V   Čovek u kapitalističkom društvu

 

Društveni  karakter

 

O mentalnom zdravlju se ne može raspravljati smisaono kao o apstraktnom kvalitetu apstraktnih ljudi. Ako treba da raspravljamo o stanju mentalnog zdravlja savremenog zapadnog čoveka, i ako treba da  razmotrimo koji faktori u  njegovom  načinu života vode nenormalnosti, a koji normalnosti, treba da proučimo uticaj specifičnih uslova našeg načina proizvodnje i naše društvene i političke organizacije na čovekovu prirodu; moramo da  stvorimo sliku o  ličnosti prosečnog čoveka koji živi i radi u ovim uslovima. Jedino ako možemo da stvorimo takvu sliku o »društvenom karakteru«, ma kako da je ona nepotpuna i predstavlja samo pokušaj, imaćemo osnovu prema kojoj možemo da ocenjujemo mentalno  zdravlje  i normalnost  modernog  čoveka.

Šta se razume pod društvenim karakterom? Pod ovim pojmom je razumem suštinu karakterne strukture koja  je  zajednička  ve ćini članova iste kulture, suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugog iako pripadaju istoj kul turi. Pojam društvenog  karaktera nije  statistički pojam u  smislu da je on samo zbir svih karakternih osobina koje se mogu naći kod većine ljudi u datoj kulturi. On se može razumeti jedino u odnosu na funkciju društvenog karaktera, o čemu ćemo sada ra spravljati.1

Svako društvo je strukturirano i funkcioniše na izvestan način koji je  uslovljen  nizom  objektivnih uslova.  Ovi uslovi  obuhvata- ju način proizvodnje i raspodele, koji, sa svoje strane, zavise od sirovina, industrijske tehnike, klime, broja stanovnika, kao i po litičke i  geografske  faktore,  kulturne  tradicije  i  uticaje  kojima je društvo izloženo. Ne postoji »društvo« uopšte, već samo speci fične društvene strukture  koje funkcionišu  na  različite  i  utvrđe ne načine. Mada se ove društvene strukture menjaju u toku isto- rijskog razvitka, one su relativno određene u svakom  datom isto- rijskom periodu,  i  društvo  može  da  postoji  jedino  ako  funkcio-

 

niše u okviru svoje određene strukture. Članovi društva, ili razne klase ili staleži u njemu, moraju da se ponašaju na takav način koji bi im omogućio da funkcionišu onako kako to od njih zahte- va društveni sistem. Funkcija društvenog karaktera je  da  reguli- še energiju članova društva tako da njihovo ponašanje  ne  bude stvar svesne odluke o tome da li da slede ili da ne slede društve ni uzor, već stvar želje da delaju onako  kako  treba da delaju, a u isto vreme da nalaze zadovoljenje delajući prema zahtevima kulture. Drugim rečima, funkcija društvenog karaktera jeste da uobliči kanališe ljudsku energiju u okviru datog društva radi ne prekidnog  funkcionisanja  samog  društva.

Moderno industrijsko društvo, na primer, ne bi moglo da po stigne svoje ciljeve da  nije  upreglo  energiju  slobodnih  ljudi  u rad do besprimernog stepena. Covek je morao da bude formiran kao osoba  koja  je  želela  da  utroši  svoju  energiju u  radu,  koja je stekla disciplinu, a naročito urednost i tačnost, do stepena ne poznatog u većini ranijih kultura. Ne bi bilo dovoljno  kada  bi svaka individua morala svesno, svakodnevno,  da  se  odlučuje  da želi da radi, da bude tačna itd. pošto bi svako takvo svesno pre mišljanje stvorilo mnogo više izuzetaka nego što može da podne se neometano funkcionisanje društva. Niti bi pretnje i sila bile dovoljna motivacija, pošto visoko izdiferencirani zadaci u moder nom industrijskom društvu mogu da se obavljaju jedino radom slobodnih ljudi, a ne radom prinudne radne snage. Neophodnost rada, tačnosti i urednosti mora da se pretvori u unutrašnji nagon prema novim ciljevima. To znači da društvo mora da proizvede takav  društveni  karakter  u  kome  bi  ovi  nagoni  bili  urođeni.

Geneza društvenog karaktera se ne može razumeti ako se uzme u obzir samo jedan jedini uzrok, već ako se shvati uzajamno dej- stvo socioloških i ideoloških faktora. Ukoliko su ekonomski fak tori manje promenljivi, oni imaju izvesnu prednost u ovom me đusobnom delovanju. To ne znači da je nagon za sticanjem mate rijalnih dobara jedina ili čak najmoćnija motivaciona snaga u čoveku. To ne znači da su individua i društvo prvenstveno zainte- resovani za opstanak i, jedino kada obezbede opstanak, mogu da nastave sa zadovoljavanjem drugih  imperativnih  ljudskih  potre ba. Borba za opstanak podrazumeva da čovek mora da proizvodi, tj. da mora  da  obezbedi  minimum hrane  i  sklonište  neophodno za opstanak, kao i oruđa koja su potrebna čak i za najosnovniji proces proizvodnje. Način proizvodnje, sa svoje strane, određuje društvene odnose koji postoje u datom društvu. On  određuje  i način života. Međutim, religiozne, političke i filozofske ideje nisu

 

čisto  sekundarni projektivni  sistemi. Dok  se  njihov koren  nalazi u društvenom karakteru, oni, međutim, takođe određuju, siste- matišu i stabilizuju društveni  karakter.

Želim još jednom da podvučem  da, kad kažemo  da  društveno-

-ekonomska struktura društva uobličava ljudski karakter, govori mo samo o jednom polu u međusobnom odnosu između društvene organizacije i čoveka. Drugi pol koji treba razmotriti je čoveko- va priroda, koja, sa svoje strane, uobličava društvene uslove u kojima čovek živi. Društveni proces se može razumeti jedino ako pođemo od saznanja o čovekovoj stvarnosti, o  njegovim  psihič kim i o fiziološkim osobinama, i  ako ispitamo interakciju izme đu prirode čoveka i prirode spoljnih uslova u kojima živi i kojima mora da upravlja, da bi opstao.

Mada je tačno da čovek može da se prilagodi gotovo svim uslo- vima, on nije prazan list papira na koji kultura upisuje svoj tekst. Njegovoj prirodi su svojstvene potrebe, kao što su: težnja za sre ćom, harmonijom, ljubavlju i slobodom. One su, takođe,  dina mički faktori u istorijskom procesu, i ako se osujete, mogu da izazovu psihičke reakcije, stvarajući  na kraju uslove koji su po godni za prvobitne težnje. Sve dok objektivni uslovi društva i kul ture ostaju stabilni, društveni karakter ima prvenstveno funkciju stabilizacije. Ako se spoljni uslovi promene tako da više ne od govaraju tradicionalnom  društvenom  karakteru,  stvara  se  jaz, koji često pretvara funkciju karaktera u elemenat dezintegracije umesto  stabilizacije, u  dinamit  umesto  u  društveni  malter.

Pod uslovom da je ovaj pojam geneze i funkcije društvenog ka raktera tačan, mi se suočavamo sa jednim zagonetnim  proble mom. Zar nije pretpostavka da je  karakterna  struktura,  određe na ulogom koju pojedinac treba da ima u svojoj kulturi, u sup rotnosti sa pretpostavkom da se čovekov karakter određuje u nje govom detinjstvu. Mogu li oba shvatanja da budu tačna, s  obzi rom na činjenicu da dete u ranim godinama života ima srazmer- no malo dodira sa društvom kao takvim? Na ovo pitanje nije ta ko teško odgovoriti, kao što  to na prvi pogled izgleda. Moramo napraviti razliku između faktora koji su odgovorni za određeni sadržaj društvenog karaktera i metoda pomoću kojih se stvara društveni karakter. Može se smatrati da struktura društva i fun kcija pojedinca u društvenoj strukturi određuju sadržaj  društve nog karaktera. S druge strane, može se smatrati da je porodica psihička agencija društva, institucija čija je funkcija da prenosi zahteve društva na dete. Porodica ispunjava ovu funkciju na dva načina. Prvo, a ovo je i najvažniji činilac, jeste uticaj  koji karak-

 

ter roditelja vrši na formiranje karaktera deteta. Pošto je karak ter većine roditelja izraz društvenog karaktera,  oni,  na  ovaj  na čin, prenose na dete osnovne osobine društveno poželjne  karak terne strukture. Na dete se  prenosi  roditeljska  ljubav  i  sreća, kao i njihove brige ili neprijateljstvo. Na uobličavanje karaktera deteta u društveno poželjnom pravcu, pored uticaja karaktera roditelja utiče i metod vaspitanja, koji je uobičajen u datoj kul turi. Postoje različiti metodi i tehnike vaspitanja deteta koji vode istom cilju, kao što postoje i  metodi  koji  izgledaju identični,  ali se ipak razlikuju s obzirom na karakternu strukturu onih koji primenjuju te metode. Ali, usmeravajući se samo na metode vas pitanja deteta, ne možemo nikad objasniti društveni karakter. Metode vaspitanja deteta su značajne jedino kao mehanizmi pre nošenja i mogu se pravilno razumeti samo ako najpre shvatimo koji  tipovi ličnosti  su  potrebni  i  neophodni  u  datoj  kulturi.2

Dakle, problem društveno-ekonomskih uslova u modernom in dustrijskom društvu, koji  stvaraju ličnost modernog zapadnog čoveka i koji su odgovorni za poremećaje njegovog mentalnog zdravlja, zahteva razumevanje  ovih  elemenata  koji  su  specifični za kapitalistički način proizvodnje i poznavanje »gramzivog  dru štva« u ovo industrijsko doba. Ma kako da je ovaj opis elemen taran i letimičan, pošto ga daje neekonomista, nadam se da je dovoljan da stvori osnovu za sledeću analizu društvenog karakte ra čoveka u sadašnjem zapadnom  društvu.

