43.  BITI SREĆAN - PRUŽATI SREĆU - JESTE RITAM ŽIVOTA

 

Pitalac: Došao sam iz Evrope pre nekoliko meseci u jednoj od mojih povremenih poseta mom Guruu, koji je blizu Kalkute. Sada se vraćam u domovinu. Prijatelj me zamolio da se sretnem   sa vama i meni je drago da sam došao.

Maharadž:  Šta ste naučili od svog Gurua i kakvu ste praksu, sadhanu, praktikovali?

P: On je dostojanstven, prečasni stari čovek, od oko osamdeset godina. Filozofski on je vedantin, a praksa njegovog učenja ima mnogo zajedničkog sa buđenjem nesvesnih energija uma i iznošenjem skrivenih prepreka i blokada u svesnost.

 

Moja lična sadhana se odnosila na moj poseban problem iz mog ranog detinjstva i dečaštva. Moja majka mi nije mogla dati osećanje sigurnosti i ljubavi,  tako  neophodnih  za dečiji normalan razvoj. Ona je bila žena koja nije bila spremna i sposobna da bude majka;  sputana i mučena neurozama i uznemirenostima, nesigurna u sebe, smatrala me je teretom i odgovornošću iznad njenih moći da to podnese. Nije nikad želela da se rodim. Nije želela da odrastem i razvijem se, želela je da se vratim u njenu utrobu, nerođen, nepostojeći.

Bilo kakav pokret života u meni, ona je gušila, svaki pokušaj da odem izvan, iznad suženog kruga njenog uobičajenog življenja, ona je svirepo kažnjavala i sprečavala.

Kao dete sam bio i osetljiv i nežan. Grcao sam za ljubavlju iznad svega ostalog, i jednostavna, instiktivna ljubav majke za njeno dete, mi je bila uskraćena.

Dečije traganje za majkom, postao je vodeći motiv moga života i ja nikad nisam to prerastao. Srećno dete, srećno detinjstvo, postali su moja opsesija. Trudnoća, rođenje, detinjstvo, to me je zanimalo strasno. Ja sam postao akušer od renomea i doprineo sam razvoju metode bezbolnog porođaja. Srećno dete srećne majke - to je bio moj ideal celog života. Ali je moja majka bila uvek tamo - nesrećna sama sa sobom, ne želeći i nemajući sposobnost da me vidi srećnog. To se manifestovalo na vrlo čudne načine. Kad god sam ja bio  loše, ona se  osećala bolje; kad god sam ja bio dobro, u dobrom stanju, ona se osećala ponovo loše, proklinjući i sebe i mene takođe. Kako ona nikad nije mogla da zaboravi, da mi oprosti moj zločin što sam se rodio protiv njene želje, i kako me je okrivljavala, ja sam se osećao krivim što sam živ. ’Ti živiš zato što me mrziš. Ako me voliš - umri!’ Bila je to njena stalna, mada neizgovorena poruka. I tako sam proveo svoj život, i bio stalno nuđen smrću umesto ljubavlju.

Kako sam bio zarobljen u svetu moje majke kao večito dete, nisam mogao da razvijem prisan odnos sa ženom; slika moje majke je stajala između neopraštanja i neoproštenog. Našao sam olakšanje u mom radu i pronašao mnogo toga; ali nisam mogao da se odmaknem od provalije detinjstva.

Konačno sam se okrenuo duhovnom traganju i na ovom sam putu stabilno, uporno više godina. Ali, na neki način to je opet samo traganje za majčinom ljubavlju, nazvali mi to Bog ili atman ili Svevišnja Realnost.

U suštini želeo sam da volim i da budem voljen; na žalost, mnogi takozvani religiozni ljudi su protiv života i potpuno su za um.

Kad sam se suočio sa životnim potrebama i ciljevima, nagonima, oni su počeli da se klasifikuju, određuju, sažimaju konceptualiziraju, apstraktno zamišljaju i zatim da čine klasifikaciju, određenost mnogo važniju  nego  i sam život. Oni zahtevaju stalnu koncentraciju  na njih i igraju ulogu koncepta, pojma. Umesto spontane integracije, sveobuhvatnosti kroz ljubav oni preporučuju promišljenu, neslobodnu, i mučnu koncentraciju na formulu, ideju.

