16.  ČVRSTO SE DRŽITE ZA "JA JESAM"

 

Pitalac:  Da li ste vi ikada radosni ili tužni? Da li poznajete radost i bol?

Maharadž:  Nazovite ih kako želite. Za mene su oni samo stanja uma, a ja nisam um.

P: Da li je ljubav stanje uma?

M: Ponovo, to zavisi šta vi podrazumevate pod ljubavlju. Želja je, naravno, stanje uma. Ali ostvarenje jedinstva je iznad uma. Za mene ništa ne postoji sem njega (Jedinstva). Sve je Sopstvo, sve sam Ja sam. Videti sebe u svakome i  svakoga u sebi najsigurnije jeste ljubav.

P: Kada vidim nešto lepo (poželjno), ja to želim. Ko tačno želi to? Sopstvo ili um?

M: Pitanje je pogrešno postavljeno. Ne postoji "ko". Postoji želja, strah, ljutnja, a um kaže -  ovo sam ja, ovo je moje. Ne postoji stvar, koja bi se mogla nazvati "ja" ili "moje".  Želja je  stanje uma, viđena i imenovana (nazvana) umom. Bez uma koji uviđa (opaža) i imenuje, gde je želja?

P: Postoji li tako nešto kao opažanje bez imenovanja?

M: Naravno. Imenovanje ne može ići iznad uma, dok je opažanje sama svesnost.

P: Kada neko umre, šta se stvarno dešava?

M: Ništa se ne dešava!! Nešto postaje ništa. Ništa je bilo, ništa  ostaje.

P: Sigurno da postoji razlika između života i smrti. Vi govorite o životu kao smrti i smrti kao životu.

 

M: Zašto se vi sekirate ako jedan čovek umre, a ne brinete nimalo o milionima koji umiru svakodnevno? Celi univerzumi implodiraju i eksplodiraju svakog momenta - da li da plačem za njima? Jedna stvar mi je sasvim jasna: da sve što postoji, živi i pokreće se ima sopstvenu bit u svesnosti, a ja sam u, i iznad, te svesti. Ja sam u njoj kao svedok. Ja sam iznad toga kao Biće. P: Sigurno da vi brinete kad je vaše dete bolesno, sigurno da?

M: Ja ne postajem frustriran. Samo činim najneophodnije. Ja ne brinem o budućnosti. Ispravan odgovor u svakoj situaciji je u mojoj prirodi. Ja ne stajem da razmislim šta da radim. Ja delujem i idem dalje. Rezultati ne utiču ne mene. Ja čak i ne brinem da li su oni dobri ili loši. Ma kakvi da su, oni su tu - ako se vrate k meni, ja se bavim njima ponovo.

Ne postoji osećaj svrhe u mom radu bilo čega. Stvari se dešavaju kako se dešavaju - ne zbog toga što sam ja učinio da se dese, već je to zbog Ja Jesam da se one dešavaju.

U stvarnosti ništa se nikada ne dešava. Kada je um uznemiren on pleše Šiva ples, kao što uznemirene vode jezera čine da Mesec pleše u njihovom odsjaju. To je sve pojavljivanje  usled pogrešnih ideja.

P: Svakako, vi ste svesni mnogih stvari i ponašate se u saglasnosti sa njihovom prirodom. Vi gledate na dete kao na dete, a odraslog kao odraslog.

M: Upravo kao što ukus soli prožima veliki okean i svaka pojedinačna kap morske vode ima isti ukus, tako mi svako iskustvo daje dodir istine (realnosti), uvek svežeg ostvarenja mog sopstvenog bića.

P: Da li ja postojim u vašem svetu, kao što vi postojite u mom?

M: Naravno, vi jeste i ja jesam. Ali samo kao (skupne) tačke u svesnosti. Mi nismo ništa odvojeno od svesnosti Ovo mora biti potpuno shvaćeno; svet lebdi u svesnosti; nema svesnosti, nema sveta.

P: Postoje mnoge (skupne) tačke u svesti; da li su one mnogi svetovi?

M: Uzmite san kao primer. U bolnici može biti mnogo pacijenata, svi spavaju, svi sanjaju,  svako sanja svoju sopstvenu privatnost, lični san, nesrodan, iskren, koji ima jedan zajednički faktor - bolest. Slično, mi smo odvojili sebe u našem zamišljanju od istinitog (realnog) sveta opšteg iskustva i zaključali sebe u oblak (zamračenost) ličnih želja, strahova, slika i misli, ideja    i koncepata (planova).

