Doša je do rive teškon mukon, sija na klupu i gleda. Ima što i vidit. Srušen most, pokrpan daskama i željezon, ka da ga je nevješt niko šiva. Dobro i to, moš proć za potribu. A lipi je to most, kameni a vrući, misto puno sićanja i druženja, pisme i usnega orkestra, viceva i monada svake vrste. Koja lipa vrimena. Ane i ja, most i cila klapa. Bože, što nan je bilo lipo! Eh, da mi se vratit u to vrime, baren na po ure.  Kad ono, samo huk vitra, nigdi pasa.

Zatvorija Frane oči i nesta u prošlosti dok ga jugo gega u ritmu sićanja, smiha i boli. Sve se zakovitlalo u njemu ka more. Most se preselio u oblak od njegovih misli, onako lip, kameni, bili, a slike se slažu ka kupine na vlati trave, ugusto, stiskajući jedna drugu. Koliko je riči  upija ti kameni most, riči od jubavi, od mržnje, od ludosti. I sad ih drži duboko u sebi okamenjene u priču o mladosti ludoj. Gleda Frane priču o briktašu na celošpanji ka film, gleda spušteni kapaka ka iza zatvoreni škura i vidi prošlost. Čuje smih, kad je ono niko tija uzet briktaš, a Ive potega, pa kad je niko potega nogon u rasparanu balu, a ono ispod kamen. Jope smij i jauk u isto vrime.  A lude dice, što in sve nije padalo na pamet. Na drugoj strani, na zidiću mosta, sidi par. Zaljubljeno se gleda u šutnji punoj slova neizgovorenih riječi. Gleda Frane priču o jubavi uvik se iznova čudi koliko možeš reći kad mučiš.

Di si Frane, što radiš tu sam? Osjeti udarac po ramenu i čuje riči koje dolaze iz sadašnjosti.

Ko kaže da san sam? I sad san nigdi!

Frane se lagano digne i ode bez riči. Kad je zamaka dobri deset koraka promrmlja u bradu: Kvragu i ti i di san i što san! Upropastija si mi ovi lipi dan pun sićanja i lipote. Sad san jope na nuli.