Dva jednosmerna mosta

 

Don Huan  i  ja  smo  sedeli  za  stolom  u  kuhinji.  Bilo je rano izjutra. Upravo smo se bili vratili iz planina, gde smo proveli noć pošto sam se prisetio svog iskus- tva sa jaguarom. Prisećanje na svoju razdvojenu per- cepciju gurnulo me je u stanje euforije, koje  je  don Huan kao i obično iskoristio da me gurne u još čulnih iskustava kojih nisam bio sposoban da se prisetim. Ipak, moja euforija nije nestala.

»Otkriti mogućnost da se bude odjednom na dva mesta vrlo je uzbudljivo za  um«,  rekao  je.  »Pošto  su naši umovi naša razumnost, a naša razumnost je naša samorefleksija,  sve  što   je   izvan   naše   samorefleksije, ili nas užasava ili nas privlači,  zavisno  od  toga  kakve smo  osobe.«

Gledao me je nepomično, a zatim se nasmešio kao da  se upravo  setio nečeg novog.

»Ili  nas   užasava   i  privlači  u  istoj   meri«,   rekao je,  »a čini  se da je baš  takav  slučaj  s  nama obojicom.«

Rekao sam mu da kod mene nije u pitanju to da li me užasava ili privlači moje iskustvo, već je reč o

206

 

tome da sam zastrašen ogromnošću mogućnosti raz- dvojene percepcije.

»Ne mogu da  kažem  da  ne  verujem  da  sam  bio na dva mesta odjednom«, rekao sam. »Ne mogu da po- reknem svoje iskustvo, a ipak maslini da  me  toliko plaši da moj um odbija da ga prihvati kao činjenicu.«

»Ti i ja smo ljudi koji postaju zaokupljeni takvim stvarima, i zatim o njima sve zaboravljamo«, primetio je i  nasmejao  se.  »Ti  i  ja  smo  vrlo  slični.«

Sad je na mene bio red da se smejem. Znao sam da mi se podsmeva. Pa ipak je zračio tolikom  iskre- nošću da sam hteo da verujem da govori istinu.

Rekao sam mu da sam, od njegovih  učenika,  je- dino ja naučio da njegove izjave da je jednak sa nama ne uzimam previše ozbiljno. Rekao sam da sam ga video kako  svakom  od učenika  govori  najiskrenijim  tonom:

»Ti i ja  smo  takve  budale.  Mi  smo  tako  slični!«  I bio sam uvek iznova  prestravljen  kada  bih  shvatio  da mu  veruju.

»Ti nisi kao ijedan od nas, don Huane«, rekao sam.

»Ti  si   ogledalo  koje  ne  odbljeskuje  naše  odraze.   Ti si  već  izvan  našeg  dohvata.«

»Ovo čega si ti svedok  jeste rezultat borbe čitavog života«, rekao je. »Ti gledaš vrača  koji  je  konačno naučio  da sledi  planove  duha,  ali  to  je  sve.

Već sam ti na razne načine opisao različita stanja kroz koja  prolazi  ratnik na  stazi  znanja«,  nastavio  je.

»U terminima njegove veze s namerom, ratnik prolazi kroz  četiri  stanja.  Prvo  je  kada  ima  zarđalu,  nepo- uzdanu  vezu  s  namerom.  Drugo  je  kada  uspe  da  je očisti.  Treće  je  kada  nauči  da  njome  manipuliše.  I četvrto je kada nauči da prihvati planove apstraktnog.«

Don Huan je  naglasio  da  ga  njegova  postignuća ne čine suštinski različitim. Samo ga čine mnogo do- vitljivijim;  tako znači da se on nije šalio kada je meni i svojim ostalim učenicima govorio da je poput nas.

»Ja u potpunosti shvatam krozašta ti prolaziš«, na- stavio je. »Kada  ti se smejem, ja se  u stvari  smejem sebi kada sam bio na tvom mestu. Ja sam se, takođe,

207

 

držao sveta svakodnevnog života. Hvatao sam se za njega i rukama i nogama. Sve mi je govorilo da se pustim, ali ja nisam mogao. Baš kao i ti, ja sam verovao u ono  što je moj um podrazumevao,  a nisam imao razloga da tako radim. Ja više nisam bio običan čovek. .

