73.  APSOLUTNO SAVRŠENSTVO JE OVDE I SAD

 

Pitalac:  Rat stalno traje. Kakav je vaš stav prema tome?

Maharadž: Na nekom mestu ili nekom drugom, u jednom ili drugom obliku, rat se uvek vodi. Da li je bilo vremena kada nije bilo rata? Neki kažu da je to Volja Božja. Neki kažu da je to Božja igra. To je drugi način da se kaže da su ratovi neminovni i da niko nije odgovoran.

P: Ali kakav je vaš stav?

M: Zašto namećete stavove u pogledu mene? Ja nemam stavove da ih smatram mojim sopstvenim.

P: Sigurno da je neko odgovoran za ova užasna i besmislena, bezosećajna nasilja.  Zašto se  ljudi tako olako uništavaju?

M: Tragajte za krivcem unutra. Ideje "ja" i "moje" su koren svih sukoba. Budite oslobođeni od njih i bićete van sukoba.

P: Pa šta ako sam ja izvan sukoba? To neće uticati na rat. Ako sam ja uzrok rata, spreman sam da budem uništen. Ipak, logično je da nestanak hiljada kao što sam ja neće zaustaviti ratove. Oni nisu počeli sa mojim rođenjem, niti će završiti sa mojom smrću. Ja nisam odgovoran. Ko  je?

M: Nesloga i borba su deo egzistencije. Zašto ne istražujete ko je odgovoran za egzistenciju!?

P: Zašto kažete da su postojanje i sukob neodvojivi? Da li može biti egzistencije bez sukoba?  Ja nemam potrebu da se borim s drugima da bih bio svoj.

M: Vi se borite sve vreme s drugima za vaše preživljavanje kao odvojeno telo-um, odvojeno ime i oblik. Da biste živeli vi morate uništavati. Od momenta vašeg začeća, vi ste počeli rat sa vašom okolinom, nemilosrdan rat međusobnog uništavanja, dok vas smrt ne oslobodi.

 

P: Niste odgovorili na moje pitanje. Samo ste opisali ono što znam - život i njegove patnje. Ali ko je odgovoran, niste rekli. Kad vas pritisnem, vi bacate krivicu na Boga, ili  karmu, ili na  moju sopstvenu pohlepu i strah - koji samo otvaraju dalja pitanja. Dajte mi konačan odgovor.

M: Konačan odgovor je ovaj: niko i ništa nije odgovorno. Sve je trenutno pojavljivanje u polju univerzalne svesti; kontinuitet kako imena tako i oblika je samo mentalna struktura, laka za uništenje.

P: Ja pitam o neposrednosti i prolaznosti pojavnosti. Ovde je slika deteta ubijenog od vojnika. To je činjenica - koja gleda na vas. Vi je ne možete negirati. Dakle, ko je odgovoran za smrt deteta?

M: Niko i svako. Svet je ono što sadrži i svaka stvar utiče na sve druge. Mi svi ubijamo dete, i mi svi umiremo sa njim! Svaki događaj ima bezbrojne uzroke i stvara bezbrojne uticaje. Beskorisno je to prebrojavati, tome se ne može ući u trag.

P: Vaši ljudi govore o karmi i odmazdi, kazni.

M: To je samo veliko uprošćavanje; u realnosti mi smo svi kreatori i stvoreni jedni za druge; međusobno prouzrokujemo jedni drugima teret, probleme i podnosimo ih.

P: Znači, nevin pati za krivca?

M: U našem neznanju mi smo nevini; u našem delovanju mi smo krivi. Mi grešimo, a da to i ne znamo; i patimo, a da ne razumemo zašto. Naša jedina nada jeste: stati, gledati, razumeti i osloboditi se, izvući se iz klopke sećanja. Jer sećanje hrani maštu, a mašta stvara želju i strah.

P: Zašto ja uopšte maštam.

M: Svetlost svesnosti prolazi kroz film sećanja i stvara slike u vašem mozgu.  Zbog manjkavosti, neosvećenosti i nesređenog stanja vašeg mozga, ono što vi opažate je iskrivljeno i obojeno osećanjima dopadanja i nedopadanja. Učinite vaše mišljenje smirenim, sređenim i oslobođenim od emocionalnog preterivanja, i videćete ljude i stvari onakvim kakvi oni jesu, sa jasnoćom i dobronamernošću, saosećajnošću. Svedok rođenja, života i smrti je jedan i isti. On je svedok bola i ljubavi. Za neko vreme egzistencija u ograničenju i odvojenosti je žalosna, a mi je volimo. Mi je volimo i mrzimo u isto vreme. Mi se borimo, ubijamo, uništavamo život i vlasništvo, imovinu, a ipak smo nežni, srdačni i samopožrtvovani. Mi odgajamo dete nežno i stvaramo od njega siroče takođe. Naš život je pun suprotnosti. Ipak mi mu se priklanjamo, odani smo mu. Ova odanost je koren svega. Ipak, ona je potpuno površna. Mi se vezujemo za nešto ili nekoga svom našom snagom, a sledećeg trenutka to zaboravljamo; kao dete kad oblikuje blatne kolače i napušta ih laka srca. Ako ih dodirnete - ono  će  vrištati u  ljutini, zabavite dete nečim i ono će ih zaboraviti. Pošto je naš život sada, i ljubav iz njega je sada. Mi volimo različitosti, igru bola i zadovoljstva, mi smo fascinirani s kontrastima. Jer nama su potrebne suprotnosti i njihova vidljiva odvojenost. Mi uživamo u njima neko vreme i onda postajemo umorni i žudimo za mirom i tišinom čistog postojanja. Kosmičko srce kuca neprestano. Ja sam svedok, a i srce takođe.