 

 

Struktura kapitalizma i karakter čoveka

 

1. KAPITALIZAM XVII I XVIII VEKA

 

Kapitalizam  je  postao  dominantni  sistem  na  Zapadu  u  XVII  i

 

tvenih proizvoda, 4)  činjenica  da  svaka  individua  radi  s  ciljem da ostvari profit ali se pretpostavlja da će pomoću opšte konku rentske  borbe  svi  izvući korist  od  toga.

Mada su ove karakteristike zajedničke za kapitalizam u toku po- slednjih nekoliko stoleća, za ovaj period su isto toliko važne pro- mene kao i sličnosti. Dok smo u našim analizama najviše orijen- tisani na uticaj savremene društveno-ekonomske strukture na čo veka, ovde ćemo se ukratko osvrnuti na osobine kapitalizma XVII i XVIII veka, kao i na osobine kapitalizma XIX veka, koje se ra zlikuju od razvitka društva i čoveka u XX veku.

Kada govorimo o XVII i XVIII veku, moramo spomenuti dva aspekta koja su karakteristična za ovaj rani period kapitalizma. Prvo, da su tehnika i industrija, u poređenju sa razvitkom u XIX i XX veku, bile u svom početnom stadijumu i, drugo, da su u isto vreme praksa i ideje srednjovekovne kulture još imale  znatan uticaj na ekonomsku praksu u ovom periodu. Tako se smatralo da je nehrišćanski i nemoralno da jedan trgovac pokuša da preotme mušterije od drugih pomoću nižih cena ili ma kojim drugim sred stvima. U petom izdanju Savršeni engleski trgovac (1745) kaže se, da je od smrti autora Defoa 1731, »ova  praksa  trgovanja  po  ni žim cenama narasla do tako sramne mere da izvesne osobe javno reklamiraju da prodaju po nižoj ceni nego ostali trgovci«. U Sa vršenom engleskom trgovcu navodi se konkretan slučaj »moćnog trgovca« koji je imao više novaca nego njegovi konkurenti i nije morao da uzima kredit, te je kupovao  robu direktno od proizvo đača, prevozio je sam, umesto preko posrednika i prodavao di rektno maloprodavcu, omogućujući mu, na taj način, da prodaje materijal za peni jeftinije po jardi. Iz ovoga proizlazi da je rezul tat celog ovog metoda da obogati ovog »gramzivog čoveka« i da omogući drugom da kupi odeću nešto jeftinije  —  što  je  »vrlo mala  prednost«  u  poređenju  sa  štetom  koja  je  učinjena  ostalim

4

 

XVIII veku. Uprkos velikim promenama koje su se desile u ovom

 

trgovcima.

 

Slične zabrane prodavanja po nižim cenama nalazimo

 

sistemu, postoje izvesne karakteristike koje su se  održale  to kom njegove istorije i, s obzirom na ove zajedničke osobine, s pravom se može upotrebiti pojam kapitalizma za ekonomski si stem koji postoji u toku  celog ovog perioda.

Ukratko, ove zajedničke osobine su: 1) postojanje politički i pravno slobodnih ljudi, 2) činjenica da slobodni ljudi (radnici i na- meštenici) prodaju svoju  radnu  snagu vlasniku  kapitala na  tržiš tu radne snage na osnovu ugovora, 3)  postojanje  tržišta kao me hanizma pomoću koga se određuju cene i reguliše razmena  druš-

 

i u propisima u Nemačkoj i Francuskoj u toku XVIII veka.

Dobro je poznato kako su se ljudi skeptički odnosili  prema novim mašinama u ovom periodu, ukoliko su one pretile da liše čoveka rada. Kolber ih je nazivao »neprijateljima rada«, a Mon- teskije kaže u delu  Duh zakona (XXIII, 15) da su mašine koje smanjuju broj radnika »ubitačne«. Razni stavovi koje smo spo menuli zasnivali su se na principima koji su određivali život čo veka u toku mnogih vekova. Najvažniji princip je bio da društvo i  ekonomija  postoje zbog  čoveka, a  ne  čovek  zbog njih.  Nije  se

 

pretpostavljalo da je i jedan ekonomski progres bio ispravan ako je štetio ijednoj grupi unutar društva; nije potrebno naglasiti da je ovo shvatanje bilo tesno povezano sa tradicionalnim mišljenjem utoliko što je trebalo da se sačuva tradicionalna društvena ravno teža jer se verovalo  da je svaki poremećaj  štetan.

 

1. B. KAPITALIZAM XIX VEKA

 

U XIX veku se tradicionalni stav XVIII veka menja najpre po lako, a zatim ubrzano. Ljudsko biće, sa svim svojim željama i brigama,  sve  više  gubi  svoje  centralno  mesto  u  ovom  sistemu, a to mesto zauzimaju posao (business) i proizvodnja. U ekonom skoj sferi čovek prestaje da bude »merilo svih stvari«. Najkarak- terističniji element kapitalizma XIX veka je, pre svega, bezdušna eksploatacija radnika; verovalo se da je prirodni ili društveni za kon da stotine hiljada radnika žive u stanju skapavanja. Smatra lo se da je vlasnik kapitala moralno ispravan ako je u potrazi za profitom do maksimuma eksploatisao radnu snagu koju  je  naj- mio. Nije gotovo uopšte postojalo osećanje solidarnosti između vlasnika kapitala i njegovih radnika. Najviši zakon bio je zakon ekonomske džungle. Sva ograničenja ranijih vekova su napuštena. Čovek traži kupca, pokušava da prodaje jeftinije od svoga konku renta, a konkurentska borba protiv  drugih je isto toliko  nemilo srdna i neograničena kao i eksploatacija radnika. Sa upotrebom parnih mašina raste podela rada, a isto tako i veličina preduzeća. Kapitalistički princip da svako, težeći sopstvenom profitu, dopri nosi  sreći svih, postaje vodeći princip  ljudskog ponašanja.

Kao prvi regulator, tržište se oslobađa  svih tradicionalnih ele menata koji ga ograničavaju i u potpunosti se razvija u XIX ve ku. Mada svi veruju da delaju prema sopstvenim interesima, lju di su, u stvari, determinisani anonimnim zakonima tržišta i eko nomskim  mehanizmom.  Individualni  kapitalista  proširuje  svoje preduzeće ne prvenstveno zato što on to želi, već zato što mora, jer,  kao  što  je  Karnegi  rekao  u  svojoj  autobiografiji,  odlaganje daljeg proširenja značilo bi vraćanje unazad. U stvari, kako pre duzeće raste, ono  se  mora neprestano proširivati, bilo  da se  to želi ili  ne.  U  ovoj  funkciji  ekonomskog  zakona,  koji  deluje  iza leđa čoveka i goni ga da radi, ne ostavljajući mu slobodu da od lučuje, vidimo početak konstelacije koja sazreva tek u XX veku.

U naše vreme ne samo da zakoni tržišta imaju svoj život i  da upravljaju čovekom  već je to slučaj  i sa razvitkom nauke i teh-

 

nike. Problemi i organizacija nauke su iz mnogih razloga takvi da naučnik ne bira svoje probleme, već se oni  sami  nameću  nauč niku. Naučnik rešava jedan problem ali kao rezultat toga on ne postaje sigurniji i izvesniji, već se namesto rešenog  problema javlja deset novih. Oni ga nagone da ih rešava; on mora da ide napred, stalno povećavajući brzinu. Isto važi i za industrijsku tehniku. Brzina razvitka nauke  utiče  na  brzinu  razvijanja  tehni ke. Teorijska fizika nam  nameće atomsku energiju; uspešna pro izvodnja razorne bombe nameće nam proizvodnju hidrogenske bombe. Mi ne biramo naše probleme, mi ne biramo naše proizvo de; nas nagone, nas primoravaju — ko ili šta? Sistem koji nema svrhe i cilja koji ga  prevazilazi,  i  koji  pretvara  čoveka u doda tak.

