1. Demokratija

 

Kao što je otuđen rad tako je otuđena i volja birača u modernoj demokratiji. Princip demokratije sastoji se u  tome  da  ne  odlu čuje vladalac ili mala grupa, već narod kao celina odlučuje o sopstvenoj sudbini i donosi odluke koje se odnose na stvari od zajedničkog interesa. Birajući svoje predstavnike, koji u par lamentu odlučuju o zakonima zemlje, pretpostavlja se da svaki građanin odgovorno učestvuje u  upravljanju  zajednicom.  Stvo ren je jedan dobro smišljen sistem, na osnovu principa  podele vlasti, koji je služio da se zadrži integritet i nezavisnost sudskog sistema, održavajući odgovarajuću  ravnotežu  između  zakonodav ne i izvršne funkcije. Idealno govoreći, svaki građanin je podjed nako odgovoran i  ima  uticaja  na  donošenje  odluka.

U stvari, novi demokratski sistem doveden je u nezgodnu situ aciju jednom važnom protivrečnošću.  Pošto je  nastao  u  država ma sa  ogromnom  nejednakošću  mogućnosti i  prihoda,  prirodno je da privilegovane klase  nisu  želele  da  izgube  privilegije,  koje im je davao status quo, a mogle su ih lako izgubiti da je volja većine (koja je bila bez svojine)  došla do izražaja. Da bi se izbe- gla takva opasnost, mnogi građani bez svojine nisu imali glasačko pravo i tek je postepeno  prihvaćen  princip  da  svaki  građanin, bez  ikakvih  ograničenja, ima  pravo glasa.

 

U XIX veku je izgledalo da bi opšte pravo glasa rešilo sve pro- bleme demokratije. O'Konor,  jedan  od  vođa  čartističkog  pokre ta, rekao je 1838. godine: »Opšte pravo glasa odmah će izmeniti celokupni karakter društva: stanje opreznosti, sumnje i nepove- renja zameniće stanje bratske ljubavi, uzajamnih interesa i sve- opšteg poverenja«, a 1842: ».. . šest meseci posle donošenja Pove lje svaki će muškarac, žena i dete u zemlji biti dobro hranjeni, imaće dom i biće dobro odeveni«.56 Otada su sve velike demokra tije uspostavile opšte pravo glasa za muškarce i žene, izuzev Švaj- carske, ali čak i u najbogatijoj zemlji sveta jedna trećina stanov ništva je još uvek »slabo hranjena, slabo odevena i živi u rđavim stanovima«  — prema rečima Franklina D. Ruzvelta.

Uvođenje opšteg, prava glasa ne samo da je razočaralo nade čartista već i sve one koji su verovali da će opšte pravo glasa pomoći da se od građana stvore odgovorne, aktivne nezavisne ličnosti. Postalo je jasno da se problem demokratije danas ne sa stoji više u ograničenju prava glasa, već u tome na koji se način pravo glasa  koristi.

Kako ljudi mogu da izraze »svoju« volju ako  nemaju nikakvu volju ili sopstveno ubeđenje, ako su oni otuđeni automati, čijim ukusom, shvatanjima i sklonostima upravljaju mehanizmi uslov- ljavanja (conditioning machines)? U ovakvim uslovima opšte pra vo glasa postaje fetiš. Demokratija postoji onda ako vlada može da dokaže da svako ima pravo da glasa i da se glasovi pošteno prebrojavaju. Zemlja je nedemokratska ako svako glasa, ali se glasovi ne prebrojavaju pošteno, ili ako se glasač plaši da glasa protiv partije na vlasti. Tačno je da postoji znatna i vrlo važna razlika između slobodnih i udešenih izbora, ali zapažajući ovu razliku, ne smemo  zaboraviti  činjenicu  da  čak  i slobodni  izbori ne izražavaju uvek  »volju naroda«. Ako većina ljudi upotrebljava mnogo reklamiranu pastu za zube  zbog  nekog  njenog fantastič nog kvaliteta koji propaganda ističe,  niko  razuman neće  reći  da se narod sam »odlučio« za tu pastu. Sve  što  se može reći  to  je da je propaganda bila dovoljno uspešna da  primami milione lju di  da veruju u njene reči.