P: Ovo mogu da razumem. Ali šta bi mogao biti uzrok ogromnim razlikama personalnih svetova?

M: Razlike nisu tako velike. Svi snovi su nametnuti od zajedničkog sveta. Do izvesnog stepena oni oblikuju i utiču jedan na drugi (međusobno). Osnovna jednakost deluje uprkos svega. U suštini toga svega leži samozaborav; neznanje 'ko sam ja'.

P: Da bih zaboravio, prethodno moram znati. Da li sam ja znao ko sam, pre nego što sam to zaboravio?

M: Naravno. Samozaborav je usađen u samoznanje. Svesnost i nesvesno su dva aspekta  (istog) života. Oni postoje zajedno. Da biste znali svet, vi zaboravite sebe - da biste znali sebe, vi zaboravite svet (a uvek postojite).

Šta je svet uopšte? Kolekcija sećanja. Prilepite se za jedinu stvar koja vredi, držite se čvrsto za "JA JESAM" i napustite sve ostalo. Ovo je sadhana. U ostvarenju ne postoji ništa za šta se treba držati i ništa što treba zaboraviti. Sve je poznato, ništa nije zapamćeno.

P: Šta je uzrok samozaborava?

M: Ne postoji uzrok, jer nema zaboravljanja. Mentalna stanja slede jedno za drugim, i svako briše prethodno. Samosećanje je jedno mentalno stanje, a samozaborav je drugo. Ona se smenjuju kao dan i noć. Istina (stvarnost) je iznad oba.

P: Sigurno da mora postojati razlika između zaborava i neznanja. Neznanje ne treba uzrok. Zaboravljanje predstavlja prethodnicu saznanju, a takođe i sposobnost ili tendenciju  da zaboravi (saznato). Prihvatam da ne mogu istraživati razumom nesaznajno, ali zaboravljanje mora imati neku osnovu.

 

M: Ne postoji takva stvar kao neznanje. Postoji samo zaboravljanje. Šta je loše u zaboravljanju? Jednostavno je zaboravljati kao i sećati se.

P: Nije li propast zaboraviti sebe?

M: Isto tako loše kao i sećati se sebe neprestano. Postoji stanje iznad zaboravljanja i nezaboravljanja - prirodno stanje. Sećati se, zaboravljati - sve su to stanja uma, umne ograde, misaone ograde, svetovne ograde. Uzmimo jedan primer, ideju ’biti rođen’. Ja sam rođen - to  mi je rečeno. Ja se ne sećam, rečeno mi je da ću umreti. Ja to ne očekujem. Vi ste mi rekli da sam zaboravio, ili ja oskudevam u imaginaciji. Ali ja se samo ne mogu setiti onoga što  se  nikada nije  desilo, niti očekivati potencijalno nemoguće. Tela su rođena i tela umiru, ali šta je   to za mene? Tela dolaze i odlaze u svesnosti, a svesnost sama ima svoj izvor u meni. Ja sam život, a moji su um i telo.

P: Vi kažete da je u temelju sveta potpuni samozaborav. Da bih zaboravio ja moram da se sećam. Šta sam zaboravio, da bih se setio? Ja nisam zaboravio da ja jesam.

M: Ovaj "JA JESAM" takođe može biti deo zablude.

P: Kako to može biti? Vi mi ne možete dokazati da ja nisam. Čak i kad sam ubeđen da ja nisam

- ja jesam.

M: Istina ne može biti dokazana niti nedokazana. Unutar uma vi to možete, a iznad  uma nemate potrebe. U stvarnosti pitanje "šta je stvarnost?" se ne pojavljuje. Manifestovano  (saguna) i nemanifestovano (nirguna) nisu različiti.

P: U tom slučaju sve je stvarno.

M: Ja sam sve. Kao ’Ja sam’ sve je stvarno. Odvojeno od mene ništa nije stvarno.

P: Ja ne osećam da je svet rezultat pogreške.

M: Vi to možete reći nakon potpunog istraživanja, ne pre. Naravno, kad vi razaznate  i odbacite sve što je neistinito, ono što ostaje je  istinito.

P: Da li išta ostaje?

M: Istinito ostaje. Ali ne budite obmanuti rečima!

P: Od pradavnih vremena, u toku bezbrojnih rođenja, ja sam gradio i poboljšavao i ulepšavao moj svet. On niti je savršen, niti je nerealan. To je proces.

M: Vi grešite. Svet nema postojanje odvojeno od vas. U svakom momentu on je  samo refleksija (odraz) vas samih. Vi ga stvarate, i vi ga transformišete (razarate).