Moj tadašnji problem je  tvoj  sadašnji  problem. Impuls običnog sveta  držao  me  je,  i  ja  sam  nastavljao da se ponašam kao običan čovek.  Očajnički  sam  se držao svoje  klimave  razumske  građevine.  Nemoj  i  ti da  radiš  to  isto.«

»Ne držim se ja ni za kakve strukture; one se drže mene«, rekao sam, i to ga je nasmejalo.

Rekao  sam  mu  da  ga  savršeno  razumem,  ali  da bez obzira na to koliko snažno pokušavao, nisam spo- soban da nastavim kao što bi trebalo da to učini vrač.

Rekao sam da je moj nedostatak u svetu vračeva to što s njim nisam blizak. U tom svetu prema svemu moram da se odnosim na jedan nov način, što je bes- krajno teže jer ima vrlo malo veze sa mojim svakodnev- nim kontinuitetom.

Opisao je naročite probleme  vračeva  kao  dvostru- ke. Jedno je nemogućnost da obnove uzdrmani konti- nuitet; drugo je nemogućnost da koriste kontinuitet koji im nalaže novi položaj njihovih skupnih tački. Taj novi kontinuitet je uvek vrlo slab, suviše nestabilan, i  ne pruža  im  potrebnu  sigurnost  da  bi  delali  kao  da  su u  svetu  svakodnevnog  života.

»Kako  vračevi  rešavaju  taj  problem?«  upitao  sam.

»Niko od nas  ništa  ne  rešava«,  odgovorio je.  »Duh to radi za nas ili ne radi.  Ako  radi,  vrač  zatiče  sebe kako dela  u  svetu  vračeva,  ali  i  ne  znajući  kako.  To je razlog zbog  kojeg  sam  iz  dana  u  dan,  od  kada  sam te našao, navaljivao da je besprekornost jedino  važna. Vrač živi besprekornim životom,  i  izgleda  da  to  dovodi do  rešenja.  Zašto?  To  niko  ne  zna.«

Don Huan je za trenutak ostao miran. A zatim je, kao da sam je izgovorio,  prokomentarisao misao koju sam imao. Razmišljao sam o tome  da  me  besprekor- nost uvek navodi da razmišljam o religioznom moralu.

208

 

»Besprekornost, kao što sam ti toliko puta rekao, nije moralisanje«, rekao je. »Samo podseća na morali- sanje. Besprekornost je jednostavno najbolja upotreba našeg nivoa energije. Prirodno, ona zahteva štedljivost, razmišljanje, jednostavnost, nevinost; i iznad svega, ona traži nedostatak samorefleksije. Sve to zvuči kao uput- stvo za monaški život, ali nije to.

Vračevi kažu da, da bi se zapovedalo duhu, a time misle na pokretanje njihovih skupnih tačaka, čovek zahteva energiju. Jedino što čuva energiju za nas jeste naša besprekornost.«

Don Huan je napomenuo da mi ne moramo biti učenici vračeva da bismo pokrenuli svoje skupne tačke. Ponekad, zahvaljujući prirodnim iako dramatičnim okol- nostima, kao što je rat, siromaštvo, stres, zamor, bol, bespomoćnost, čovekova skupna tačka pravi određeno kretanje. Kada bi ljudi koji su se našli u takvim okol- nostima bili sposobni da usvoje ideologiju vračeva, re- kao je don Huan, oni bi bili  spremni  da  do  najviše tačke doteraju to prirodno pokretanje bez ikakvih problema. I oni bi tražili i našli izuzetne stvari, umesto da rade ono što ljudi rade u takvim okolnostima: žude za povratkom u normalnost.

»Kada se pokretanje skupne tačke dovede  do  naj- više tačke«, nastavio je, »i običan  čovek  i  učenik  vra- čeva postaju vračevi, pošto  se  uvećavanjem  tog  kreta- nja  kontinuitet  nepovratno  prekida.«

»Kako ti to kretanje uvećavaš do najviše tačke?« upitao sam.

»Smanjivanjem samorefleksije«, odvratio je. »Po- kretanje čovekove skupne tačke ili  razbijanje  kontinui- teta u stvari i nije tako teško.  Teško  je  imati  energiju. Ako čovek ima energije, kada se jednom skupna tačka pokrene,  mogu  se  tražiti  nepojamne  stvari.«

Don  Huan  je  objasnio  da  je  čovekova  neprilika u tome što on intuitivno zna za svoje skrivene zalihe, ali se ne usuđuje da ih koristi. Zbog toga vračevi kažu da je nezgoda ljudi to što je prag između njihove gluposti i neznanja. Rekao je da je čoveku  sada  više nego ikad potrebno da nauči nove ideje koje isključivo imaju veze sa njegovim unutrašnjim svetom — ideje

209

 

vračeva  a  ne  društvene  ideje,  ideje  koje  su  u  vezi  sa čovekovim   suočenjem   sa   nepoznatim,   suočavanjem   sa njegovom  sopstvenom  smrću.  Sada,  više  od  bilo  čega drugog,  njemu je potrebno  da  nauči  tajne  skupne  tačke.