O ovom aspektu čovekove nemoći reći ćemo nešto više u ana lizi savremenog kapitalizma. Sada, međutim,  treba  da  se zadrži mo nešto duže na važnosti savremenog tržišta, kao centralnog me hanizma raspodele društvenih proizvoda,  pošto  je  tržište  osnova za  formiranje  ljudskih  odnosa  u  kapitalističkom  društvu.

Kada bi bogatstvo društva odgovaralo stvarnim potrebama svih njegovih članova, ne bi bilo problema oko njegove raspodele; sva ki član bi mogao da uzme iz društvenog proizvoda onoliko koliko hoće ili koliko mu je potrebno, i ne bi bilo nužno regulisati ra- spodelu, izuzev čisto u tehničkom smislu.  Ovaj  uslov nikada  do sad nije postojao u ljudskoj istoriji, izuzev u primitivnim  druš tvima. Potrebe su uvek bile veće od ukupnog društvenog proiz voda i zato je bilo neophodno regulisati njegovu raspodelu, u tom smislu koliko će i ko moći najviše da zadovolji svoje  potrebe i koje će klase morati da se zadovolje sa manje nego što žele. U najrazvijenijim društvima prošlosti ova odluka je uvek donošena prinudno. Izvesne klase imale su moć da za sebe prisvajaju naj bolji društveni proizvod i da drugim klasama propišu teže i pr ljave poslove i manji udeo u proizvodu. Sila je često bila dopu njena društvenom i religioznom tradicijom, koja je tako jasno psi hički uticala na ljude da je često pretnja fizičkom silom bila ne potrebna.

Moderno tržište je samoregulativni mehanizam raspodele,  koji čini nepotrebnim podelu društvenog proizvoda prema određenom ili tradicionalnom planu,  i  na taj  način uklanja  potrebu  upotre be sile u društvu. Naravno, nedostatak sile je više prividan nego stvaran. Radnik koji mora da prihvati nadnicu koja mu je ponu đena na tržištu radne snage primoran je da prihvati uslove tržiš ta, jer  drukčije  ne bi mogao da  opstane.  Tako  je  »sloboda«  po-

 

jedinca umnogome iluzorna. On je svestan činjenice da  ne  po stoji spoljna sila koja ga nagoni da  stupi u izvesne ugovore,  ali je manje svestan zakona tržišta koji deluje iza njegovih leđa, sto ga on veruje da je slobodan, a, u stvari, nije. Ali dok je to tako, kapitalistički način raspodele pomoću mehanizma tržišta je bolji od ma  kog  načina  pronađenog u  klasnom  društvu  do  sada,  jer je on osnova za relativnu političku slobodu pojedinca, što je ka rakteristično  za  kapitalističku  demokratiju.

Ekonomsko funkcionisanje tržišta zasniva se na konkurenciji mnogih pojedinaca koje žele da prodaju svoju radnu snagu ili usluge na tržištu radne snage i ličnosti. Ova ekonomska nužnost konkurencije dovela je,  naročito  u  drugoj  polovini  XIX  veka, do povećanja konkurentskog držanja, ako govorimo jezikom ka rakterologije. Čovek je gonjen željom da prevaziđe svog konku renta, menjajući tako potpuno stav koji je karakterističan za feudalno doba — da svako ima svoje tradicionalno mesto u dru štvenom poretku s kojim treba da bude zadovoljan. Suprotno društvenoj stabilnosti srednjovekovnog sistema, razvila se neču vena društvena pokretljivost, u kojoj se svako bori za najbolje mesto, iako je samo nekolicina izabrana da ih dostigne. U ovoj borbi za uspeh slomljena su društvena i moralna pravila o ljud skoj  solidarnosti;  važnost života bila je u  tome  da se  bude  prvi u konkurentskoj  trci.

Drugi faktor koji sačinjava  kapitalistički  način  proizvodnje je taj da je u ovom sistemu profit cilj celokupne ekonomske aktiv nosti. Oko ovog »motiva profita« u kapitalizmu stvoreno je mno go sračunate i nesračunate konfuzije. Kaže se, i to s pravom, da celokupna ekonomska aktivnosti  ima  smisla  jedino  ako  dovodi do profita, tj. ako stičemo više  nego što  smo  potrošili u  proce su proizvodnje. Da bi zaradio za život, čak i prekapitalistički za natlija je morao da troši na sirovine i nadnice  za  svoje  šegrte manje od cene koju je tražio za svoj proizvod. U svakom društvu koje potpomaže industriju, bilo da je prosto ili  složeno, vrednost prodajnog proizvoda mora da prevaziđe  troškove  proizvodnje  da bi se stvorio kapital potreban za obnavljanje mašina i drugih in strumenata, da bi se razvijala i povećavala proizvodnja. Ali ovde nije reč o profitabilnosti proizvodnje. Naš problem je da naš mo tiv za proizvodnju nije društvena korisnost, nije zadovoljenje u procesu rada, već profit koji je proizašao iz investicija. Korisnost njegovog proizvoda za kupca ne mora uopšte da interesuje indi vidualnog  kapitalistu.  Ovo ne  znači da  je  kapitalista,  psihološki

 

govoreći, gonjen nezajažljivom pohlepom za  novcem.  Ovo  može, ali ne mora da bude tako, jer to nije osnovno za kapitalistički na čin proizvodnje. U stvari, pohlepa se češće javljala kao motiv kapitalista u ranijoj fazi nego sada kada su vlasništvo  i  uprav ljanje uglavnom podeljeni, i kada je cilj za postizanjem većih profita potčinjen želji za rastućom ekspanzijom i lakšim uprav ljanjem  preduzećem.

U sadašnjem sistemu prihod može biti potpuno odvojen od li čnog napora ili službe. Vlasnik kapitala može  da  zaradi  ne  ra deći. Suštinska ljudska  funkcija  razmene  rada  za  prihod  može da postane apsraktna manipulacija novcem radi sticanja više novaca. Ovo je očiglednije u slučaju odsutnog vlasnika jednog industrijskog preduzeća. Ne menja stvar da li on poseduje celo preduzeće ili samo jedan deo. U svakom slučaju, on stvara profit iz kapitala i rada drugih, a da sam ne ulaže nikakav napor. Nala zila su se mnoga opravdanja za ovako stanje. Govorilo se da je profit naplata za rizik koji kapitalista preduzima investirajući svoj novac, ili naknada za njegov požrtvovani napor da uštedi, što mu je omogućilo da nagomila kapital koji može da investira. Ali ne treba dokazivati da ovi krajnji faktori ne menjaju osnovnu činje nicu da kapitalizam dozvoljava stvaranje profita bez ličnog napora i proizvodne delatnosti. Ali čak i prihodi onih koji rade i obav ljaju službe nisu u srazmeri sa naporima koje ulažu. Zarada uči telja predstavlja samo jedan deo zarade  lekara, uprkos  činjenici da je njihova društvena  funkcija  jednake  važnosti,  a njihov lič ni napor nije manji. Rudar zarađuje samo jedan deo prihoda up ravnika rudnika, mada je njegov lični napor veći, ako uzmemo u obzir opasnosti i neudobnosti vezane za njegov rad.

Ono što karakteriše raspodelu prihoda u kapitalizmu jeste ne dostatak proporcije između individualnog zalaganja i rada i dru štvenog priznanja  —  finansijske  nadoknade.  Ova  disproporcija bi u siromašnijem društvu nego što je naše dovela do većih raz lika između bogatstva i siromaštva nego što to naši moralni stan dardi dozvoljavaju. Ja, međutim, ne ističem materijalne posledice ove disproporcije,  već njene  moralne i  psihološke  efekte.  Jedan od njih leži u potcenjivanju rada, ljudskog zalaganja i kvalifikacije. Drugi leži u tome da je i moja želja ograničena sve dok je moj pri hod ograničen mojim zalaganjem. Ako, s druge strane, moj  pri hod nije u proporciji sa mojim naporom, nema ograničenja mo jim željama, pošto njihovo ispunjenje zavisi od  prilika  koje  mi nudi tržište, a ne  od  mojih  sposobnosti.5

 

Kapitalizam XIX veka je u pravom smislu privatni kapitalizam. Individue su shvatile i koristile se novim prilikama, delale eko nomično, shvatale nove metode, sticale svojinu kako za proizvod nju tako i za potrošnju i koristile je. Ovo uživanje u svojini, po red konkurencije i težnje za profitom, je jedna od  fundamental nih osobina karaktera srednjih i viših klasa XIX veka. Utoliko je važnije da se primeti ova osobina, jer se današnji čovek znatno razlikuje od svojih predaka u pogledu  uživanja u  svojini  i šted nji. Manija za štednjom i posedovanjem postala je, u stvari, ka rakteristična crta  najzaostalije  klase,  niže  srednje  klase  i  više se  nalazi  u  Evropi  nego  u  Americi.  Ovde  vidimo  jedan  primer u kome je osobina društvenog karaktera, koja je nekad bila oso bina najnaprednije klase,  postala,  tako  reći,  zastarela  i  zadržale su je baš one grupe koje su se najmanje razvile.

