I                    Da li smo mentalno zdravi?

 

 

 

Ništa se nije više ukorenilo od ideje da smo mi, ljudi koji živi mo u zapadnom svetu XX veka, u osnovi zdravi, čak i činjenica da veliki broj individua u našoj sredini pati od više ili manje ozbiljnih oblika mentalnih oboljenja izaziva malo sumnje u opšti standard našeg mentalnog zdravlja. Sigurni smo da ćemo još vi še usavršiti stanje našeg mentalnog zdravlja uvođenjem boljih metoda mentalne higijene, a što se tiče individualnih mentalnih po remećaja, mi ih posmatramo samo kao individualne slučajeve, možda jedino sa izvesnim iznenađenjem da se tako veliki broj ovakvih slučajeva može javiti u kulturi za koju smatramo da je zdrava.

Možemo li biti tako sigurni da ne obmanjujemo sami sebe? Mnogi bolesnici jedne duševne bolnice su ubeđeni da su svi ostali ludi osim njih. Mnogi teški neurotičan veruju da su njihove op sesije ili histerični izlivi normalne reakcije na donekle abnormal ne okolnosti. A šta je s nama?

Ispitajmo činjenice  na uobičajeni  psihijatrijski  način. Mi  smo, u zapadnom svetu, za poslednjih sto godina stvorili veće materi jalno bogatstvo nego ma koje drugo društvo u istoriji ljudskog roda.  Ali  smo uspeli i  da poubijamo milione  našeg stanovništva u jednom mehanizmu koji nazivamo »rat«. Pored manjih ratova, imali smo i veće, kao što su oni iz 1870, 1914. i 1939. godine. Za vreme tih ratova svaki učesnik je čvrsto verovao da se bori radi samoodbrane, zbog svoje časti, ili da ga bog podržava.  Narodi protiv kojih se borimo često nam iz dana u dan izgledaju kao surova, iracionalna čudovišta, koja moramo pobediti da bismo spasli svet od zla. Ali nekoliko godina kasnije, kada se uzajamno ubijanje završi, jučerašnji neprijatelji postaju naši prijatelji, a jučerašnji prijatelji — naši neprijatelji, i ponovo, sa punom oz biljnošću, počinjemo da  ih slikamo u odgovarajućoj  beloj ili  cr noj boji. U ovom trenutku, 1955. godine, mi smo spremni za ma

 

sovno ubijanje koje će, ako do njega dođe, prevazići sva ubijanja koja je ljudski rod do sada izvršio. Jedno od najvećih otkrića u oblasti prirodnih nauka je pripremljeno u tu svrhu. Svi gledamo sa izvesnom mešavinom poverenja i strepnje na »državnike« raz nih zemalja, spremni da ih. zasipamo hvalama »ako dm pođe za rukom da izbegnu rat«, prelazeći preko činjenice da baš ti dr žavnici izazivaju rat, obično ne zbog svojih rđavih  namera,  već zbog  rđavog vođenja poslova  koji  su  im  povereni.

U ovim izlivima rušilačkog besa i paranoidne sumnjičavosti mi se ponašamo potpuno isto kao civilizovani deo čovečanstva za po- slednje tri hiljade godina. Prema Viktoru Šerbulijeu, od 1500. go dine pre nove ere do 1860. godine nove ere potpisano je oko osam hiljada mirovnih ugovora; za svaki se mislilo da će osigurati traj ni mir, a ni jedan nije prosečno trajao više od dve godine.1

Naše upravljanje ekonomskim poslovima ne uliva mnogo više nade. Živimo u takvom ekonomskom sistemu u kome izrazito dobra žetva često predstavlja ekonomsku katastrofu te mi og raničavamo svoju poljoprivrednu proizvodnju da bismo »stabi- lizovali tržište«, mada milioni ljudi nemaju baš one stvari koje mi ograničavamo, a koje su im neophodne. Upravo sada naš eko nomski sistem funkcioniše vrlo dobro zato što, između ostalog, trošimo milione dolara godišnje na proizvodnju oružja.  Ekono misti gledaju sa izvesnom strepnjom na vreme kada će prestati proizvodnja  oružja, a ideja da bi trebalo da država gradi  stanove i proizvodi druge korisne i  potrebne stvari umesto  oružja,  izazi va začas optužbe da se time ugrožava sloboda i individualna ini cijativa.

Mi imamo 90% pismenog stanovništva. Imamo radio, televiziju, bioskope  i  svakodnevno  novine  za  svakog.  Ali  umesto  da  nam

 

go što su se naši preci usuđivali da sanjaju. Ali šta se desilo? Ne znamo kako da upotrebimo stečeno slobodno vreme;  pokušava mo da ubijemo vreme  koje  smo  uštedeli  i  srećni  smo  kada  je još jedan  dan  završen.