Bez uvoda,  i  ne  prestajući  da  razmišlja,  don  Huan je počeo da mi priča jednu priču vračeva. Rekao je da je tokom cele  jedne  godine  bio  jedina  mlada  osoba  u kući naguala Hulijana. Bio  je  toliko  samoživ  da  nije čak ni primetio kada  je  početkom  naredne  godine  nje- gov dobrotvor doveo tri mlada muškarca i četiri  mlade žene da žive u kući. Što se ticalo don Huana, tih sedam osoba, koje su stigle u kuću svako ponaosob tokom dva ili tri meseca, bili  su prosto sluge i zato nisu bili važni. Jedan od tih mladih muškaraca čak je postao njegov pomoćnik.

Don Huan je bio ubeđen da je nagual Hulijan na- mamio i nagovorio te ljude da  dođu  i  rade  za  njega bez ikakve nadoknade. I on bi ih žalio da nije slepog poverenja i bolesne odanosti prema svakome i svemu u tom domaćinstvu.

Osećao je kako su oni rođene sluge i da nema ništa da im kaže. Ipak je bio obavezan da se  s  njima  spri- jatelji i da ih savetuje, ne zato  što je  to želeo, već zato što  je  to  zahtevao  nagual  kao  deo  njegovog   posla. Pošto su oni tražili njegov savet, bio je  prožet  dirlji- vošću  i  dramom  njihovih  životnih  priča.

Tajno je  čestitao  sebi  što  je  bolji  od  njih.  Tajno je osećao da je pametniji od svih njih zajedno. Hvalio im se da može da predvidi nagualove manevre, iako nije mogao da se zakune da ih razume. I smejao se njihovim glupavim pokušajima da budu od pomoći. Smatrao je da su sluge i rekao im je u lice da ih profesionalni ti- ranin nemilosrdno iskorišćava.

Ali razbešnjavala ga je okolnost da su te četiri žene navaljivale na naguala Hulijana i učinile bi sve da mu ugode. Don Huan je potražio  usamljenost  u  radu,  u koji je utonuo da bi zaboravio svoj bes, ili bi satima čitao knjige koje je nagual Hulijan imao u kući. Čitanje mu je postalo strast. Kada je čitao, svi su pazili da ga ne uznemiravaju, osim naguala Hulijana,  koji  je  uži- vao u tome da ga nikad ne pušta na miru. Stalno je

210

 

terao don Huana da se sprijatelji sa  mladini  muškar- cima i ženama. Stalno mu je ponavljao da su svi oni, uključujući i don Huana, njegovi učenici čarobnjaštva. Don Huan je bio uveren da nagual  Hulijan  ne  zna ništa o čarobnjaštvu, pa ga  je  zavitlavao,  slušajući  ga ali mu nikad ne verujući.

Nagual Hulijan je bio zbunjen nedostatkom  vere kod don Huana. Jednostavno je  nastavio  kao  da  mu don Huan veruje, i sakupio  je  sve  učenike  da  bi  im dao upustva. Povremeno ih je vodio na izlete u obližnje planine koji su trajali čitavu noć. Na većini tih izleta nagual bi ih ostavio same, nasukane u tim neravnim planinama, a don Huan je bio odgovoran za sve.

Objašnjenje za  ta  putovanja  bilo  je  da  u  samoći, u divljini, mogu da otkriju duh. Ali oni to nikad nisu činili. Ipak, nagual Hulijan je toliko ustrajavao na neophodnosti poznavanja duha da je don Huan postao opsednut da sazna šta je to duh.

Za vreme jednog od tih noćnih izleta, nagual Hu- lijan je terao don Huana da ide i traži duh, čak i ako ga ne shvata.

»Naravno, on je mislio jedino što nagual može da misli:  pokretanje  skupne  tačke«,  rekao  je  don  Huan.

