Trgajući grožđe u jednom redu, naišla sam na nezrelo, koje se ostavlja, pa onda na ono što je već počelo truliti, a to se, pak, preskače, obara na pod ili se odstrani trulež, ako je nema previše. Učinilo mi se da je u drugom redu grožđe bolje pa sam krenula tamo. Bilo je – isto... kad bolje, kad gore. U trećem – također. Onda sam shvatila lekciju, vratila se u prvi red i nastavila brati, bez pogovora. Preskakati nezrelo, odstranjivati trulo.

   Primjenjivo na brojne situacije u životu, na to kako je u ljudskoj prirodi misliti da je trava u vrtovima drugih – zelenija... a nije... Sve je to isto, i tamo i amo, čas bolje, čas gore... i svima je tako.

   Zahvalim nebu na lekciji: Nezrele zaobiđi. Sazrijet će kad za to bude vrijeme... Trule odstrani. Inače će pokvariti i ono što valja. Ne gledaj tuđe staze nego idi svojom, polako i strpljivo... naprijed.

   I da, priča ne bi bila kompletna da me jučer i danas, iz tog grožđa, ni krivu ni dužnu, nije ubola osa... a na ose sam alergična. Ipak, više ih se ne bojim. Zajaučem na sekundu (jer me zaboli), a onda s tri vrste trave protrljam mjesto uboda i nastavim dalje. Čak i kad me ubodu, ne ubijam ih već pustim nek' žive, nek' odlete... jer znam. Uvijek će biti osa... a ponekad će ih privući – slatko. :)