P: I ponovo se gradi i usavršava.

M: Da bi ga usavršili (poboljšali) vi ga morate opovrgnuti. Mora se umreti da bi se živelo. Ne postoji ponovno rođenje, a da nema smrti (jedino kroz smrt).

P: Vaš svet može biti savršen. Moj lični svet se usavršava.

M: Vaš lični univerzum ne postoji sam po sebi. On je samo ograničen i iskrivljen pogled na stvarnost. Nije univerzum onaj koji treba usavršavanje, već vaš način posmatranja.

P: Kako vi gledate na to?

M: To je stanje (pozornica) u kojem se odigrava svetovna drama. Kvalitet predstave, sve ono što je važno nije šta učesnici govore i rade, već kako to rade i govore.

P: Ja ne volim tu ideju o igri (lila). Ja bih radije uporedio svet sa radnim poljem u kome smo    mi graditelji.

M: Vi uzimate to suviše ozbiljno. Šta ima loše u igri? Vi imate cilj jedino dotle dok niste kompletni (potpuni); sve dotle punoća, savršenstvo, je cilj. A kada ste vi potpuni (savršeni) u sebi samom, potpuno integrisani (celoviti) iznutra i spolja onda vi uživate univerzum; vi se ne mučite (naprežete) uopšte.

Za necelovite (neostvarene) vi ćete im izgledati da radite naporno, ali to je samo  njihova obmana. Sportista izgleda da čini ogromne napore, ali njegov jedini motiv je igra i paradiranje (razmetanje).

P: Da li vi hoćete da kažete da se Bog samo igra, da je On angažovan u besciljnu akciju?

 

M: Bog nije samo istinit i dobar, On je takođe prelep (satyam - shivam - sundaram). On stvara lepotu.

P: Dakle, onda je lepota njegov cilj!

M: Zašto vi umećete cilj? Cilj (svrha) upliće kretanje, promenu, osećaj nesavršenosti (nedovoljnosti). Bog ne teži lepoti - sve što On radi je prelepo. Da li bi vi rekli da cvet  pokušava da bude lep? On je lepota po samoj svojoj prirodi. Slično tome Bog je savršenstvo Sam po Sebi, a ne napor (pokušaj) za savršenstvom.

P: Cilj ispoljava sebe u lepoti.

M: Šta je lepota? Sve što se opaža s blaženstvom (savršenom srećom) je lepo. Blaženstvo je suština lepog.

P: Vi govorite o Sat - Chit - Anandi (Postojanje - Svest - Blaženstvo). To ’ja jesam’ je očevidno. Da ja znam je jasno. To ja sam srećan nije potpuno jasno. Gde je moja sreća nestala? M: Budite potpuno svesni vašeg sopstvenog bića i bićete neprekidno u blaženstvu. Pošto vi odvodite (sklanjate) svoj um od sebe samog i činite da on luta tamo gde vi niste (po onome što vi niste), vi gubite osećaj o dobrobiti, o blaženstvu.

P: Postoje dva puta pred nama - put napora (yoga marga), i put uživanja (bhoga marga). Oba vode istom cilju - oslobođenju.

M: Zašto vi zovete bhoga (uživanje) putem? Kako vam uživanje može doneti oslobođenje?

P: Savršen isposnik (jogi) će naći istinu. Savršen uživalac (bhogi) takođe će doći do nje.

M: Kako to može biti? Nisu li oni kontradiktorni?

P: Ekstremi se susreću. Biti savršen bhogi (uživalac) je mnogo teže nego biti savršen jogi (isposnik). Ja sam ponizan čovek i ne smem se usuditi da procenjujem vrednosti. Oba, i jogi i bhogi, na kraju krajeva, su zainteresovani traganjem za srećom. Jogi je želi neprestano, bhogi je zadovoljan sa prekidima. Često bhogi teži jače nego jogi.

M: Kakva je vrednost vaše sreće kad vi morate da težite i radite za nju? Sreća je spontana (prirodna, izvorna) i beznaporna.

P: Sva bića tragaju za srećom. Smisao je samo drugačiji. Neki je traže unutra i zato su nazvani jogiji. Neki je traže napolju i proglašeni su (osuđeni su) kao bhogiji. Ipak oni su potrebni jedni drugima (međusobno).

M: Zadovoljstvo i bol se smenjuju naizmenično. Sreća je nepromenljiva. Ono što vi možete tražiti i naći, nije prava stvar. Nađite ono što nikad niste izgubili, nađite neotuđivo.