Način na koji ljudi u jednom otuđenom društvu izražavaju svo ju volju ne razlikuje se od načina na koji oni kupuju robu. Oni slušaju reči propagande i za njih malo znače činjenice u poređe- nju s ovom sugestivnom bukom, koja im se neprestano uliva u glavu. Poslednjih godina  sve više  uočavamo  kako  mudrost  save- ta za javne odnose određuje političku propagandu. Naviknuti da nagovore narod da kupuje sve za šta ima dovoljno novaca, oni na

 

isti način misle i o političkim idejama i o političkim vođama. Oni koriste televiziju da bi propagirali političke ličnosti, kao što propa giraju i sapun; ono što je važno jeste posledica, i u prodaji i u glasanju, a ne racionalnost ili korisnost onoga što se nudi. Ova pojava je vrlo iskreno izražena u najnovijim izjavama o budućno sti Republikanske partije. Pošto se ne može nadati da će većina glasača glasati za Republikansku partiju mora se pronaći ličnost koja želi da predstavlja partiju i tada će ona dobiti glasove. Ovo se ne razlikuje od garancije koju daje neki poznati sportista ili filmska zvezda za neku vrstu cigareta.

U  stvari,  funkcionisanje  političke  mašinerije  u  jednoj  demo kratskoj  zemlji suštinski se ne razlikuje od procedure na robnom tržištu. Političke partije se ne razlikuju od velikih trgovačkih pre- duzeća, jer i  profesionalni političari  pokušavaju  da prodaju svo ju  robu  javnosti.  Njihov metod  postaje  sve  sličniji  reklami  ko jom se vrši pritisak. Oštroumni posmatrač političke i ekonomske scene Sumpeter je naročito jasno formulisao ovaj proces. On po lazi od formulacije klasičnog pojma demokratije XVIII veka: »De mokratski metod je  tako organizovana institucija kojom se  dola zi  do  političkih odluka,  koje ostvaruju  zajedničko  dobro  na  taj način  što  će ljudi  sami odlučivati o problemima,  biranjem poje dinaca koji  treba  da  se  sastaju  da bi  izvršavali  volju  naroda.«57 Šumpeter  dalje analizira stav modernog  čoveka prema problemu opšteg blagostanja i  dolazi  do  zaključka,  koji se  ne razlikuje od onog već navedenog. »Međutim, čim se udaljimo od privatnih inte resa porodice i poslovnih preduzeća ka onim oblastima nacionalnih i  internacionalnih poslova  kojima nedostaje  direktna  i nesumnji  va veza s ovim privatnim interesima, tada individualna volja, up ravljanje  činjenicama  i  metod zaključivanja,  prestaju  da ispunja vaju zahteve  klasične doktrine. Ono  što me najviše pogađa i što mi izgleda  da je  suština problema jeste  to  da je  potpuno  izgub ljen  smisao za  realnost.  Normalno, velika politička  pitanja  zau zimaju  svoje  mesto  u  psihičkoj   ekonomiji  tipičnog  građanina, kao  i  ona  o  interesovanju  u  slobodnim  časovima,  koja  još  nisu postala  hobby  i  predmeti  svakodnevnog  razgovora.  Ovi  pred meti  izgledaju  tako daleki;  oni uopšte nisu kao  poslovni predlo ži;  opasnosti,  možda,  neće biti  ili,  ako  ih  i  bude,  valjda,  neće biti  tako ozbiljne;  čovek  se  oseća  kao  da  se  kreće  u  fiktivnom svetu.