Karakterološki gledano,  ovo uživanje u sticanju i  svojini  opi sao je Frojd kao značajan aspekt »analnog karaktera«. Ja sam opi sao istu kliničku sliku, kao »orijentaciju ka zgrtanju«, samo na os novu druge teorijske pretpostavke. Kao i sve druge karakterne orijentacije, i ova ima pozitivnih i negativnih vidova, a da li će dominirati pozitivni ili negativni, zavisi od relativne snage proiz vodne orijentacije u  individui  ili  društvenom  karakteru.  Pozitiv ni aspekti ove  orijentacije,  kako  sam  ih  opisao  u  knjizi  Čovjek za sebe? su: biti praktičan, ekonomičan, pažljiv, uzdržan, oprezan, žilav, hladnokrvan, sređen, metodičan i odan. Odgovarajući ne gativni vidovi su: biti bez imaginacije, škrt, sumnjičav, hladan, zabrinut, tvrdoglav, nehatan, cepidlaka, opsednut fiks-idejama i željom za posedovanjem. Nije teško videti da su u XVIII i XIX veku, kada je orijentacija ka zgrtanju bila u skladu sa potrebama ekonomskog napretka, preovlađivale pozitivne karakteristike, dok u XX veku, kada su ove osobine postale zastarele osobine jedne zastarele  klase,  negativni vidovi su  gotovo  jedini  prisutni.

Rušenje tradicionalnog principa  ljudske  solidarnosti  dovelo  je do novih oblika eksploatacije. Smatralo se da u feudalnom druš tvu feudalni gospodar ima božansko pravo da traži usluge i stva ri od onih koji su pod njegovom vlašću, ali  u isto  vreme on je bio ograničen običajima i morao je da odgovara za  svoje poda nike, da ih štiti, da im pruža bar minimum — tradicionalni stan dard života.  Feudalna eksploatacija se odvijala u sistemu uzajam nih ljudskih obaveza i ona je na izvestan način bila ograničena. Eksploatacija koja se razvila u XIX veku razlikovala se u osnovi od ove. Radnik, ili pre njegov rad, bio je roba koju je kupovao vlasnik kapitala i u osnovi se  nije  razlikovao ma od koje druge

 

robe na tržištu, i kupac  ju je  iskorišćavao  u punoj  meri.  Pošto je ona kupovana po odgovarajućoj  ceni,  na  tržištu  radne  snage nije bilo osećanja reciprociteta ili bilo kakve obaveze vlasnika kapitala, osim da plaća nadnice. Ako su  stotine hiljada  radnika bile bez posla i u stanju skapavanja, to je bila njihova loša sreća, rezultat njihovih nižih sposobnosti, ili, jednostavno, društveni i prirodni zakon koji se nije mogao izmeniti. Eksploatacija više nije bila lična, već je postala, tako reći,  anonimna.  Zakon  tržišta  je bio pre prinuda da ljudi rade za bednu nadnicu nego namera ili gramzivost pojedinca. Niko nije bio odgovoran ili kriv, niko nije mogao ni da izmeni uslove. U pitanju su bili gvozdeni zakoni društva, bar je  tako izgledalo.

Takva kapitalistička eksploatacija, koja je bila  uobičajena  u XIX veku, umnogome je nestala u XX veku.  Ovo,  međutim, ne srne da potisne činjenicu da je kapitalizam XX, kao i XIX veka zasnovan na principu koji  se  nalazi  u  svim  klasnim  društvima: na  iskorišćavanju čoveka od strane  čoveka.

Pošto moderni kapitalista »zapošljava« radnu snagu, izmenile su se društvene i političke forme ove eksploatacije; nije se izmenilo jedino to da vlasnik kapitala koristi druge ljude u svrhu sticanja profita. Osnovni pojam iskorišćavanja nema nikakve veze sa su rovim ili nesurovim načinom postupanja prema ljudima, već sa fundamentalnom činjenicom da jedan čovek služi drugom,  cilje vima koji nisu njegovi, već su ciljevi njegovog poslodavca. Pojam iskorišćavanja čoveka od strane čoveka  nema  nikakve  veze  ni  s tim da li jedan čovek koristi drugog ili koristi samog sebe. Či njenica ostaje ista, da čovek, živo ljudsko biće, prestaje da bude cilj za sebe i postaje sredstvo ekonomskih interesa drugog čoveka ili samog sebe, ili bezličnog giganta, ekonomske mašine.

Postoje dva očigledna prigovora na ranije izloženi stav. Prvo, da je savremeni čovek slobodan da prihvati ili odbaci ugovor, i pre ma tome, on je dobrovoljni učesnik u svom društvenom odnosu prema poslodavcu, a ne »stvar«. Ali ovaj prigovor zanemaruje činjenicu da on nema drugog izbora nego da prihvati postojeće uslove, a zatim, čak i kad ne bi bio primoran da prihvati ove us love, on bi još uvek bio »zaposlen«, tj. bio bi iskorišćavan ne za sopstvene ciljeve, već za ciljeve kapitalista  čijem   profitu  on služi.

Drugi prigovor je taj da celokupni društveni život, pa i u svom najprimitivnijem obliku, zahteva izvestan stepen društvene sa- radnje, i,  čak, discipline, i da svakako u složenijoj formi indus trijske proizvodnje čovek mora da ispunjava izvesne neophodne i

 

specijalizovane funkcije. Dok je ova tvrdnja potpuno tačna, ona zanemaruje osnovnu razliku: u društvu  gde  čovek  nema  vlast nad drugim, svako ispunjava svoje funkcije na osnovu uzajamne saradnje. Niko ne može da  komanduje  drugim  ljudima,  izuzev ako se odnos zasniva na uzajamnoj  saradnji,  ljubavi,  prijatelj stvu i prirodnim vezama. U stvari, sa ovim se srećemo u mnogim situacijama u našem današnjem društvu:  normalna saradnja mu ža i žene u porodičnom životu u velikoj meri nije više određena vlašću muža nad ženom, kao što je to bilo u starijim oblicima patrijarhalnog društva,  već  principom  uzajamne  saradnje.  Isto je tačno i za odnose među prijateljima, ukoliko oni čine jedan drugom izvesne usluge i sarađuju međusobno. U ovim odnosima niko se ne bi usudio da pomisli da komanduje drugim; jedini ra zlog očekivanja pomoći leži u uzajamnom osećanju ljubavi, pri jateljstva ili, prosto, ljudske solidarnosti. Ja osiguravam pomoć druge osobe svojim aktivnim naporom, kao ljudsko biće, da iza zovem njegovu ljubav, prijateljstvo  i saosećanje.  Ovo  nije  slučaj u odnosima između poslodavca i zaposlenog. Poslodavac je kupio njegov rad i, ma kako da on postupa humano, on još komanduje nad njim, ne na osnovu uzajamnosti, već na osnovu toga što  je kupio njegov rad za određeni broj  časova na dan.