»Ali on je to rekao onako kako je mislio da će i za mene imati smisla:  pođi za duhom.«

Mislio sam da priča besmilice.  U  to  vreme  sam već stvorio svoje mišljenje i uverenje i kada sam bio uveren da je duh ono što  je  nama  poznato  kao  skup crta ličnosti, volja, suština, snaga. I  verovao sam da ne moram  da  ih  tražim.  Već  ih  sve  imam.

»Nagual Hulijan je tvrdio da  se  duh  ne  može  izra- ziti, da čovek  čak ne može ni  da ga oseti,  a  kamoli  da o njemu govori. Čovek jedino može da se u njega uveri, rekao je, saznajući za njegovo prisustvo. Ja sam od- vratio slično kao i ti: čovek ne može  da  se  uveri  u nešto  što  ne  postoji.«

Don Huan mi je rekao da se toliko svađao sa nagualom da mu je ovaj konačno obećao, pred čitavim domaćinstvom, da će mu odjednom pokazati ne samo šta je duh, već i kako da ga definiše. Takođe je obećao

211

 

da će da sakupi jedno ogromno društvo, čak će pozvati i komšije, da proslave don Huanovu lekciju.

Don Huan je dodao da su se u to vreme, pre meksičke revolucije, nagual Hulijan i sedam žena iz njegove grupe predstavljali  kao  dobrostojeći  vlasnici velike hacijende. Niko  nije  ni  sumnjao  u  njih,  naročito ne u naguala Hulijana, bogatog i naočitog zemljopo- sednika koji je ostavio iskrene želje za karijerom sve- štenika da bi  se  brinuo  za  svojih  sedam  neudatih sestara.

Jednog dana, u sezoni kiša, nagual Hulijan  je  na- javio da će,  čim  kiše  prestanu,  napraviti  ogromnu zabavu kao što je i obećao don Huanu. I jednog nedelj- nog popodneva okupio je čitavo domaćinstvo na nasipu reke, koja je  bila  nadošla  od  velikih  kiša.  Nagual Hulijan je jahao svoga konja, dok je don Huan s po- štovanjem tapkao  za njim,  što  su praktikovali  za  slučaj da sretnu nekog od svojih suseda; koliko  su  susedi znali,  don  Huan je bio  lični  sluga  zemljoposednika.

Nagual je za  njihov  izlet  odabrao  jednu  zaravan uz samu reku. Žene su pripremile hranu i piće. Nagual je čak doveo grupu muzičara iz grada. Bila je to velika zabava,  došli  su  i  peoni  sa  hacijende,  susedi, pa  čak i stranci u prolazu koji su se slivali ovamo da se pri- druže zabavi.

Svi su jeli i pili do mile volje. Nagual  je igrao  sa svim ženama,  pevao  i  recitovao  poeziju.  Pričao  je  šale, i uz pomoć žena, izvodio skečeve na sveopšte zado- voljstvo.

U datom trenu, nagual Hulijan je upitao da li neko od prisutnih, naročito od učenika, želi da podeli don Huanov nauk. Svi su odbili. Svi su bili svesni nagua- love oštre  taktike.  Onda  je  on upitao  don  Huana  da li je siguran da želi da sazna šta je  duh.

Don Huan nije mogao da  kaže  ne.  Jednostavno nije mogao da  se  povuče.  Obznanio  je  da  spremniji ne može biti. Nagual ga je odveo do ivice razbesnele reke i rekao mu da klekne. Nagual je započeo dugu pesmu koja je probudila moć vetra i planina i zamolio je moć reke da posavetuje don Huana.

212

 

Njegovo značajno pevanje ispunjeno rečima bez poštovanja nateralo je sve prisutne na smeh. Kada je završio, rekao je don Huanu da ustane  zatvorenih očiju. Onda je učenika uzeo u naručje, kao da je dete, i bacio ga u nabujalu vodu, vičući: »Ne mrzi reku, za Boga miloga!«

Sećanje na taj događaj ispunilo je don Huana gro- hotnim smehom. U  drugim okolnostima,  možda bih  i ja smatrao da je to smešno. Ipak, ovog puta, priča me je strahovito uznemirila

»Trebalo je da vidiš  lica  tih  ljudi«,  nastavio  je don Huan. »Načas  sam spazio njihov  užas  dok  sam kroz vazduh padao  prema  reci.  Niko  nije  očekivao  da će   taj   đavolski   nagual   učiniti   takvu   stvar.«

Don Huan je rekao da je mislio kako je to kraj njegovog života. Nije  bio  dobar  plivač,  i  dok  je  tonuo ka dnu reke  proklinjao  je  sebe  što  je  dopustio  da  mu se to dogodi.  Bio  je  toliko  ljut  da  nije  imao  vremena za paniku. Mogao je da misli  samo  o  tome  da  nađe izlaz i da ne umre u ledenoj  reci, od ruke tog bezdušnog čoveka.

