Bio jednom jedan čovek tako čestit i pobožan da su mu se čak i anđeli divili. Međutim, on uopće nije bio svjestan svoje svetosti. Radio je svakodnevne poslove, spontano šireći dobrotu oko sebe, kao što cvijeće širi miris ili svjetiljka daje svjetlost. Njegova svetost bila je u tome što je zaboravljao prošlost drugih ljudi i vidio ih onakve kakvi su u tom trenutku, tako da je prevazilazio njihovu pojavu i stizao do najintimnije suštine njihovog bića, gde su bili nevini, čisti i potpuno nesvjesni onoga što čine. Zato je sve volio i praštao sva­kom koga bi upoznao, ne nalazeći ništa čudno u tome, jer je to proisteklo iz načina na koji ih je gledao.

Jednog dana, ukazao mu se anđeo i rekao mu: »Bog me je poslao. Zatraži šta god hoćeš i dat će ti se. Želiš li dar da iscjeljuješ ljude?«

»Ne«, rekao je čovek, »bolje neka to sam Bog čini.« »Želiš li da vratiš griešnike na pravi put?«

»Ne«, odgovorio je. »Nije moj zadatak da dodiru­jem srca drugih ljudi. To je posao za anđele.«

»Da li bi voleo da budeš takav primer vrline da ljudi osete potrebu da te oponašaju?«

»Ne«, rekao je sveti čovek, »jer bih tako uvijek bio u centru pažnje.«

»Šta onda želiš?« pitao je anđeo.

»Božju milost«, odgovorio je čovjek. »Samo to.«

»Ne, moraš da zatražiš neki čudotvorni dar ili će ti biti nametnut.«

»Dobro, onda neka činim dobro, ali da o tome ništa ne znam.«

I tako, odlučeno je da sjenka svetog čoveka postane čudotvorna kad god se nalazi iza njegovih leđa. Gde god bi pala, bolesni bi se izlečili, zemlja bi postala plodna, iz presahlih fontana bi šiknula, a lica ljudi nagrđena životnim mukama najednom bi se ozarila.