Iskorišćavanje čoveka od strane čoveka je karakteristično za sistem vrednosti koji se nalazi u osnovi kapitalističkog sistema. Kapital,  mrtva prošlost,  zapošljava radnu snagu — živu vitalnost i snagu sadašnjosti. U kapitalističkoj hijerarhiji vrednosti kapital stoji iznad rada, nagomilane stvari iznad manifestacija života. Kapital zapošljava rad, a ne rad kapital. Osoba koja poseduje ka pital komanduje osobi koja poseduje »samo« sopstveni život, ljudsku veštinu,  vitalnost  i  stvaralačku  produktivnost.  »Stvari« su iznad ljudi. Borba između kapitala i rada nije samo borba između dve klase, nije samo borba za većim udelom u društvenom proizvodu. To je borba između dva principa vrednosti:  između sveta stvari i njihovog nagomilavanja i sveta života i njegove pro duktivnosti.7

Usko povezan sa problemom eksploatacije i iskorišćavanja, ma da nešto komplikovaniji, jeste problem autoriteta  kod  čoveka XIX veka. Ma koji društveni sistem u kome jedna grupa ljudi ko manduje nad drugom, naročito ako je to manjina, mora da se za sniva na jakom osećanju autoriteta, na osećanju koje se naročito razvilo u patrijarhalnom  društvu,  u  kome  se  pretpostavljalo  da je muškarac superiorniji od žene i da treba da je kontroliše. Po što je problem autoriteta tako važan za shvatanje ljudskih odno-

 

sa bilo u kom društvu i pošto se stav prema autoritetu u osnovi izmenio u XX veku, želim da počnem svoje izlaganje o ovom problemu, pozivajući se na diferencijaciju autoriteta, koju sam sproveo u Bekstvu od slobode i  koja mi  se još čini  da je važna da bih je citirao u ovom izlaganju: autoritet nije osobina  koju jedna osoba »ima« u tom smislu da ona ima svojinu ili fizičke kva litete. Autoritet se odnosi na međuljudske odnose u kojima jedna osoba gleda na drugu  kao na  nekoga  ko  je  superiorniji  od  nje. Ali postoje osnovne razlike između vrste takvog odnosa superior nost — inferiornost, koji se može nazvati racionalnim  autorite tom i onog koji možemo nazvati inhibirajućim ili iracionalnim autoritetom.

Sledeći primer pokazaće na šta mislim. I odnosi između profe sora i studenta i robovlasnika i roba zasnivaju se na superiorno sti jednog nad drugim. Interesi profesora i učenika su isti. Pro fesor je zadovoljan ako mu pođe za rukom da unapredi učenika; ako ne uspe u tome, neuspeh je i njegov i  učenikov.  Robovlas- nik, s druge  strane, želi  da eksploatiše roba što može  više; što više može da izvuče iz  njega, on  je  zadovoljniji.  U  isto  vreme rob teži da što bolje odbrani svoj zahtev za minimum sreće. Ovi interesi su antagonistički, i ono što koristi jednom, šteti drugo me. U ova dva slučaja superiornost ima različite funkcije: u pr vom, to je uslov da se pomogne osobi koja je potčinjena autori tetu, u drugom, to je uslov za njezinu eksploataciju.

Dinamika autoriteta takođe je različita u ova dva slučaja: što student više uči, to je manji jaz između njega i profesora. On po staje sve sličniji profesoru. Drugim rečima, racionalni autoritativ ni odnos teži da sam sebe razreši. Ali kada superiornost služi kao osnova eksploatacije, distanca postaje to veća što ovaj odnos duže traje.

Psihološka situacija je različita u oba slučaja. U prvom preov- lađuju elementi ljubavi, obožavanja i zahvalnosti. Autoritet je ujedno i primer s ikojim želimo da se delimično ili potpuno iden- tifikujemo. U drugom slučaju javlja  se  mržnja  ili  neprijatelj stvo prema eksploatatoru, kome je čovek potčinjen suprotno svo jim interesima. Ali često, kao što je slučaj sa robom,  njegova mržnja dovodi do sukoba koji ga izvrgava patnji, bez izgleda da pobedi. Zbog toga se obično javlja težnja da se obuzda osećanje mržnje, a ponekad i da se zameni osećanjem slepog obožavanja. Ovo ima dve funkcije: 1) da otkloni bolno i opasno osećanje mrž nje i 2) da ublaži osećanje poniženja. Ako  je  osoba  koja  vlada nada mnom tako divna i savršena, onda se neću stideti da joj  se

 

 

pokoravam. Ja ne mogu da budem jednak s njom jer je jača, mu drija, bolja itd. od mene. U  inhibirajućoj  vrsti autoriteta dolazi do toga da elementi bilo mržnje ili iracionalnog precenjivanja i obožavanja teže da se povećaju. U racionalnoj vrsti autoriteta sna ga emocionalnih veza teži da se smanji proporcionalno sa stepe- nom do koga osoba potčinjena autoritetu, postaje jača i time sli čnija  autoritetu.

Razlika između racionalnog  i  inhibirajućeg autoriteta je samo relativna, čak i u odnosu između roba i gospodara  postoje  ele menti prednosti za roba. On dobija minimum hrane i zaštite, što mu bar omogućava da radi za svoga gospodara. A, s druge  stra ne, jedino u idealnim odnosima između profesora i učenika ne postoji antagonizam interesa.  Postoje mnogi  stupnjevi  između ova dva ekstremna slučaja, kao što je odnos između fabričkog ra dnika i njegovog poslodavca, ili između farmerovog sina i njego vog oca, ili između domaćice i njenog muža. Ipak, mada se u stvarnosti ova dva tipa autoriteta mešaju, oni su u osnovi različiti i analiza konkretne situacije mora uvek da odredi  specifičnost svake vrste autoriteta.

Društveni karakter XIX veka je  dobar primer  mešavine izme đu  racionalnog  i  iracionalnog  autoriteta.  Društveni  karakter  je u suštini bio hijerarhijski, mada ne onako kao u feudalnom društvu, koje se  zasnivalo  na  božanskom  pravu  i  tradiciji,  već na posedovanju kapitala; oni ikoji su posedovali kapital mogli su da kupuju i na taj način da komanduju radom onih koji ga nisu posedovali, a ovi su morali da se potčine pod pretnjom skapava- nja. Postojalo je izvesno mešanje između novog i starog tipa hi jerarhije. Država, naročito monarhija, negovala je stare vrline pokoravanja i potčinjenosti i primenjivala ih na nove sadržaje i vrednosti. Kod srednje klase XIX veka pokoravanje je još uvek bilo osnovna vrlina, a nepokoravanje osnovni greh.

U isto vreme, međutim, racionalni autoritet se razvijao upore- do sa iracionalnim. Posle reformacije i renesanse čovek je počeo da se oslanja na sopstveni razum u akcijama i procenjivanju vre dnosti. On je bio ponosan na sopstvena ubeđenja i poštovao je autoritet naučnika, filozofa, istoričara, koji su mu pomagali da formira svoje sudove i da  bude siguran  u svoja ubeđenja. Odlu čivanje šta je istinito a šta lažno, šta je dobro a šta nije, bilo je od najvećeg značaja, i zaista moralna i intelektualna savest zau zela je najviše mesto u karakternoj strukturi čoveka XIX veka. On, možda, nije primenjivao pravila svoje savesti na ljude raznih boja ili  čak raznih  društvenih  klasa, pa  ipak  je u izvesnoj  meri

 

bio determinisan osećanjem  onoga  šta  jeste,  a  šta  nije  pravo, ili bar suzbijanjem svesti da čini zlo, u slučaju da nije uspeo da izbegne da ga čini.

Ovom osećanju intelektualne i moralne savesti je bliska druga osobina, karakteristična za XIX vek: osećanje ponosa i gospoda renja. Ako pogledamo slike iz života XIX veka, čoveka  sa  bra dom, visokim svilenim šeširom i štapom, pada nam odmah u oči smešan i negativni vid muškog ponosa XIX veka — čovekova ta ština i naivno verovanje da je on najviše dostignuće prirode i is- torije; ali možemo da  zapazimo i pozitivne vidove ovog ponosa, naročito ako uzmemo u obzir odsustvo ove osobine u naše doba. Čovek je imao osećanje da  se učvrstio u sedlu, tj. da se oslobo dio dominacije prirodnih sila i da je prvi put u istoriji postao sopstveni gospodar. On se oslobodio okova srednjovekovnog praz- noverja i čak je uspeo da stvori najmirniji period istorije u go dinama između 1814. i 1914. Osećao se kao individualnost, koja je potčinjena samo zakonima razuma, koja sledi samo sopstvene odluke.

Zaključujući, možemo reći da su osobine društvenog karaktera XIX veka bile konkurencija, orijentacija ka zgrtanju, eksploatacija, autoritarnost, agresivnost i individualizam. Anticipirajući našu ka sniju raspravu, možemo već ovde da naglasimo veliku razliku iz među kapitalizma XIX i XX veka. Umesto orijentacije ka eksplo ataciji i zgrtanju nalazimo receptivnu orijentaciju i orijentaciju ka tržištu. Umesto konkurencije nalazimo povećanu tendenciju  pre ma »grupnom  radu«  (teamwork);  umesto težnje za profitom  koji se stalno uvećava — želju za postojanim i sigurnijim prihodom; umesto eksploatacije —  težnju za udelom u bogatstvu i za nje govim proširivanjem i tendenciju da se  upravlja  drugima  i  sa mim sobom; umesto racionalnog ali otvorenog autoriteta, nalazi mo anonimni autoritet — autoritet javnog mnenja i tržišta;8 ume sto individualne savesti — potrebu za prilagođavanjem i prizna njem; umesto osećanja ponosa i moći — osećanje nemoći koje stalno raste mada  uglavnom  nesvesno.9

Ako razmotrimo patološke probleme čoveka XIX veka, vide- ćemo da  su oni, naravno,  tesno povezani sa osobenostima  njego vog društvenog karaktera. Orijentacija ka eksploataciji i zgrtanju prouzrokovala je ljudsku patnju i nedostatak  poštovanja  ljud skog dostojanstva; to je prouzrokovalo da Evropa nemilosrdno eksploatiše Afriku i Aziju i sopstvenu radničku klasu ne vodeći računa o ljudskim vrednostima. Druga patogena pojava XIX veka

— uloga iracionalnog autoriteta i potreba da mu se potčini — do-

 

vela je do suzbijanja misli i osećanja koje je društvo zabranilo. Najočigledniji simptom je bio suzbijanje seksualnog nagona i svega što je bilo prirodno u telu, pokretima, oblačenju, arhitek tonskom stilu itd. Rezultat ovih suzbijanja, kao što je Frojd mi slio,  jesu  razni  oblici  neurotičke patologije.