Noge su mu dodirnule  dno  i  on  se  odbacio  uvis. To nije bila duboka reka, ali je visoka voda prilično produbila. Struja je bila brza, i nosila ga je dok je pli- vao kao pas, pokušavajući da ne dopusti da ga  snažna struja  baca  na  sve  strane.

Struja ga je daleko nosila.  I  dok  ga  je  nosila  i dok se naprezao da ne podlegne, zapao je u  čudno stanje uma. Znao je u čemu greši.  Bio  je  vrlo  ljut čovek i njegov prigušeni bes terao ga je da se bori  sa svima i da mrzi sve oko sebe.  Ali  nije mogao  da  mrzi reku niti da se bori sa njom, niti da sa njom bude nestrpljiv, niti da se na nju gnevi, što je bilo njegovo normalno ponašanje za sve i svakog u njegovom životu. Sa  rekom  je  samo  mogao  da  sledi  njen  tok.

Don  Huan je  tvrdio  da je  to  jednostavno  shvatanje i pomirenje s tim izazvalo  izvrtanje  vrednosti,  da  se tako izrazi, i on je  iskusio  slobodno  kretanje  svoje skupne tačke. Odjednom,  a  da  nikako  nije  bio  svestan šta se događa, umesto da ga vuče  nabujala  voda,  don Huan je osetio kako trči duž nasipa. Trčao je tako

213

 

brzo da nije imao vremena da misli. Vukla ga  je  stra- hovita sila, terajući  ga  da  trči  preko  stabala  palog drveća,  kao  da  to  nije bilo  drveće.

Pošto je dosta dugo tako očajnički trčao, don Huan je bacio brz pogled na crvenkastu  bujicu.  I  video  je sebe kako ga struja nosi i prevrće. Ništa  ga u njego- vom iskustvu nije pripremalo za taj trenutak. Tada je znao, bez  uplitanja njegovog misaonog procesa, da je odjednom na dva mesta. I u jednom od njih, u zahuk- taloj reci, bio je bespomoćan.

Sva  se  njegova  energija  usmerila  na  to  da  se spase.

I ne razmišljajući  o  tome,  počeo  je  da  se  udaljava od rečne obale. Bila mu je potrebna sva snaga i od- lučnost da se pomakne nekoliko centimetara  pri  sva- kom koraku. Osećao se kao da vuče drvo,  Kretao  se toliko sporo da mu je trebala čitava večnost da od- makne  nekoliko  jardi.

Taj napor je za njega bio previše.  Odjednom više nije trčao; padao je u dubok bunar. Kada je udario u vodu, njena hladnoća naterala ga je da krikne. A onda je ponovo bio u reci, nosila ga je struja. Strah što se ponovo našao u nabujaloj vodi bio je toliko veliki da je jedino mogao da svim svojim snagama želi da bude siguran i miran na obali reke. I odmah je bio ponovo tamo, trčeći vratolomnom brzinom, paralelno s rekom ali na udajenosti od nje.

Dok je trčao gledao je u  zahuktalu  vodu  i  video sebe kako se bori da ostane na površini.  Hteo  je  da vikne naređenje; hteo je da sebi naredi da pliva pod uglom, ali nije imao glasa. Njegova patnja zbog onog njegovog dela koji je bio u  vodi  bila  je  zapanjujuća. Bila  je  kao  most  između  dva  Huana  Matusa.  Istog trena našao se u vodi, kako pliva pod uglom prema rečnom   nasipu.

To  neverovatno  osećanje  izmenjivanja  dva  mesta bilo je dovoljno  da  odstrani  strah.  Više  se  nije  brinuo za svoju sudbinu. Slobodno je naizmenično plivao  re- kom i trčao nasipom. Ali šta god da je radio, stalno je išao ulevo, trčao od reke ili zamahivao  prema  levoj obali.

214

 

Izašao je na levu obalu reke oko pet milja nizvod- no. Tu je morao da sačeka, našavši utočište u čestaru, preko nedelju dana. Čekao je da voda opadne da bi mogao da pregazi, ali je takođe čekao da  ga  prođe strah i da ponovo bude ceo.