P: Ja mogu da vidim sliku, ali ko je slikar? Ko  je  odgovoran za ovo teško, strašno, a ipak  divno iskustvo?

M: Slikar je u slici. Vi odvajate slikara od slike i tragate za njim. Ne odvajajte i ne postavljajte lažna, pogrešna pitanja. Stvari su onakve kakve jesu i niko posebno nije odgovoran. Ideja o ličnoj odgovornosti dolazi iz obmane društva: "Neko mora da je to uradio, neko je  odgovoran". Društvo, kakvo je danas sa svojim propisanim, okvirnim zakonima i običajima je zasnovano na ideji odvojene i odgovorne ličnosti, ali to nije jedini oblik koje društvo može da ima. Mogu postojati drugi oblici, gde je osećaj odvojenosti slab i odgovornost proširena.

P: Da li je individua sa slabim osećajem ličnosti bliža samorealizaciji?

M: Uzmimo slučaj malog deteta. Osećaj "ja jesam" još nije formiran, ličnost je u zametku. Prepreka za samospoznaju je malo, ali snaga i jasnoća svesnosti, njena širina i  dubina nedostaju. Nizom godina svesnost će rasti, ali takođe i skrivena, potencijalna personalnost  će  se pojaviti, zamračiti i otežati stanje. Upravo kao što je kvalitetnije drvo koje je tvrđe, i daje

 

topliji plamen, tako se iz jače ličnosti uništenjem i rastapanjem dobija svetlija, jasnija svetlost svesti.

P: Da li vi imate problema?

M: Ja nemam problema, već sam vam rekao. Postojati sa imenom i oblikom: ja to volim.

P: Da, ali vi volite sve!

M: U postojanju sve je sadržano. Moja sama priroda je da volim; čak i bolno je voljeno.

P: To ne čini bolno manje bolnim. Zašto ne ostane u  neograničenom?

M: To je instinkt istraživanja, ljubav nepoznatog, tajanstvenog, koja me je dovela u postojanje. U prirodi je postojanja da vidi avanturu u stvaranju, kao što u samoj prirodi stvorenog da traži mir u postojanju. Ova naizmeničnost postojanja i stvaranja je neizbežna; ali moj dom je iznad.

P: Da li je vaš dom u Bogu?

M: Voleti i klanjati se Bogu - takođe je neznanje. Moj dom je iznad svih pojmova, ma koliko bili uzvišeni.

P: Ali Bog nije pojam. To je realnost iznad postojanja.

M: Možete koristiti bilo koju reč koju volite. Ako o bilo čemu možete misliti,  ja  sam iznad toga.

P: Jednom kad ste upoznali svoj dom, zašto ne ostanete u njemu? Šta vas odvodi izvan njega? M: Iz ljubavi prema celokupnoj egzistenciji čovek je rođen i kad je rođen, on je upleten u sudbinu. Sudbina je neodvojiva od stvaranja. Želja da budete posebni, odvojeni, dovodi vas u osobnost sa svom njenom ličnom prošlošću i budućnošću. Pogledajte neke velike ljude, kakvi su predivni ljudi oni bili! A ipak kako je nesrećan i težak bio njihov život i ograničen u svojim plodovima. Kako je personalnost čoveka krajnje zavisna i kako je njen svet nezainteresovan. A ipak ga mi volimo i štitimo ga zbog njegovih mnogih beznačajnosti.

P: Rat se nastavlja i vlada haos i vi ste zamoljeni da brinete o prehrani u narodnoj kuhinji. Vama je dato sve što je potrebno i samo je pitanje kada ćete početi sa radom. Da li ćete to odbiti?

M: Raditi ili ne raditi je jedno isto za mene. Ja mogu preuzeti brigu, ili ne moram. Možda bi drugi bolje odgovarali za takve zadatke, možda su obdareni za njih više nego ja, ili su obučeni, kao na primer profesionalni isporučioci hrane. Ali moj stav je drugačiji. Ja ne gledam na smrt kao na nesreću, kao što se ne radujem previše rođenju deteta. Dete ima problema i nevolja koje ima da savlada. Smrt je oslobođenje od toga. Vezanost za život može biti vezanost za patnju. Mi volimo ono što nam donosi bol. Takva je naša priroda. Za mene, trenutak smrti će biti trenutak likovanja, ushićenja, ne straha. Ja sam plakao kad sam se rodio, a umreću smejući se. P: Kakva je promena u svesnosti u trenutku smrti?

