Jedan obućar došao je rabinu Isaku od Gera i po­stavio mu sljedeće pitanje: »Kako da se posvetim ju­tarnjim molitvama? Moje mušterije su siromašan svijet, imaju samo po jedan par cipela. Obično ih donose kasno uveče, i ja provedem skoro čitavu noć popravlja­jući ih - u zoru uvek ostane još ponešto da se uradi ako hoću da svi imaju cipele pre nego što krenu na posao. Zato pitam - šta ću s jutarnjim molitvama?«

»Kako si do sada radio?« upitao ga je rabin.

»Ponekad ih izgovorim na brzinu i bacim se na po­sao, ali od toga samo osjećam krivicu. Često se uopće ne pomolim, i tada me muči neko osjećanje praznine, pa mi se, s vremena na vrijeme, kad podignem čekić, učini kao da mi srce uzdiše: 'Kako sam nesretan, ne stižem čak ni da izgovorim jutarnje molitve'.«

»Da sam Bog, taj uzdah bio bi mi mnogo dragocjeniji od molitve«, odgovorio mu je rabin.