Don Huan je rekao da se tada dogodilo da je snažna emocija koju je osećao boreći se za život izazvala pokretanje njegove skupne tačke tačno na mesto nemog znanja. Pošto nikada nije  obraćao  pažnju  na  ono  što mu je nagual Hulijan govorio o skupnoj  tački,  nije imao pojma šta mu  se  to  dešava.  Bio je  prestravljen na samu pomisao da nikad više  možda neće biti nor- malan. Ali on je ispitao svoju razdvojenu percepciju, otkrio je njene praktične strane i našao da mu se dopada. Bio je udvostručen danima. Mogao je da u potpunosti bude jedan ili drugi. Ili je mogao da bude obojica u isto vreme. Kada je bio oboje, sve je  po- stajalo mutno i  ni  jedno  biće  nije  bilo  delotvorno, pa je tu mogućnost napustio. Ali neslućene mogućnosti mu je stvaralo da bude jedan ili drugi.

Dok se oporavljao u žbunju, ustanovio je da  je jedno od njegovih bića bilo mnogo prilagodljivije od drugog i da je velike udaljenosti moglo da pređe u treptaju oka  i  da  pronađe  hranu  ili  najbolje  mesto  da se skrije. To  je  biće  jednom  otišlo  do  nagualove  kuće da  vidi  da  li  oni  brinu  za  njega.

Čuo je kako mladi ljudi plaču za njim, i to ga je vrlo iznenadilo. Ostao bi tamo ko zna koliko dugo, posmatrajući ih, jer ga je oduševljavala ideja da sazna šta  misle  o  njemu,  ali  ga  je  nagual  Hulijan  uhvatio i svršio s tim.

Jedino  tada  se  zaista  plašio  naguala.  Don   Huan je čuo naguala kako mu kaže da  prestane  s  tim.  Po- javio se iznenada tamnocrn objekat u  obliku  zvona ogromne težine i snage. Zgrabio je don Huana.  Don Huan nije  znao  za  šta  ga  je  nagual  zgrabio,  ali  to  ga je bolelo na najnezgodniji način.  Bio  je  to  oštar  bol koji  je  osećao  u  trbuhu  i  predelu  prepona.

»Smesta sam se našao na  obali  reke«,  rekao  je don Huan, smejući se.  »Ustao sam, pregazio opalu vodu i krenuo pešice kući.«

215

 

Onda je  napravio  pauzu  i  upitao  me  šta  mislim O njegovoj priči. I ja sam mu rekao da me je zapre- pastila.

»Mogao si da se udaviš u toj vodi«, rekao sam gotovo vičući. »Kakvu ti je groznu stvar uradio. Taj nagual  Hulijan  mora  da  je  bio  lud!«

»Stani malo«, pobunio se don Huan. »Nagual Hu- lijan je  možda  bio  đavolast,  ali  nije  bio  lud.  Uradio je  što  je  morao  da uradi,  jer  je  bio  u  ulozi  naguala i učitelja. Istina  je  da  sam  mogao  da  umrem.  Ali  to je rizik koji svi moramo da preuzmemo. I tebe samog lako je mogao da pojede jaguar, ili si mogao da umreš od svih onih stvari koje sam ti ja radio. Nagual Hulijan je bio hrabar i svemu je naređivao i svega se prihvatao direktno. S njim nije bilo vrludanja po žbunju, niti izveštačenih reći.«

Insistirao sam da se, iako su te lekcije imale vred- nosti, još uvek čini da  su  metodi  naguala  Hulijana bili mračni i preterani. Priznao sam don Huanu da me je sve što sam čuo o nagualu Hulijanu toliko uznemi- ravalo da sam o njemu stvorio najgoru sliku.

»Mislim da se ti plašiš da ću te ja jednog od ovih dana baciti u reku ili te naterati da nosiš žensku odeću«, rekao je i počeo da se smeje. »Zato ti se nagual Hu- lijan ne dopada.«

Priznao sam da je u pravu,  a on me je uveravao da nema nameru da podražava metode svog dobrotvora, pošto oni kod njega ne deluju. On je, rekao je za sebe, podjednako nemilosrdan, ali nije toliko praktičan kao nagual Hulijan.