Ovaj umanjeni smisao za realnost dovodi  ne samo do smanje nog osećanja odgovornosti već i do nedostatka efektivne volje. Čovek, naravno,  ima svoj  stil, svoje želje, i  snove, i  nezadovoljstva; a naročito ima svoje  sklonosti i predrasude. Ali  to  obično ne ulazi u sastav onoga što mi nazivamo voljom — psihičkom dopunom celishodne odgovorne akcije. U stvari, za privatnog građanina, koji razmišlja o nacionalnim poslovima, nema područ ja za takvu volju ni zadatka  na  kome  bi  se ona  mogla  razviti. On je član jednog nekorisnog komiteta, cele nacije, i zbog toga troši manje disciplinovanog napora na upravljanje političkim problemima  nego  pri  partiji  bridža.

Smanjeno osećanje odgovornosti i nedostatak efektivne volje objašnjavaju, sa svoje strane, neznanje običnih građana i po manjkanje rasuđivanja o unutrašnjoj i spoljnoj politici, što više zabrinjava kad je reč o obrazovanim ljudima i onima koji imaju uspeha u vanpolitičkim oblastima života nego kada je reč o ne obrazovanim ljudima   nižih  slojeva.  Ima  dovoljno  obaveštenja koja stoje na  raspolaganju.  Ali  ovo  izgleda  da  ne  menja  stvar. Ne bi trebalo da se čudimo tome. Dovoljno je samo da uporedi- mo stav advokata prema njegovom poslu i njegov stav prema političkim događajima o kojima se govori u novinama, da bismo videli u čemu je stvar. U prvom slučaju, advokat je stekao  kva lifikaciju da procenjuje važnost činjenica radeći celishodno godi nama,   stimulisan  interesom   svoje   profesionalne   kompetencije; a pod uticajem stimulusa, koji je moćan, on potčinjava svoje znanje, svoj intelekt i svoju volju sadržaju svoga posla. U drugom slučaju, on se nije potrudio da stekne kvalifikacije; on se ne tru di da dobije obaveštenja ili da na njih primeni svoju kritiku ko jom tako dobro zna da upravlja; on nema strpljenja za duge i komplikovane rasprave. Sve ovo pokazuje da će se bez inicijative, koja proizlazi iz neposredne  odgovornosti, zadržati neznanje upr kos sredstvima obaveštavanja, ma koliko da su ona savršena i korektna. Neznanje će se zadržati čak i uprkos zaslužnim napo rima koji se ulažu pomoću organizovanja predavanja, kurseva, diskusionih  grupa  da bi  se  otišlo  dalje  od  pružanja  informacija i da se ljudi nauče kako da se koriste njima. Ne može se reći da nema rezultata, ali su oni mali. Ljude se ne može uzneti po les- tvama.

Tako se tipični građanin spušta na niži nivo mentalne delatno- sti čim stupi na političko tlo. On raspravlja i analizira na način koji bi sam nazvao infantilnim u sferi svoga stvarnog  intereso- vanja. On postaje ponovo primitivan.«58

Sumpeter ukazuje, takođe  na sličnost između fabrikovanja na rodne volje u političkim pitanjima, kao i u trgovačkim reklama ma.  »Način«,  kaže on,  »na  koji se fabrikuju problemi i narodna

 

volja o  tim  problemima je  potpuno  analogan  načinu  trgovačkog reklamiranja.  U oba slučaja postoje istovetni pokušaji  da se uti če na podsvesno. Postoji ista  tehnika stvaranja povoljnih i  nepo voljnih  asocijacija,  koja  je  uspešnija  što  je  manje  racionalna. Postoji  isto  izbegavanje  i  rezervisanost  i  isti  način  fabrikovanja mišljenja pomoću ponavljanih izjava, što je potpuno tačno u onoj meri u kojoj  se izbegavaju racionalni argumenti i opasnost buđe nja kritičkih sposobnosti ljudi itd. Ali sve ove veštine imaju šire polje u  sferi javnih poslova nego u sferi  privatnog i  profesional nog života.  Slika  najlepše devojke  na svetu  neće  posle  izvesnog vremena imati  moć  da održi prodaju rđavih cigareta. Ali  ne po stoje  tako  efikasna  sredstva  zaštite  u  slučaju  političkih odluka. Mnoge odluke  od sudbonosnog značaja su takve prirode  da one mogućavaju  da  javnost  s  njima  eksperimentiše  kad to  želi  i  uz umerene troškove.  Cak i kad bi to bilo moguće, ne bi bilo tako lako  doći  do  suda,  kao  da  je  reč  o  cigaretama,  jer  nije  tako lako  protumačiti  ove posledice.«59

