Jedan starac molio se pet puta dnevno, a njegov ortak u poslu nikada nije kročio u crkvu. Na svoj osamdeseti rođendan, starac se ovako molio Bogu: »O Svevišnji! Još od malena nisam propustio ni jedno jutro da odem u crkvu i pomolim ti se po svim propisima. Nikada nisam poduzeo nešto, niti donio ijednu odluku u svom životu, a da prethodno nisam zazvao tvoje ime. Sada, kad sam ostario, udvostručio sam napore i mo­lim ti se i danju i noću bez prestanka. Uprkos svemu, evo me ovde, bedan sam kao što sam oduvek bio. Moj ortak, međutim, pije, kocka se i, bez obzira na godine, izlazi sa ženama sumnjivog morala, pa i pored svega toga pliva u zlatu. Pitam se da li je iz njegovih usta ikada izašla ijedna molitva. Ne tražim od tebe, Svevišnji, da ga kazniš, jer to ne bi bilo hrišćanski, ali molim te, reci mi zašto? Zašto? Zašto si učinio da nje­mu sve ide od ruke, dok se ja ovako mučim?«

»Zato«, odgovorio mu je Bog, »što si dosadan kao stenica

U jednom manastiru nije važilo pravilo ćutanja, ali važilo je pravilo: »Ne govori osim ako je ono što hoćeš da kažeš vrednije od ćutanja.«