M: Kakvu promenu očekujete? Kada se film projekcije završi, sve ostaje isto kao kad je započelo. Stanje pre nego što ste bili rođeni biće isto stanje posle smrti, ako se sećate.

P: Ne sećam se ničega.

M: Zato što nikad niste pokušali. To je samo pitanje okretanja uma. To zahteva trening, naravno.

P: Zašto ne uzmete učešća u društvenom radu?

M: Ali ja i ne radim išta drugo sve vreme! Koji je to društveni rad koji biste vi voleli da radim? Krpež, sitničarenje, nije za mene. Moj stav je jasan: proizvesti da bi distribuirali, nahraniti pre nego što jedete, dati pre nego što uzmete, misliti na druge pre nego što mislite na sebe. Samo nesebično društvo zasnovano na delanju, darivanju, može biti stabilno i srećno. To je jedino praktično rešenje. Ako to ne želite - borite se.

P: Sve je to stvar guna. Gde tamas i rađas prevladavaju, mora postojati rat. Gde sattva vlada, tu će biti mir.

M: Uzmite to kako želite, sve to dolazi na isto. Društvo je sagrađeno na motivima. Stavite dobru volju u temelj i nećete imati potrebu da specijalizujete socijalne radnike.

 

P: Svet postaje bolji.

M: Svet bi morao neprestano da postaje bolji, ipak nije. Kakva nada postoji za budućnost? Naravno, bilo je i biće perioda harmonije i mira, kada je sattva u dominaciji, kada ona preovladava, ali stvari bivaju uništene sa svojim sopstvenim savršenstvom. Savršeno društvo je neminovno statično i otuda, ono stagnira i propada. Od vrhunca svi putevi vode  naniže. Društva su kao ljudi - oni se rađaju, razvijaju se do određene tačke relativnog savršenstva i onda propadaju i umiru.

P: Postoji li stanje apsolutnog savršenstva koje ne propada?

M: Sve što ima početak mora imati i svoj kraj. U bezvremenom sve je savršeno, ovde i sada.

P: Ali, da li ćemo blagovremeno doseći bezvremeno?

M: Blagovremeno ćemo se vratiti do početne tačke. Vreme nas ne može odvesti van vremena, kao što nas prostor ne može izvesti van prostora. Sve što dobijate sa čekanjem je samo čekanje. Apsolutno savršenstvo je ovde i sada, nije u nekoj budućnosti, bližoj ili daljoj. Tajna je u delovanju, ovde i sada. Vaš stav, ponašanje je ono što vas zaslepljuje prema  vama samima. Izostavite sve ono što mislite o sebi da ste i delujte kao da ste potpuno savršeni – ma kakva ideja o savršenstvu mogla biti. Sve što vam treba je hrabrost.

P: Gde da pronađem takvu hrabrost?

M: U samom sebi, naravno. Zagledajte se unutra.

P: Vaša milost će pomoći?

M: Moja milost vam govori sada da gledate unutra. Sve što vam treba, imate. Koristite to. Ponašajte se kako najbolje znate, radite ono što smatrate da je potrebno. Nemojte biti uplašeni od grešaka; uvek ih možete popraviti, samo je namera važna. Oblik koji stvari uzimaju nije unutar vaše moći, motivi vaših delovanja jesu.

P: Kako delovanja stvorena iz nesavršenosti mogu da vode ka savršenstvu?

M: Delovanje ne vodi ka savršenstvu; savršenstvo je izraženo u delovanju. Sve  dok prosuđujete sebe pomoću vaših izražavanja, dajete im punu pažnju; kada ostvarite vaše sopstveno postojanje, vaše ponašanje će biti savršeno spontano i prirodno.

P: Ako sam ja večno savršen, zašto sam onda rođen uopšte? Kakva je svrha ovog života?

M: To je isto kao pitati: šta poboljšava zlato da bude ugrađeno kao ukras? Ukras dobija boju i lepotu zlata, zlato nije obogaćeno. Slično, realnost izražena u delovanju čini delovanje značajnim, osmišljenim i lepim.

P: Šta realnost može da dobije kroz svoja izražavanja?

M: Šta ona može dobiti? Uopšte ništa. Ali je u prirodi ljubavi da se izrazi, da se afirmiše, da prevaziđe teškoće. Jednom kada shvatite da je svet ljubav u akciji, u delovanju, vi ćete to gledati sasvim drugačije. Ali, prvo se vaš stav prema patnji mora promeniti. Patnja je prvenstveno poziv na pažnju koja je sama po sebi kretanje ljubavi. Više nego sreća, ljubav želi da raste, da se proširi i produbi svesnost i postojanje. Sve što sprečava postaje uzrok bola, a ljubav ne izbegava bol. Sattva, energija koja deluje za pravednost i miran razvoj, ne sme biti sprečavana. Kada je pomračena, ona se okreće protiv sebe same i postaje destruktivna. Kad god je ljubav zadržana, i patnji dozvoljavamo da se širi, rat postaje neizbežan. Naša nezainteresovanost prema našim susedima, njihovoj patnji, donosi patnju do naših vrata.