Na osnovu svojih analiza Šumpeter dolazi do definicije demo- kratije, koja nije tako uzvišena kao prva, ali je, bez sumnje, re alističnija. »Demokratski metod je tako organizovana institucija kojom se dolazi do političkih odluka, u kojoj pojedinci stiču moć da odlučuju pomoću  konkurentske borbe za glasove birača.«60

Poređenje između procesa formiranja političkog mišljenja i mi šljenja na robnom tržištu može  se dopuniti još jednim poređe- njem, koje  se  ne odnosi  toliko na formiranje koliko na izražava nje mišljenja. Mislim na ulogu akcionara u velikim američkim korporacijama i na uticaj  njegove volje na upravljanje.

Kao što je ranije istaknuto, u velikim korporacijama vlasništvo se nalazi  u rukama stotine hiljada pojedinaca, a  svaki  poseduje vrlo mali deo od ukupnih akcija. Pravno govoreći, akcionari po- seduju preduzeće i, prema tome, imaju pravo da određuju njego vu politiku i da biraju upravu. U praksi, oni osećaju malo odgo vornosti prema svome vlasništvu i prihvataju ono što čini upra va, zadovoljavajući se time da imaju stalni prihod. Velika većina akcionara nije  zainteresovana  da  odlazi  na  sastanke  i  spremna je da pošalje upravi potrebna ovlašćenja. I kao što je već spome nuto, samo u šest od stotinu velikih korporacija (1930) kontrolu vrše svi ili većina vlasnika.

Kontrola se u modernoj demokratiji ne razlikuje mnogo od kontrole u velikim korporacijama. Tačno je da više od 50% gla sača lično glasaju. Oni se odlučuju između dve partijske mašine, koje  se  bore za njihove  glasove.  Kada je jednom jedna  od njih

 

izabrana, prestaje veza sa glasačima. Često stvarna odluka  ne zavisi od individualnih članova parlamenta, koji predstavljaju interese i želje svojih birača, već od partije.61 Ali  čak  i  tamo odluke donose uticajne ličnosti koje su često malo poznate jav nosti. U stvari, iako individualni građanin veruje da upravlja do nošenjem odluka u zemlji, on to čini isto toliko koliko i prosečni akcionar učestvuje u kontrolisanju »svoje«   kompanije.  Između akta glasanja i najznačajnijih političkih odluka postoji  misterioz na veza. Ne može se reći da ne postoji nikakva veza, niti se mo že reći da je krajnja odluka rezultat volje glasača. To je upravo situacija otuđenog izražavanja volje građana. On nešto čini,  tj. glasa, i živi u iluziji da donosi odluke koje prihvata kao da su nje gove, dok, u stvari, njih određuju umnogome sile koje su van njegove kontrole i saznanja. Nije čudo što ovakva situacija dovo di prosečnog građanina do dubokog osećanja  nemoći  u  političV kim pitanjima (mada to ne mora biti svesno) i zbog toga se nje gova politička inteligencija  sve  više  smanjuje.  Ali  dok  je  tačno da čovek mora da misli pre nego što dela, takođe je tačno da čovekovo mišljenje osiromašuje ako on nema prilike da dela, dru gim rečima, ako čovek ne može uspešno da dela, ne može ni da misli produktivno.