18.BESPOČETNOST POČINJE VEČNO

 

Pitalac: Prethodnog dana sam vas pitao o dva puta napredovanja (evolucije) - odricanja i uživanja (joge i bhoge). Razlika nije toliko velika kako izgleda - jogi se odriče da bi uživao, bhogi uživa da bi se odricao!? Jogi se prvo odriče, a bhogi prvo uživa.

M: Pa šta? Ostavite jogija njegovoj jogi, a bhogija njegovoj bhogi.

P: Put bhoge meni izgleda bolji. Jogi je kao zeleni mango, odvojen od drveta neprestano i ostavljen da sazri u slamnoj košari. Bez vazduha i pregrejan, on ne zri, ali pravo cvetanje (cvet) i miris su izgubljeni.

Mango ostavljen na drvetu raste do pune veličine, boje i slatkoće,  i uživa  na svaki način. Ipak, na neki način, joga donosi sve hvale, a bhoga sva prokletstva. Kako ja to vidim, bhoga je bolja od joge.

M: Zbog čega tako govorite??

P: Ja sam posmatrao jogije i njihove ogromne napore. Čak i kad postanu ostvareni, ima nečeg gorkog ili oporog u tome. Oni izgleda provode mnogo vremena u transevima (ekstazama), a kada govore, oni uglavnom izgovaraju njihove svete knjige. U njihovom najboljem izdanju su takvi gnani - (mudraci) kao cvetovi - savršeni, ali samo mali cvetovi, šireći svoj miris na malim odstojanjima.

Postoje i neki drugi koji su kao šume - bogati, raznoliki, ogromni, puni iznenađenja, svetovi u njima samima. Mora postojati razlog za ovu raznolikost.

M: Dobro, vi tako kažete. Po vama jedan zadobija podvige (dobrobiti) u svojoj jogi, dok se drugi rascvetava u bhogi.

P: Nije li to tako? Jogi se plaši života i traga za mirom, dok je bhogi avanturista, pun duha, ide napred. Jogi je vezan za jedan ideal, dok je bhogi uvek spreman da istražuje.

M: Stvar je u tome: biti zadovoljan sa malim, ili težiti ka višem. Jogi je ambiciozan (častoljubiv),  dok  je  bhogi  više  pustolov  (avanturista).  Vaš  bhogi  izgleda  da  je  bogatiji  i

 

zanimljiviji, ali to nije tako u realnosti. Jogi je uvek oprezan, kao na oštroj ivici noža. On mora da bude - da zaseca duboko i nežno, da bi prodro nepogrešivo u mnoge naslage neistine (obmane).

Bhogi obožava na mnogo oltara; jogi služi samo svom Sopstvu.

Nema svrhe u suprotstavljanju jogija bhogiju. Put koji vodi spolja (u prirodu) - pravritti, obavezno prethodi putu povratka (nivritti) - odricanje. Smešno je sedeti, davati mišljenje (prosuđivati) i deliti etikete. Sve doprinosi konačnom savršenstvu. Neki kažu da postoje tri aspekta stvarnosti: Istina - Mudrost - Blaženstvo. Onaj koji traga za istinom postaje jogi, onaj koji traga za mudrošću postaje gnani (mudrac); onaj ko traga za srećom postaje čovek od akcije.

P: Čuli smo o blaženstvu nedualnosti.

M: Takvo blaženstvo je više od prirode bilo kog mira. Zadovoljstvo i bol su   plodovi delovanja

- pravednosti i nepravednosti.

P: Šta čini razliku?

M: Razlika je u davanju i grabljenju. Ma kakav da je put prilaza, na kraju svi postaju jedno.

P: Pošto ne postoji razlika u cilju, zašto postoji razlika u prilazima?

M: Neka svako deluje saglasno svojoj prirodi. Krajnji cilj će biti ostvaren na svaki način. Sve vaše diskriminacije i klasifikacije su sasvim u redu, ali one ne postoje u mom slučaju.

Kao što opis sna može biti detaljan i precizan, mada nema neku osnovu, tako i vaš obrazac nije ništa drugo do vaše sopstvene pretpostavke. Vi počinjete sa jednom idejom i završavate sa istom idejom u različitoj odeći.

P: Kako vi vidite stvari?

M: Jedna i sve su iste za mene. Ista svesnost (chit) se pojavljuje kao biće (sat) - postojanje i kao blaženstvo (ananda). Chit (svesnost) u kretanju je Ananada (Blaženstvo). Svesnost (chit)  u mirovanju je biće (postojanje).

P: Vi ipak pravite razliku između kretanja i mirovanja.