»U ono vreme«, nastavio je don Huan, »meni  se nije dopadala njegova umetnost, i svakako da nisam voleo ono što mi je radio, ali sada, kada god na to pomislim, još mu se više divim zbog izvanrednog i neposrednog načina na koji me je stavio u položaj nemog znanja.«

Don Huan je rekao da je zbog grozote svog isku- stva potpuno zaboravio čudovišnog čoveka.  Stigao  je bez pratnje skoro do vrata kuće naguala Hulijana, onda se predomislio i umesto tamo pošao kod naguala Eli-

216

 

jasa  tražeći usamljenost.  I  nagual  Elijas mu je  objasnio duboku  doslednost  postupaka  naguala  Hulijana.

Nagual Elijas je jedva suzdržao svoje uzbuđenje kada je čuo don Huanovu priču. Vatreno je  objasnio don Huanu  da  je  njegov  nagual  vrhunski  tragač,  da je uvek praktičan. On je neprekidno tragao za prag- matičkim pogledima i rešenjima. Njegovo ponašanje tog dana kod reke bilo je remek-delo traganja. Manipulisao je i uticao na sve. Ćini se kao da je  čak i  reka bila pod njegovom komandom.

Nagual Elijas  je  rekao  da  je  don  Huanu  dok  ga je nosila struja, dok  se borio za  sopstveni život, reka pomogla da shvati šta je duh. I zahvaljujući tom ra- zumevanju, don Huan je imao mogućnost  da direktno stupi u nemo znanje.

Don Huan je rekao da je, pošto je bio  nezreo mladić,  saslušao  naguala  Elijasa  ne  razumevajući   ni reči, ali je bio dirnut iskrenim divljenjem prema na- gualovoj  žestini.

Prvo je nagual Elijas  objasnio  don   Huanu  da zvuk i značenje reči imaju za tragače  vrhunsku  vred- nost. Reči su  kod  njih  korišćene  da  otvore  šta  god da je bilo zatvoreno. Tragači su, zato, prvo morali da izraze svoj cilj, pre nego što pokušaju da ga dosegnu. Ali oni na početku nisu  mogli  da  otkriju  svoj  pravi cilj, tako da su stvari izražavali pažljivo kako bi sakrili glavni udar.

Nagual Elijas je taj čin nazvao buđenjem namere. Objasnio je don Huanu da je nagual Hulijan probudio nameru nedvosmisleno potvrđujući pred celim svojim domaćinstvom da će,  jednim potezom, pokazati  don Huanu šta je duh i kako da ga definiše. To je bilo potpuno besmisleno, pošto je nagual Hulijan znao da nema načina da se duh definiše. Ono što  je  on  poku- šavao  da uradi,  naravno,  bilo je  da  don  Huana  postavi u  položaj  nemog  znanja.

Pošto je izrekao to što je prikrilo njegov pravi cilj, nagual Hulijan je skupio što je više ljudi mogao, i tako od njih napravio svoje i namerne i  slučajne  saučesnike. Svi su oni znali za njegov izrečeni cilj, ali baš niko od njih nije znao šta on stvarno ima na umu.

217

 

Verovanje naguala Elijasa da će njegovo  objašnje- nje prodrmati  don Huana iz njegovog nemogućeg sta- nja pobunjenosti i nezainteresovanosti bilo je potpuno pogrešno. Ipak, nagual je strpljivo nastavio da mu ob- jašnjava da je, dok se borio sa 'strujom u reci,  do- stigao treću tačku.

Stari nagual objasnio je položaj nemog znanja kao treću tačku zato što je, da bi se do njega  stiglo,  po- trebno da se prođe druga tačka, mesto gde prestaje žaljenje.

Rekao je da je don Huanova skupna tačka zadobila potrebnu fluidnost da bude dvostruk, što mu je do- pustilo da bude i na položaju razuma i u položaju ne- mog znanja, ili naizmenično ili istovremeno u oba.

Nagual je rekao don Huanu da je to što  je  po- stigao bilo izvanredno.  Čak  je  zagrlio  don  Huana  kao da je dete. I nije mogao da prestane da priča o  tome kako je don Huan,  iako  ništa  nije  znao  —  ili  možda baš zato što ništa nije znao — preusmerio svu svoju energiju iz jednog mesta u drugo. To je nagualu značilo da don Huanova skupna tačka ima najpovoljniju, pri- rodnu   fluidnost.

Rekao je don Huanu da svako ljudsko biće ima sposobnost za  tu  fluidnost.  Ipak,  kod  većine  nas  ona je uskladištena i mi je gotovo nikad ne koristimo, osim u retkim prilikama  koje  stvaraju  vračevi,  takvim  kakvo je bilo iskustvo koje je upravo doživeo, ili u  dramatič- nim  prirodnim  okolnostima,  kao  što  je borba  na  život i  smrt.

