Jedna stara žena dospjela je poslije svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno dijelo milosrđa osim jedne mrkve koju je udijelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna daje pošalje u raj. Mrkva je donijeta na sud i uručena ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče ne­vidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se penjali k raju, okačeni o mrku. Žena nije osjećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primijetila šta se dešava.

Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vratnica raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled k Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.

Kako je pobijesnila! Priprijetila im je rukom i viknula: »Marš! Dalje od rnene! Mrkva je moja!« Dok je tako mahala rukom, mrkva joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: »Ovo je moje!«