Da li je to Bog ili atman, meni ili drugome, to dolazi na isto! Na nekoga treba misliti,   na nekoga voleti. To nisu teorije i sistemi koji su meni potrebni, postoje drugi mnogo  privlačniji i verodostojniji, ili isto tako vredni.

Meni su potrebni uzbuđenje, probuđenje srca, obnavljanje života, a ne novi način mišljenja.

Ne postoje novi načini mišljenja, ali osećanja mogu biti uvek, uopšte sveža.

Kada volim nekoga, meditiram na njega spontano i snažno, sa energijom i toplinom, kojima moj um ne može da komanduje, dominira.

Reči su dobre za uobličenje osećanja; reči bez osećanja su kao odela bez tela u njima - hladna i mlitava.

Ova moja majka mi je iscrpela sva osećanja - moji izvori su presahnuli.

Mogu li ja ovde naći bogatstvo i izobilje emocija, koje su mi trebale u takvoj količini, kao kad sam kao dete trebao dobiti?

M: Gde je sad vaše detinjstvo? I šta je vaša budućnost?

P: Rodio sam se, odrastao sam i umreću.

 

M: Mislite na vaše telo, naravno. A vaš um?! - Ja ne govorim o vašoj fiziologiji i psihologiji.  Oni su deo prirode i vođeni su prirodnim zakonima. Ja govorim o vašem traganju za ljubavlju. Da li je to imalo početak? Da li će to imati kraj?

P: Zaista to ne mogu reći. To je  tamo - od najranijeg  do poslednjeg  momenta moga života. Ovo traganje, grcanje, za ljubavlju - kako je neprestano i kako je beznadežno!

M: U vašem traganju za ljubavlju, šta tačno vi u tom traganju tražite?

P: Jednostavno ovo: voleti i biti voljen.

M: Mislite na ženu?

P: Ne, neophodno. Prijatelja, učitelja, vodiča - sve dok je osećanje jasno i svetlo, žarko. Naravno, žena je uobičajen odgovor. Ali to ne treba da je samo jedno.

M: Od dva šta biste vi više voleli: da volite ili da budete voljeni?

P: Ja bih najviše voleo i jedno i drugo. Ali ja mogu da vidim da je voleti veće, dublje i plemenitije. Biti voljen je slatko, ali to ne čini da osoba odraste, sazreva.

M: Možete li vi da volite iz vas samih, spontano, ili morate imati povod, osobu da biste voleli? P: Mora se sresti neko simpatičan, naravno. Moja majka ne samo da je bila nesimpatična, bila     je takođe ona koja nije volela.

M: Šta čini osobu simpatičnom? Nije li to biti voljen? Prvo vi volite, a onda tražite razloge.

P: Može biti i obrnuto postavljeno. Vi volite ono što vas čini srećnim.

M: Ali šta vas čini srećnim?

P: Ne postoji pravilo u vezi toga. Ceo problem je jako individualan i nepredvidiv.

M: Ispravno. Na bilo koji način da vi to shvatite, ako ne volite nema sreće. Ali, da li vas ljubav uvek čini srećnim? Nije li asociranje ljubavi sa srećom infantilno stanje. Kada voljena pati, da li    i vi patite takođe? I da li vi prestajete da volite kad patite? Moraju li ljubav i srce doći i ići zajedno? Da li je ljubav samo izraz zadovoljstva?

P: Naravno da ne! Može biti mnogo patnje u ljubavi.

M: Onda, šta je ljubav? Nije li to stanje postojanja pre nego stanje uma? Morate li vi znati da volite, da biste voleli? Da li vi niste voleli svoju majku ne znajući za to? Vaše grčevito traganje za njenom ljubavi, za jednom mogućnošću da je volite, nije li to kretanje ljubavi? Nije li ljubav više deo vas kao svesnost postojanja? Vi ste tragali za ljubavlju vaše majke, jer ste je voleli.

P: Ali ona mi ne bi dozvolila!

M: Ona vas nije mogla sprečiti!

P: Onda, zašto sam bio nesrećan celog svog života?

M: Zato što niste išli duboko do samih korena vašeg postojanja, bića. To je vaše potpuno neznanje o samom sebi, koje pokriva vašu ljubav i sreću i čini da tragate za onim što nikada niste izgubili.

Ljubav je volja, volja da delite svoju sreću sa svima. Biti srećan - činiti sreću - to je ritam ljubavi.