Jedne večeri, svećenik Sinon utonuo je u molitvu. Najednom, uznemirilo ga je kreketanje žabe. Koliko god se upinjao, nije mogao da ignorira taj zvuk, tako da se na kraju nagnuo kroz prozor i viknuo: »Tišina! Sad se molim!«

On je bio svetac, i sve je smjesta poslušalo njegovu naredbu. Sva živa bića su ućutala, da bi stvorila tišinu i mir neophodan molitvi.

Međutim, Sinon je ponovo prekinut, ovog puta unutrašnjim glasom koji mu je rekao: »Možda je kreket te žabe bio jednako ugodan Bogu kao i psalmi koje izgovaraš.«

»Šta bi to lijepo mogle da čuju Božje uši u kreketu jedne žabe?« uzvratio je Sinon, ali glas je produžio: »Zašto bi onda Bog uopšte izmislio takav zvuk?«

Sinon je riješio da to sam utvrdi. Ponovo se nagnuo kroz prozor i viknuo: »Pjevaj!«

Zrak se smjesta ispunio ritmičnim kreketanjem žabe, uz podršku svih žaba u okolini. Sinon je pažljivo slušao i ubrzo nije više čuo nikakvu larmu. Jer, kad su ovi glasovi prestali da ga razdražuju, otkrio je da oni, u stvari, pojačavaju tišinu noći.

Zahvaljujući ovom otkriću, svećenikovo srce sto­pilo se u harmoniju sa čitavim svijetom i, prvi put u svom životu, shvatio je značenje molitve.