Iz ovih glavnih simptoma izrastao je pokret  za  reformom  u XIX i početkom XX veka, koji je pokušao da izleči društvenu patologiju. Svi oblici socijalizma, od anarhizma do marksizma, podvlačili su potrebu napuštanja eksploatacije i pretvaranja rad nika u nezavisno, slobodno i poštovano ljudsko biće; oni su vero- vali da će sva pozitivna dostignuća XIX veka doći do punog ostva renja, a da će poroci nestati ako se uklone ekonomske patnje  i ako se radnik oslobodi dominacije kapitaliste. Na isti način Frojd je verovao da će  kao  rezultat  umanjenog  seksualnog  potiskiva nja doći do smanjenja  neuroza  i  svih  oblika  mentalnih  obolje nja (čak iako se prvobitni optimizam sve više smanjivao u nje govom kasnijem životu). Liberali su verovali da bi potpuno oslo bođenje od iracionalnih autoriteta dovelo do novog zlatnog doba. Ma koliko da su recepti za lečenje ljudskih bolesti, koje su dali liberali, socijalisti i psihoanalitičari, bili različiti, oni su ipak od govarali patologiji i  simptomatologiji  karakterističnoj  za  XIX vek. šta je bilo prirodnije nego očekivati da će ukidanjem eksplo atacije i ekonomskih patnji, ili uklanjanjem seksualnog potiski vanja i iracionalnog autoriteta, čovek ući u novu eru slobode, sre će i  napretka, kakvu nije imao u XIX veku?

Pola veka je prošlo, i glavni zahtevi reformatora XIX veka su ispunjeni. Kada govorimo o ekonomski najnaprednijoj zemlji, Sje dinjenim Državama, vidimo  da je ekonomska eksploatacija masa iščezla u tolikoj meri da bi to zvučalo fantastično u Marksovo vreme. Radnička klasa, umesto da zaostaje u ekonomskom razvit

 

ći uspeh u ostvarenju društveno poželjnih ciljeva. Što se tiče pot- činjavanja iracionalnom autoritetu, drastično se izmenila slika posle XIX veka, s obzirom na odnose roditelji—deca. Deca se više ne plaše svojih roditelja. Oni su prijatelji, i ako se neko oseća ne lagodno, onda to svakako nije dete, već roditelji, koji se plaše da nisu dovoljno savremeni. U industriji, kao i u armiji, postoji duh

»grupnog rada« i jednakosti, što bi izgledalo neverovatno pre pe deset godina. Uza sve to smanjeno je do znatnog stepena i seksual no potiskivanje; posle  prvog svetskog rata  odigrala  se seksualna revolucija, u kojoj su odbačena stara ograničavanja i principi. Pretpostavilo se da je nezadovoljavanje seksualne želje staro modno i nezdravo. Mada je bilo izvesnih reakcija na ovakav stav, u celini uzev, gotovo je iščezao sistem tabua i potiskivanja XIX veka.

Gledano sa stanovišta XIX veka, mi smo postigli gotovo sve što je izgledalo neophodno za jedno zdravije društvo, i zaista, mno gi ljudi koji još misle pojmovima prošlog veka ubeđeni su da mi nastavljamo da napredujemo.  Shodno  tome,  oni,  takođe,  veruju da jedino sprečavanje daljeg razvitka leži u autoritarnim društvi ma, kao što je Sovjetski Savez, koji, sa svojom nemilosrdnom ekonomskom eksploatacijom radnika, radi bržeg nagomilavanja kapitala, i nemilosrdnim političkim autoritetom, neophodnim za produžavanje eksploatacije, podseća u mnogo čemu na ranije fa ze kapitalizma. Za one, pak, koji ne gledaju na naše sadašnje dru štvo očima XIX veka, očigledno je da  ispunjavanje  nada  XIX veka nije dovelo do očekivanih rezultata. U stvari, uprkos mate rijalnom napretku, političkoj i seksualnoj slobodi,  izgleda  da  je svet sredinom XX veka mentalno bolesniji nego što je bio u XIX veku.  Doista,  »nama više  ne  preti opasnost  da  postanemo robo

10

 

ku  celog  društva,  ima  povećani  udeo  u  nacionalnom  bogatstvu,

 

vi, već roboti«, kao što je sažeto rekao Adlaj  Stivenson.

 

Ne po-

 

i s pravom se može pretpostaviti, pod uslovom da se ne desi ni kakva katastrofa, da neće biti više siromaštva u Sjedinjenim Dr žavama za jednu ili dve generacije. Tesno povezana sa stalnim ukidanjem ekonomskih patnji je i  činjenica da se  ljudski i poli tički položaj radnika drastično  promenio.  On je  postao  društve ni »partner«  u upravljanju, uglavnom preko svojih udruženja. Njemu se ne može komandovati, ne mogu ga otpustiti ili vređati kao što su mogli pre trideset godina. On, svakako, ne gleda više na svog »gazdu« kao da je on više i superiorno biće. On ga ne obožava niti ga mrzi, mada mu, možda, zavidi što je postigao ve-

 

stoji otvoreni autoritet koji nas zastrašuje, ali  nama  upravlja strah od anonimnog autoriteta konformizma. Mi se nikome ne potčinjavamo lično; mi ne  dolazimo  u  konflikt  sa  autoritetom, ali mi, takođe, nemamo sopstvenih ubeđenja, gotovo da nemamo svoju individualnost i osećanje  svoga  »ja«.  Sasvim  je  očigledno da dijagnoza naše patologije ne može da  se  nastavi  na  onu  iz XIX veka. Mi moramo da shvatimo specifične patološke proble me našeg vremena da bismo došli do predstave o tome šta je neophodno da bi se spasao zapadni svet od ludila koje stalno ra ste. U sledećem poglavlju pokušaću da dam ovu dijagnozu, rasprav ljajući o društvenom  karakteru zapadnog čoveka  XX  veka.

 

1. DRUŠTVO XX VEKA

 

1. Društvene i ekonomske promene

 

Između XIX i sredine XX veka kapitalizam je doživeo drastične promene u industriji,  ekonomiji  i  društvenoj  strukturi.  Prome ne koje su nastale u karakteru čoveka nisu manje važne i dras tične. U ranijim  poglavljima već smo  spomenuli izvesne prome ne u kapitalizmu između XIX i XX veka — promene u formama eksploatacije i oblicima vlasti, u ulozi svojine — sledeća izlaga nja odnosiće se na one ekonomske i karakterološke osobenosti sa- vremenog kapitalizma koje su najosnovnije za naše vreme, mada, možda, potiču iz XIX veka, a moguće i ranije.

Da počnemo sa negativnom tvrdnjom — u savremenom zapad nom društvu sve više iščezavaju feudalna obeležja, a Čista forma kapitalizma postaje sve uočljivija. Međutim,  nepostojanje ostata ka  feudalizma  je  mnogo  izrazitije  u  Sjedinjenim  Državama  nego u Zapadnoj Evropi. Kapitalizam u Sjedinjenim Državama nije sa mo moćniji i napredniji nego kapitalizam u Evropi, on je istovre meno model prema kome se razvija evropski kapitalizam. On je postao model ne zato što Evropa pokušava da ga imitira, već zato što je to najnaprednija  forma  kapitalizma, oslobođena feudalnih ostataka i okova. Feudalno nasleđe ima, pored svojih očigledno negativnih kvaliteta, mnoga ljudska obeležja koja su vrlo  priv lačna, u poređenju sa stavovima koje proizvodi čisti kapitalizam. Evropska kritika Sjedinjenih Država zasniva se uglavnom na sta rim ljudskim vrednostima, nasleđenim iz feudalizma, utoliko pre što one još žive u Evropi. To je kritika sadašnjosti u ime prošlo sti, koja brzo iščezava i u samoj  Evropi. Razlika između Evrope i Sjedinjenih Država u ovom pogledu je samo razlika između sta rije i novije faze kapitalizma, između kapitalizma koji je pomešan sa ostacima feudalizma i njegove čiste forme.