Don Huan je slušao zapanjen ledenim zvukom na- gualovog glasa. Kada je obratio pažnju, mogao je  da prati sve što je čovek govorio, što je bilo nešto što nikada nije uspevao sa nagualom Hulijanom.

Stari nagual se vratio na objašnjavanje da je  ljud- skost na prvom mestu razum, ali  da  nije skupna  tačka svih ljudskih bića tačno u položaju razuma. Oni koji se nalaze tačno u tom položaju su prave vođe čovečanstva. Najveći deo vremena oni su nepoznati ljudi, čiji genije uvežbava  njihov  razum.

Nagual je rekao da je  postojalo drugo vreme,  kada je čovečanstvo bilo u trećoj tački, koja je tada, naravno, 218

 

bila prva tačka. Ali nakon toga, čovečanstvo se pomerilo u  položaj  razuma.

Kada je nemo znanje  bilo  prva  tačka  preovladavali su isti uslovi. Nije ni  skupna  tačka  svakog  pojedinca bila tačno na tom mestu. To znači da su prave vođe čovečanstva uvek bili  onih  nekoliko  ljudskih  bića  čije su se skupne tačke zadesile  ili  tačno u položaju  razuma ili u položaju nemog znanja. Ostatak čovečanstva,  rekao je stari nagual don Huanu, samo je publika. U naše vreme, oni su ljubavnici  razuma.  U  prošlosti,  oni  su bili ljubavnici nemog znanja. Oni su bili  ti  koji  su  se divili  i  pevali  ode  herojima  tih  dvaju  položaja.

Nagual je tvrdio da je čovečanstvo veći deo svoje istorije provelo u položaju nemog znanja, i da to ob- jašnjava   njegovu   veliku   čežnju   za   njim.

Don Huan je upitao starog naguala šta mu  je tačno nagual  Hulijan  uradio.  Njegovo  pitanje  zvučalo je mnogo zrelije i inteligentnije nego što je on stvarno mislio. Nagual Elijas je odgovorio  terminima  koji  su don Huanu u to vreme bili potpuno nerazumljivi. Re- kao je da je nagual Hulijan poučavao don Huana, mameći njegovu skupnu tačku do položaja  razuma, tako da bi mogao da bude mislilac,  umesto  da  bude neuk ali emocionalno zabrinut deo publike koja voli mirna dela razuma. I istovremeno, nagual je poučavao don Huana da bude istinski apstraktan vrač, umesto da bude deo mračne i neznalačke publike ljubavnika ne- poznatog.

Nagual Elijas je uveravao  don  Huana  da  samo ljudska bića koja su uzori razuma mogu  da  pokrenu svoje skupne  tačke  lako  i  da  postanu  uzori  nemog znanja. Rekao je da samo  oni koji  su tačno  na  jednom od  ta  dva  položaja  mogu  jasno  da  vide  drugi  položaj, i da je baš na taj način nastalo doba razuma. Položaj razuma  se  jasno  video  iz  položaja  nemog  znanja.

Stari nagual je rekao don Huanu da se taj jedno- smerni most od nemog znanja do  razuma  naziva  »bri- ga«. To jest, to označava brigu koju pravi ljudi od nemog znanja imaju  u  vezi  sa  izvorom  svega  što  znaju. A drugi jednosmerni most, od razuma do nemog znanja, naziva se »čisto razumevanje«. To je spoznaja koja

219

 

ljudima od  razuma govori  da  je  razum  samo  jedno ostrvo  u  beskrajnom  moru  ostrva.

Nagual je dodao da ljudska bića kod kojih oba jednosmerna mosta rade jesu vračevi, u  neposrednoj vezi sa duhom, vitalnom silom  koja  omogućava  oba ova položaja. Ukazao je  don  Huanu  na  to  da  je  sve što mu je nagual Hulijan radio tog dana kod reke bilo predstava, ne za publiku sastavljenu od  ljudi,  već  za duh,  za  silu koja  ga posmatra.  Šepurio  se  razuzdano i zabavljao se i zabavljao sve, naročito moć kojoj se obraćao.

Don Huan je rekao da ga je nagual Elijas uveravao da duh samo sluša kada govornik govori gestovima. Ali gestovi ne znače znake niti pokrete tela, već dela prave posvećenosti, dela darežljivosti, i humora. Kao  gest  za duh, vračevi uzimaju najbolje od sebe i to nemo nude apstraktnom.