Zašto da nastavim opisivanje slike koja je poznata svima? Sva kako, kada bi se ovako ponašao pojedinac, pojavile bi se ozbiljne sumnje u njegov razum; međutim, u slučaju da on tvrdi kako je sve u redu i da se on ponaša potpuno razumno, ne bi se više čak ni  sumnjalo u  dijagnozu.

Ipak, mnogi psihijatri i psiholozi odbijaju da prihvate pomisao da društvu kao celini može da nedostaje mentalno zdravlje. Oni smatraju da je problem mentalnog zdravlja u društvu samo  pi tanje izvesnog broja »neprilagođenih« individua, a ne problem mo guće neprilagođenosti kulture kao takve. Knjiga obrađuje  ovaj drugi problem; ne individualnu patologiju, već patologiju normal- nosti, naročito  patologiju savremenog  zapadnog društva. Ali pre nego što pređemo na zamršenu raspravu o pojmu socijalne pa tologije, pogledajmo neke podatke, koji su sami  po sebi  očigle dni i sugestivni i koji se odnose na pojavu individualne patologi je u zapadnoj kulturi.

Kalko su rasprostranjene mentalne bolesti u raznim zemljama zapadnog sveta? Najviše iznenađuje činjenica da nema podataka kojima bismo odgovorili na ovo pitanje. Dok postoje tačni upo- redni statistički podaci o materijalnom bogatstvu, zaposlenju, stopi rađanja i smrtnosti, nema odgovarajućih informacija o men talnim bolestima. U najboljem slučaju, imamo neke tačne podat ke za izvestan broj zemalja, kao što su Sjedinjene Države i Šved ska, ali se oni odnose samo na broj pacijenata primljenih u insti tucije za mentalno zdravlje, a ne mogu se koristiti prilikom oce-

2

 

daju  najbolja  ostvarenja  prošle  i  sadašnje književnosti  i muzike,

 

njivanja  uporedne  učestalosti  mentalnih  bolesti.

 

Ove  cifre  nam

 

ova sredstva obaveštavanja. dopunjena reklamama, pune  ljudski um najjeftinijim škartom, kome nedostaje svaki smisao  za  real nost, i sadističkim maštarijama, koje bi ponekad sa ustezanjem prihvatila i polukulturna osoba. Ali, dok  se  na  ovaj  način  truje um i mladih i starih, mi se blažno staramo da se »nemoralnost« ne pojavi na filmskom platnu. Svaki predlog da vlade treba da fi- nansiraju proizvodnju filmova i radioprograma koji bi prosve- ćivali i oplemenjivali ljudski um naišao bi na pobunu  i  optužbe u ime slobode i ideala.

Prosečni radni dan smo sveli otprilike na polovinu onoga kakav je bio pre sto godina. Danas imamo više slobodnog vremena ne-

 

govore kako o poboljšanoj psihijatrijskoj  nezi i uslovima u usta novama, tako i o porastu rasprostranjenosti mentalnih oboljenja. Činjenica da više od polovine bolničkih kreveta u Sjedinjenim Državama zauzimaju mentalno oboleli, na koje trošimo više od milijardu dolara godišnje, ne mora da znači samo porast mental nih oboljenja, već, isto tako, i povećanu negu. Neke drage oifre, međutim, više ukazuju na pojavu ozbiljnijih mentalnih poremeća ja. Ako je 17,7% regruta u prošlom ratu bilo odbijeno usled men talnih bolesti, ova činjenica, svakako, nagoveštava visok stepen mentalnih poremećaja, čak i kad ne bismo imali uporedne  cifre koje se  odnose  na prošlost  ili na druge  zemlje.

 

Jedini uporedni podaci koji mogu grubo da nam ukažu na mentalno zdravlje jesu podaci o samoubistvima, ubistvima i al koholizmu. Problem samoubistva je svakako najsloženiji i ne može se pretpostaviti da bi samo jedan faktor mogao biti uzrok. Čak i ne ulazeći, na ovome mestu, u problem  samoubistva,  sma

 

 

 

 

talnog zdravlja. Sve cifre jasno pokazuju da to nije posledica ma terijalne bede. Najsiromašnije zemlje imaju najmanji broj sa moubistava, a povećanje materijalnog blagostanja u Evropi pra ćeno je povećanim brojem samoubistava.3 Što se tiče alkoholizma, nema sumnje da je ta pojava simptom mentalne i emocionalne ne stabilnosti.

Pobude za ubistva, možda, manje ukazuju na patologiju nego pobude za samoubistva. Mada zemlje sa visokim procentom ubistava pokazuju niski procenat samoubistava, kombinovani procenti ubistava i samoubistava dovode nas do zanimljivih zaključaka.

 

 

Ako klasifikujemo i ubistvo i samoubistvo kao  »destruktivna de- la«,  naše  tabele  pokazuju  da  njihov  kombinovani  procenat  nije stalan, već se kreće između 35,76 i 4,24. Ovo protivreči Frojdovoj pretpostavci o uporednoj postojanosti destruktivnosti koja se na lazi u osnovi njegove teorije o instinktu smrti. To opovrgava mi sao  da destruktivnost ostaje nepromenljiva, a da  se razlikuje sa mo u tome da li je upućena prema sebi ili prema spoljnjem svetu.