Najočiglednija promena koja je nastala između XIX i XX veka jeste promena u tehnici, povećana upotreba parne mašine, motora sa unutarnjim sagorevanjem, elektriciteta i početak upotrebe atom ske energije. Ovaj razvitak karakteriše sve veće zamenjivanje manuelnog rada mašinskim, a još više čovekove inteligencije ma- šinskom. Dok je 1850. godine čovek zastupao 15% radne energije, životinja 79%, a mašine 6%, dotle će 1960. godine odnos biti: 3%, 1% i 96%11 prema navedenom redosledu. Sredinom XX veka na ilazimo na povećanu tendenciju da se zaposle  mašine kojima  se

 

automatski upravlja i koje imaju sopstveni  »mozak«,  što  dovodi do važnih promena u celokupnom  procesu proizvodnje.

Tehničke promene u načinu proizvodnje su istovremeno i  re zultat i uzrok povećane koncentracije kapitala. Smanjenje broja i važnosti manjih firmi je u direktnoj proporciji sa povećanjem ve likih ekonomskih  kolosa.  Nekoliko  cifara  mogu  da  pomognu da se stvori konkretna slika, čije su opšte konture vrlo dobro poznate. Od 573 nezavisne američke korporacije ikoje su imale najveći udeo u prometu robom, odnosno akcijama na njujorškoj berzi 1930. go dine, 130 kompanija kontrolisalo je više od 88% imovine svih zastupljenih kompanija. Dvesta najvećih  nebankarskih  korpora cija kontrolisalo je »gotovo« polovinu celokupnog bogatstva ne bankarskih korporacija,  dok  je  drugu  polovinu  posedovalo  više od 300.000 manjih kompanija«. Treba još imati u vidu da se uti caj jedne od ovih velikih kompanija proteže  daleko izvan imovi ne koja je pod njenom direktnom  kontrolom.  »Male  kompanije koje prodaju ili kupuju od velikih kompanija podležu njihovom uticaju u mnogo većoj meri nego uticaju malih kompanija s ko jima eventualno dolaze u poslovni kontakt. U mnogim  slučajevi ma  stalni napredak malih  kompanija zavisi od naklonosti  velikih i interesi velikih kompanija postaju gotovo neminovno interesi malih kompanija. Uticaj velike kompanije na cene često se znat no povećava samo usled njene veličine, čak iako ona sama nije počela da ostvaruje monopol. Njen politički uticaj može da bude ogroman. Prema tome, ako, grubo uzevši, jednu polovinu bogat stva korporacija kontrolišu dve stotine velikih korporacija, a po lovinu manje kompanije, može se pretpostaviti da je znatno više od polovine industrije pod dominantnim uticajem ovih velikih jedinica. Ova koncentracija postaje još važnija kada  se  uzme  u obzir da su u  zavisnosti  od toga približno  dve  hiljade  pojedina ca, od stanovništva koje broji 125 miliona, u položaju da kontro lišu i upravljaju polovinom ndustrije.12 Ova koncentracija moći neprestano raste od 1933. godine i još se nije završila.

Broj samostalnih preduzetnika se znatno smanjio. Dok je po četkom XIX veka približno četiri petine zaposlenog stanovništva pripadalo grupi samostalnih preduzetnika, oko 1870. godine samo jedna trećina, a  1940. godine ovaj stari srednji sloj obuhvatao je samo jednu petinu zaposlenog stanovništva, tj. samo 25% njegove relativne moći od pre sto godina. U dvadeset sedam hiljada gigant* skih firmi, koje čine  samo 1% svih firmi u Sjedinjenim Država ma, radi više od 50%  svih zaposlenih ljudi, dok je, s druge stra-

 

ne, u  1,500 000 nepoljoprivrednih preduzeća,  koje vodi jedan pre- duzetnik, zaposleno samo 6%.13

Kao  što  već  ove  cifre  pokazuju,  sa  koncentracijom  preduzeća ide uporedo ogromno povećanje nameštenika u ovim velikim pre- duzećima. Dok je stara srednja klasa, sastavljena od farmera, sa mostalnih  preduzetnika  i  slobodnih  profesija,  ranije  činila  85% celokupne srednje klase, sada čini samo 44%; nova srednja klasa se u tom periodu povećala od 15% na 56 procenata. Novu srednju klasu čine menadžeri, čiji se broj povećao od 2%  na 6%; pripad nici namešteničkih profesija od 4%  na 14%;  prodavci  od 7%  na 14%, i činovnici od 2% na 22%. Ukupno se nova srednja klasa po većala od 6% na 25% celokupne radne snage između 1870. i 1940. godine, dok se broj radnika smanjio od 61% na 55% radne snage u istom periodu. Kao što je Mils istakao sažeto: »Sve manje indi vidua  rukuje stvarima;  sve više upravlja ljudima i simbolima.«14

Uporedo sa povećanjem važnosti gigantskih preduzeća zbio  se još jedan proces od prvorazrednog značaja: sve veće razdvajanje upravljanja od vlasništva. Ovu pojavu ilustruju Beri i Mins u svom klasičnom delu. Od 144 kompanije, za koje je bilo moguće dobiti informacije od ukupno dve stotine velikih kompanija (1930. go dine), samo dvadeset je imalo ispod 5.000 akcionara,  dok  je  71 imala između 20.000 i 500.000 akcionara. Samo još u malim kom panijama pojavljivali su se menadžeri kao lica koja su  držala znatan udeo u akcijama, dok u velikim, tj. najvažnijim kompanija ma, postoji gotovo potpuno odvajanje vlasništva akcija od uprav ljanja. U nekim najvećim železničkim i saobraćajnim  kompanija ma 1929. godine, najveći pojedinačni akcionar nije držao više od 2,74%  akcija,  a ovi uslovi, prema  Berlu i Minsu, postoje  takođe i u industriji. »Kada se industrijska preduzeća svrstaju prema prosečnoj veličini vlasništva akcija koje drže menadžeri... udeo činovnika i direktora u akcionarskom vlasništvu varira skoro u obrnutoj srazmeri prema prosečnoj veličini kompanije o kojoj je reč. Osim u dva slučaja, bilo je pravilo: što je veća kompanija, manji je bio udeo vlasništva u akcijama u rukama menadžera. U železnici, gde akcionarski kapital iznosi prosečno pedeset dva miliona dolara po kompaniji, akcije menadžera  su dostizale  1,4% a u.. . nekim rudnicima i kamenolomima 1,8%. Samo još u malim kompanijama pojavljuju  se  menadžeri  kao  vlasnici  znatnog ude- la u akcionom  kapitalu.  Udeo  ovih poslednjih  nije  dostizao više od 20%, jedino u industrijskim preduzećima, gde su kompanije imale  prosečni  kapital  ispod  milion  dolara;  dok  su  samo  u tri

 

industrijske  grupe, u kojima su  kompanije posedovale manje  od dvesta hiljada dolara, direktori i činovnici posedovali više od po lovine akcija.«15  Uzimajući u obzir ove dve tendencije, tj. relativ no  povećanje  velikih  preduzeća  i  mali  udeo  uprave  u akcijama velikih preduzeća, sasvim je očigledna opšta težnja da se vlasniš tvo  kapitala  odvoji od  upravljanja.  Kako uprava  kontroliše  pre- duzeće, uprkos  činjenici  da ne  poseduje  znatan  deo  kapitala,  to je sociološki i psihološki problem,  o čemu ćemo kasnije govoriti. Druga osnovna promena u kapitalizmu između XIX i XX veka  je povećanje značaja  domaćeg  tržišta. Naša celokupna ekonomija zasniva se na principima masovne proizvodnje i masovne potroš nje.  Dok  je  u  XIX veku postojala  opšta tendencija  da  se  štedi

i da se ne upušta u troškove koji se ne mogu odmah isplatiti, sa- vremeni sistem je upravo suprotan. Svakoga mame da kupuje što više može i pre nego što je uštedeo dovoljno novca da plati kup ljenu robu. Potreba za većom potrošnjom stimuliše se reklamama i ostalim metodama psihološkog pritiska. Ovaj razvitak ide upo redo sa porastom ekonomskog i socijalnog položaja radničke kla se. Naročito u Sjedinjenim Državama, a takođe i u celoj Evropi, radnička klasa je učestvovala u povećanoj proizvodnji celokupnog ekonomskog sistema. Plata radnika i njegove društvene  povlasti ce dozvoljavaju mu takav stepen potrošnje  koji  bi  pre  sto  go dina izgledao fantastičan. Njegova društvena i ekonomska moć porasla je u istoj meri, i to ne samo u pogledu plata i društvenih povlastica  već  i  u  pogledu  njegove  ljudske  i  društvene  uloge  u

fabrici.