M: U tišini govori nerazličitost. Reči donose razliku. Nemanifestovano (nirguna) nema  ime, sva imena se odnose na manifestovano (saguna). Beskorisno je pokušavati rečima izraziti ono što je iznad reči. Svesnost (chidananda) je duh (purusha), svesnost je i materija (prakriti). Nesavršen duh je materija, savršena materija je duh. U početku, kao i na kraju  sve  je  jedno. Sve razlike (posebnosti) su u umu (chitta); ne postoji nijedna razlika u stvarnosti (chit) - u  istini. Kretanje i mirovanje su stanja uma i ne mogu postojati bez svojih suprotnosti. Samo po sebi ništa se ne kreće, ništa ne miruje. Ogromna (žalosna) je pogreška pripisivati mentalne konstrukcije apsolutnom postojanju. Ništa ne postoji samo po sebi.

P: Vi izgleda poistovećujete mirovanje sa Svevišnjim stanjem.

M: Postoji mirovanje kao stanje postojanja (bića) - atmaram. Prvo dolazi i odlazi, dok je istinsko mirovanje samo srce (suština) delovanja. Nažalost, jezik je mentalni instrument i deluje jedino u suprotnostima.

P: Kao svedok, da li vi radite ili mirujete?

M: Svedočenje je iskustvo, a mirovanje je sloboda od iskustva.

P: Mogu li oni koegzistirati, kao uzburkanost talasa i smirenost duboke koegzistencije (stapanja) u okeanu?

M: Iznad uma ne postoji tako nešto kao iskustvo. Iskustvo je dualističko stanje. Vi ne možete govoriti o stvarnosti kao o iskustvu. Jednom kad se ovo shvati nećete više gledati na bivanje i postajanje kao odvojene i suprotne. U istini (realnosti) oni su jedno i nerazdvojivo, kao koren i grane istog drveta. Oboje mogu postojati jedino u svetlosti svesti, koja opet, izranja u javi (saznanju) osećanja "JA JESAM". Ovo je glavna činjenica. Ako ovo izgubite (ne spoznate), propustili ste sve.

P: Da li je osećaj bivanja (postojanja "JA JESAM") jedino produkt iskustva? Velika objava (Mahavakya) 'tat – sat' nije bilo samo način pominjanja?

 

M: Što god da je rečeno samo je govor. Šta god da je zamišljeno samo je  misao.  Stvarni  smisao je neobjašnjiv, mada može da se iskusi. Mahavakya (tat - sat3) je istina, ali vaše ideje su lažne, jer su sve ideje (kalpana) lažne.

P: Da li je tvrđenje: "Ja sam to" lažno?

M: Naravno! Tvrđenje je mentalno stanje. U "To" ne postoji "JA JESAM". Sa pravom spoznajom "JA JESAM" se pojavljuje i "To" je zasenjeno. Ali kao što zvezde blede kada se sunce rađa, i kao što sa suncem dolazi svetlost, tako sa saznanjem Sopstva dolazi blaženstvo (chidananda). Uzrok blaženstva je tražen u "ne - ja" i na taj način počela je prepreka (ropstvo). P: Da li ste vi u vašem svakodnevnom životu svesni vašeg stvarnog (istinskog) stanja?

M: Niti svestan, niti nesvestan. Ja ne trebam potvrđivanja (ubeđivanja). Ja živim hrabro. Hrabrost je moja suština, koja je ljubav života. Ja sam oslobođen od sećanja i očekivanja, nezabrinut (ravnodušan) time šta ja jesam ili šta nisam. Ja se ne odajem rđavoj navici samoopisivanja; soham i brahmasmi ("Ja sam On", "Ja sam Svevišnji") nemaju svrhu za mene. Ja imam hrabrost da budem ništa, i da vidim svet onakav kakav jeste: ništa. To zvuči jednostavno, samo pokušajte!

P: Ali, šta vam daje hrabrost?

M: Kako su izopačeni vaši pogledi (shvatanja)!? Treba li hrabrost da bude dáta? Vaše pitanje sadrži u sebi to da je uznemirenost normalno stanje, a da je hrabrost  nenormalna.  To  je poseban krug. Uznemirenost i iščekivanje su rođeni od imaginacije (zamišljanja) - Ja sam slobodan od oboje. Ja sam jednostavno postojanje i nemam potrebe za ničim da bih se na to oslanjao.

P: Ako vi ne znate sebe, od koje je svrhe vaše postojanje (biće) vama? Da biste bili srećni sa onim što ste, morate znati ono što jeste.