Tabele I, II i III prikazuju pojavu samoubistava, ubistava i al koholizma u nekim najvažnijim evropskim i severnoameričkim zemljama.

Kratak pogled na ove  tabele4  otkriva značajnu pojavu:  Danska,

Švajcarska, Finska, Švedska i Sjedinjene Države su zemlje sa najvišom stopom samoubistava i najvećim kombinovanim pro centom samoubistava i ubistava, dok su Španija, Italija, Severna Irska i Republika Irska  zemlje  sa  najmanjim  procentom  ubista va i samoubistava. Podaci o alkoholizmu pokazuju da iste zemlje

— Sjedinjene Države, Švajcarska, Švedska i Danska, koje imaju najvišu stopu samoubistava, imaju i najvišu stopu alkoholizma, jedino što su Sjedinjene Države na prvom mestu u ovoj grupi, a Francuska na drugom, umesto na šestom mestu, koje  je  zauzi mala u slučaju samoubistava.

Ove cifre zaista zapanjuju i optužuju. Čak i kada bismo sum njali da samo velika učestalost  samoubistava ukazuje na nedos tatak mentalnog zdravlja kod ljudi, činjenica da se cifre samou bistava i alkoholizma umnogome poklapaju, kao  da pokazuje  da je ovde reč o simptomima mentalne neuravnoteženosti.

Tako otkrivamo da zemlje u Evropi koje su najviše demokrat ske, miroljubive i napredne, a Sjedinjene Države najnaprednija zemlja na svetu, pokazuju najoštrije simptome mentalnih pore mećaja. Cilj celokupnog društveno-ekonomskog razvitka zapadnog sveta je materijalno udoban život, relativno jednaka raspodela bo gatstva, čvrsta demokratija i mir, i baš one zemlje koje su se naj više približile ovom cilju pokazuju najoštrije znake  mentalne neuravnoteženosti. Tačno je da ove cifre same po sebi ne dokazu ju ništa, ali one bar izazivaju našu pažnju. I pre nego što uđemo u temeljniju raspravu  o celom problemu, ovi  podaci  nameću pi tanje: nije li nešto u osnovi pogrešno u našem načinu života i ci ljevima  kojima težimo.

Da li, možda, život blagostanja srednje klase, dok s jedne stra ne zadovoljava naše materijalne potrebe, ne izaziva u nama ose- ćanje pojačane dosade i da li su samoubistva i alkoholizam patološ-

 

ki načini da se pobegne od ove dosade. Nisu li, možda, ove cifre drastična ilustracija istinitosti mišljenja da »čovek ne živi samo od hleba« i ne pokazuju li one, možda, da moderna civilizacija ne zadovoljava najdublje potrebe čoveka? Ako je tako, koje su to potrebe?

Sledeća poglavlja predstavljaju pokušaj da se odgovori na ovo pitanje, i da se kritički oceni uticaj koji savremena zapadna kul tura vrši na mentalno zdravlje i razum ljudi koji žive u našem sistemu. Međutim, pre nego što  uđemo  u  specifičnu diskusiju o ovim pitanjima, čini nam se da moramo razmotriti opšti problem patologije normalnosti, koji se kao premisa nalazi  u osnovi celo kupnog shvatanja iznetog  u ovoj  knjizi.

 

BELEŠKE UZ PRVO POGLAVLJE

 

1. Prema B. Stivensu (Stevens), The Recovery  of Culture,  Harper and Brothers, New York, 1949, p. 221.
2. H. Goldhamer i A. Marshall  (Goldhemer  i  Maršal),  Psychosis and  Civilization  (Psihoza  i  civilizacija),  Free  Press,  Glencoe,  1953.
3. Maurice Halbvvachs (Halbvaks) Les Causes du Suicide (Uzroci samoubistva), Fćlix Alcan,  Pariš,  1930,  pp  109,  112.
4. Podaci za prvu i drugu tabelu preuzeti su od 1) Svetske zdravstvene organizacije (1951), Godišnja epidemiološka i vitalna statistika od do 1946, deo I; Vitalna statistika i uzroci smrti, Zeneva, str. 38—71 (cifre iz ovog izvora, radi veće tačnosti, izmenjene su od uku pnog na odraslo stanovništvo); 2)  Svetske  zdravstvene  organi zacije (1952), Epidemiološka i vitalna statistika, izdanje 5, str. 377. Podaci za treću tabelu uzeti su iz Izveštaja Prvog zasedanja Pot- komiteta za alkoholizam. Komiteta stručnjaka  za  mentalno zdrav lje  Svetske  zdravstvene  organizacije,  Ženeva,  1951.