Pogledajmo još jednom najvažnije elemente kapitalizma  XX veka — nestajanje obeležja  feudalizma,  revolucionarno  poveća nje industrijske proizvodnje, povećana koncentracija i važnost poslovanja i upravljanja, povećan broj ljudi koji manipulišu  ci frama i ljudima, razdvajanje  vlasništva  od  upravljanja,  ekonom sko i političko uzdizanje radničke klase, novi metodi u fabrikama i nadleštvima — i opišimo ove promene sa donekle izmenjenog stanovišta. Nestanak feudalnih faktora značio je nestanak iracio nalnog autoriteta. Niko po rođenju, po božjoj volji ili prirodnom pravu, nije iznad svog bližnjeg. Svi su jednaki i slobodni. Niko ne može biti eksploatisan i nikome se ne može komandovati u ime prirodnog prava. Ako jedna osoba komanduje nekoj drugoj, to je zbog toga što je ona kupila rad ili službu onoga kome komanduje na tržištu radne snage; ona ikomanduje zato što su oboje slobodni i jednaki i na taj način mogu da uđu u jedan sporazumni odnos. Međutim, sa iracionalnim autoritetom racionalni postaje zastareo.

 

Ako tržište i ugovor  regulišu  odnose,  nema  potrebe  da  se  zna šta je pravo, a šta nije pravo, šta je dobro, a šta zlo. Sve što je potrebno, to  je da se zna  da su stvari  pravilne, da je razmena ispravna, da  stvari  »idu«,  da funkcionišu.

Druga odlučujuća činjenica koju doživljava čovek XX veka je čudesna proizvodnja. On upravlja snagama koje  su  hiljadu  puta jače od onih koje mu je priroda ranije dala; para, nafta, elek tricitet, postali su njegove sluge i tegleća stoka. On prelazi oke- ane, kontinente, najpre  za  nekoliko  nedelja,  zatim  dana,  a  sa da časova. On savlađuje zakon gravitacije i leti kroz vazduh; on pretvara pustinje u plodnu zemlju, stvara kišu umesto  da  se  za nju moli. Čudesna proizvodnja vodi čudesnoj potrošnji. Tra dicionalne prepreke više ne  sprečavaju  nikoga  da  kupi  ono  što mu se sviđa. Njemu je potreban samo novac. Ali sve više i više ljudi ima novaca — možda ne  za prave bisere,  ali  za  veštačke; za fordove koji liče na kadilake, za jeftine haljine koje izgledaju kao skupe, za cigarete koje su iste za milionare i za radnike. Sve je na domaku ruke, sve se može kupiti, sve  se  može  potrošiti. Gde je ikad postojalo društvo gde se ovo čudo dogodilo?

Ljudi rade zajedno. Hiljade se kreću prema fabrikama i nad- leštvima — oni dolaze automobilima, podzemnom železnicom, autobusima, vozovima — oni rade zajedno, prema ritmu koji su normirali eksperti, metodima koje su  izradili  stručnjaci,  ni  su više brzo ni suviše sporo, već harmonično, svaki kao deo celine. Uveče potok teče nazad: oni čitaju iste novine, oni slušaju radio, gledaju filmove, iste za one na vrhu, kao i  za one  na  dnu  les- tvice, za inteligentne i glupe, za obrazovane i neobrazovane. Pro izvode, troše, uživaju zajedno, istim korakom, ne postavljajući pi tanje. To je  ritam  njihovog života.

Kakva je vrsta ljudi potrebna našem  društvu?  Kakav »društve ni karakter«  odgovara kapitalizmu XX veka?

Njemu su potrebni ljudi koji lako sarađuju u velikim grupama; koji žele da troše sve više i više, čiji je ukus standardizovan i koji se lako može kanalisati i predvideti.

Njemu su potrebni ljudi koji se osećaju  slobodni  i  nezavisni, koji nisu podvrgnuti nikakvom autoritetu ili principu,  ili savesti

— a ipak su voljni da im se komanduje, da čine ono što se od njih očekuje, voljni da se uklope u društvenu mašinu bez suprotstav ljanja. Kako se čovekom može upravljati bez sile, kako se može voditi bez vođa, kako se može podsticati bez ciljeva — izuzev jednog, da se stalno kreće, da dela, da ide napred...?

2. Karakterološke promene

1. Kvantifikacija, apstrakcionizam

Analizi i opisivanju društvenog karaktera savremenog čoveka mo že se prići na više načina, baš kao i opisivanju karakterne struk ture individue. Oni se mogu razlikovati ili po dubini do koje ana liza dopire ili se mogu koncentrisati na različite aspekte koji su podjednako »duboki«, a izabrani su prema određenom interesu istraživača.

U sledećoj analizi izabrao sam pojam otuđenja kao centralni problem iz koga ću razviti analizu savremenog društvenog ka raktera. Prvo, zbog toga što mi se čini da ovaj pojam zadire u najdublje slojeve savremene ličnosti; drugo, zbog toga što je on najadekvatniji ako je reč o međusobnoj vezi između savremene društveno-ekonomske strukture i karakterne strukture prosečne individue.16

Razmatranje o otuđenju moramo početi objašnjenjem jedne od osnovnih  ekonomskih crta  kapitalizma,  tj.  procesa  kvantifikacije i  apstrakcionizma.

Srednjovekovni zanatlija je proizvodio  robu za  srazmerno ma lu i poznatu grupu kupaca. Njegove cene su bile određene potre bom da stiče profit koji mu je dozvoljavao da živi tradicionalnim stilom, koji  je odgovarao  njegovom  društvenom  položaju.  On je iz iskustva znao troškove proizvodnje i čak ako je zapošljavao ne koliko kalfi i šegrta, za vođenje njegovih poslova nije  bio  po treban  komplikovani  sistem  knjigovodstva  i  bilansa.  Isto  je  bilo i sa poljoprivrednom proizvodnjom  koja  je  zahtevala čak i  ma nje kvantifikovane apstraktne metode. Nasuprot tome, moderna poslovna preduzeća se zasnivaju na bilansu. Ona ne mogu da po čivaju na  tako  konkretnim  i  direktnim  posmatranjima  kakvima se koristio zanatlija u proračunavanju svog profita. Sirovine, mašine, troškovi rada, kao i proizvoda, mogu se izraziti istim nov čanim vrednotama i na taj  način možemo ih upoređivati i mogu se pojavljivati u završnim računima.  Sve ekonomske pojave mo raju biti striktno kvantifikovane, i jedino završni račun, tj. tačno upoređivanje ekonomskih procesa kvantifikovanih u ciframa, go vori menadžeru da li se i koliko angažovao u unosnom, tj. sadr žajnom  poslu.

U sferi proizvodnje ovo pretvaranje konkretnog u apstraktno razvilo se daleko izvan završnih računa i kvantifikacije ekonom skih  pojava. Savremen poslovni čovek ne  radi  samo  sa  milionima dolara, već i sa milionima kupaca, hiljadama akcionara, rad nika i nameštenika; svi ovi ljudi postaju određen broj delova gigantske mašine koja se mora kontrolisati, čiji se efekti moraju proračunati; svaki se čovek eventualno može izraziti kao apstrakt na jedinica,  kao brojka, i na  ovoj osnovi se proračunavaju eko nomske  pojave,  predviđaju  se  tendencije,  donose  se  odluke.

Danas, kada samo 20% radnog stanovništva radi u sopstvenoj režiji, ostali rade  za  nekog  drugog,  i  stoga  čovekov život  zavisi od nekog drugog koji mu daje nadnicu ili platu. Ali trebalo bi da kažemo »nešto« umesto »neko«, jer radnika upošljava i otpušta institucija, čiji su menadžeri bezlični delovi preduzeća, a ne ljudi u ličnom kontaktu s onima koje upošljavaju. Ne zaboravimo još jednu činjenicu: u pretkapitalističkom društvu razmena je bila uveliko razmena robe i usluga; danas se sav rad nagrađuje nov cem. Struktura ekonomskih odnosa reguliše se novcem, apstrak tnim izrazom rada — tj.  mi  primamo  različite  kvantitete  novca za različite kvalitete; i mi dajemo novac za ono što primamo — opet razmenjujemo samo različite  kvantitete  za  različite  kvalite te. Praktično niko, izuzev seoskog stanovništva, ne može da živi, čak ni nekoliko dana, a da ne prima ili ne troši novac, koji pred stavlja  apstraktni  kvalitet  konkretnog  rada.