M: Postojanje (biće) sija kao saznanje, saznavanje je toplota (suština) u ljubavi. To je sve  jedno. Vi zamišljate odvojenosti i zabrinjavate sebe pitanjima. Ne zabrinjavajte sebe previše formulacijama (opisivanjima). Čisto postojanje (biće) ne može biti opisano.

P: Ako stvar nije saznata i iskušana, nije od koristi za mene. Ona mora postati deo mog iskustva, pre svega.

M: Vi srozavate realnost (istinu) na nivo iskustva. Kako može realnost (istina) zavisiti od iskustva, kad je ona sam temelj (na kome su) iskustva (uopšte moguća). Realnost (istina) je u samoj činjenici iskustva, ne u njegovoj prirodi. Iskustvo je, na kraju krajeva, stanje uma, dok postojanje (istina) sigurno nije stanje uma.

P: Ponovo sam zbunjen. Da li je postojanje odvojeno od saznanja?

M: Odvojenost je pojavljivanje (spoljašnost). Kao što san nije odvojen od snevača, tako i saznanje nije odvojeno od postojanja (bića). San je sanjač, saznavanje je znalac, razlika je samo verbalna.

P: Mogu sad da shvatim da su sat (postojanje) i chit (svesnost) jedno. Ali šta je sa blaženstvom (ananadom)? Postojanje i svesnost su uvek prisutni zajedno, ali blaženstvo zasija samo povremeno.

M: Neuznemireno stanje postojanja (biti) je blaženstvo; uznemireno stanje je ono što se pojavljuje kao svet. U nedualnosti (jedinstvu) vlada blaženstvo; u dualnosti - iskustvo. Ono što dolazi i odlazi je iskustvo sa svojom dualnosti bola i zadovoljstva. Blaženstvo nije da bude saznavano. Jedno (osoba) je uvek blaženstvo, ali nikad blažena (srećna). Blaženstvo nije  kvalitet (svojstvo).

 

 

 

 

3 Tat je takvost ili postojanje, prevodi se kao 'to'. Sat je čisto biće, koje je, opet, sámo postojanje. Otuda njihov identitet. Smisao je da je najviše biće ono što jeste, ovde i sada; da biće i suština nisu različiti niti skriveni. (I. A.)

 

P: Imam da vam postavim jedno drugo pitanje. Neki jogiji ostvare svoj cilj, ali to nije od koristi drugima. Oni ne znaju, ili nisu sposobni da to dele. Oni koji mogu da podele drugima ono što imaju, iniciraju druge. Gde leži razlika?

M: Ne postoji razlika. Vaš pristup je pogrešan. Ne postoje drugi da pomažu. Bogat čovek, kad razdeli sve svoje bogatstvo svojoj porodici, ne ostaje mu ni novčić da udeli prosjaku. Tako i mudar čovek (gnani) se lišava svih svojih moći i posedovanja. Ništa, doslovno ništa,  se ne  može reći o njemu. On ne može pomoći nikome, jer on je svako. On je siromah, a takođe i  svoje siromaštvo, lopov, a takođe i svoj lopovluk. Kako se njemu može reći da pomogne nekome, kad on nije odvojen ni od koga? Ko misli o sebi kao odvojenom od sveta, neka on pomaže svetu.

P: Još postoji dualnost, postoje pitanja, postoji potreba da se pomogne. Tvrdnjom da je to  samo kao san, ništa nije ostvareno.

M: Jedino se može pomoći buđenjem iz sna.

P: Potreban je onaj koji budi.

M: Opet, ko je u snu? Budilac označava početak kraja. Ne postoje večni snovi.

P: Čak i kad je to bespočetnost?

M: Sve počinje sa vama. Šta je drugo bespočetnost?

P: Ja počinjem sa rođenjem.

M: To je ono što vi kažete. Da li je to tako? Da li vidite sebe kao  početak?

P: Ja sam počeo upravo sad. Sve ostalo je sećanje.

M: Upravo tako. Bespočetnost počinje večno (uvek). Na isti način, ja dajem večno, jer ja nemam ništa. Biti ništa, nemati ništa, ne zadržavati ništa za sebe je najveći dar, najveća darežljivost.

P: Da li postoji neka zabrinutost (zainteresovanost)?

M: Naravno, ja sam zainteresovan (odgovoran), ali Sopstvo je sve. U praksi ja oblikujem  dobru volju, neiscrpnu i univerzalnu. Vi možete to nazvati ljubavlju, sveprožimajuću, sveiskupljujuću. Takva ljubav je savršeno aktivna - bez napora.