1. Drugi aspekti

Dosad sam pokušao da dam opštu sliku otuđenja savremenog čoveka od samog sebe i od drugih ljudi u procesu proizvodnje, potrošnje i  u aktivnostima  slobodnog vremena.  Sada želim da se osvrnem na neke specifične vidove savremenog društvenog karaktera, koji su tesno povezani sa pojavom  otuđenja, a njihovo tu mačenje biće  olakšano  ako  ih  obradimo  u  posebnom  poglavlju, a  ne  u  poglavlju  o  otuđenju.

 

1. Anonimni autoritet — konformizam

Prvi od tih aspekata je stav savremenog čoveka prema autoritetu. Razmotrili smo razliku između racionalnog i iracionalnog, izme đu autoriteta koji vodi napred i koji koči, i rekli smo da je za za padno društvo XVIII i XIX veka bilo karakteristično mešanje obe vrste autoriteta.  I  racionalnom i iracionalnom  autoritetu  zajedni čko je da su to autoriteti koji se otvoreno ispoljavaju.  Čovek zna ko naređuje i ko zabranjuje: otac, učitelj, gazda, kralj, oficir, sve- štenik, bog, zakon, moralna  savest. Zahtevi ili zabrane mogu biti razumni  ili  nerazumni,  strogi  ili  blagi,  ja  mogu  da  se  pokorim ili da se pobunim;  ja uvek znam da postoji autoritet, znam  ko je

on, šta želi, i šta proizlazi iz mog pokoravanja ili pobune.

Sredinom XX veka autoritet je promenio svoj karakter; on se više ne ispoljava otvoreno, već je anoniman, nevidljiv,  otuđen. Niko ne postavlja zahtev, ni osoba, ni ideja, ni moralni zakon. A ipak se mi isto tako saglašavamo ili čak i više nego ljudi u izrazito autoritarnim društvima. U stvari, autoritet nije »neko«, već »ne što«, šta je to nešto? Profit, ekonomska nužnost, tržište, zdrav razum, javno mnenje, ono što »čovek« čini, misli, oseća. Zakoni anonimnog  autoriteta  su isto tako nevidljivi  kao i  zakoni tržišta, i isto tako nepobitni. Ko može da napadne ono što je nevidljivo? Ko može da se pobuni protiv Nikoga?

U svim oblastima života jasno se zapaža iščezavanje otvorenog autoriteta. Roditelji više ne zapovedaju; oni predlažu da dete »uči ni ovo ili ono«. Pošto sami nemaju principa i ubeđenja, oni poku šavaju da uprave radnje deteta ka onome što se očekuje  prema zakonima konformizma, a često, zbog toga što su  stariji  i manje u kontaktu sa »najmodernijim«, oni uče od dece kakav je stav poželjan. Isti je slučaj i sa poslovanjem i industrijom: vi ne izda jete   naređenja;  vi  »predlažete«;  vi ne  zapovedate, vi pridobijate i upravljate. Čak je i američka armija prihvatila mnoge nove ob like autoriteta. Armija se populariše  kao da  je  ona neko privla čno poslovno preduzeće; vojnik treba da se oseća kao član »tima«, čak ako se osposobljava da ubija i da bude ubijen.

Sve dok se autoritet otvoreno ispoljavao, bilo je konflikata i pobuna protiv iracionalnog autoriteta. U konfliktu sa zapovestima sopstvene  savesti,  u  borbi  protiv  iracionalnog  autoriteta  razvila

se ličnost, a naročito svest o svome »ja«. Ja doživljavam sebe kao

»ja« zato što sumnjam, što protestujem,  što se bunim.  Čak  ako se i pokorim i osetim poraz, ja doživljavam sebe kao »ja« — to sam ja, onaj koji je poražen. Ali ako ja nisam svestan toga da se pokoravam ili bunim, ako nada  mnom  vlada anonimni autoritet, ja gubim svest o sebi, ja postajem  »neko«, deo  »nečega«.

Konformizam je mehanizam pomoću koga deluje anonimni auto ritet. Ja moram da činim ono što svako čini, prema tome, moram da se saglasim, ne smem da budem drukčiji, ne smem da »štrčim«; moram da budem spreman i voljan da se menjam prema pro- menama standarda; ne smem da pitam da li sam u pravu ili ni sam, već da li sam se prilagodio, da nisam nešto »izuzetno«, ne što različito. Jedino što je stalno u meni jeste baš ova spremnost za promenu. Niko nema moći nada mnom izuzev gomile, Čiji sam ja  deo i  kojoj  se potčinjavam.

Nije potrebno da se čitaocu  prikaže stepen  do  koga  je  došlo ovo potčinjavanje anonimnom autoritetu pomoću konformizma. Međutim, želim da dam nekoliko primera, koje sam uzeo iz vrlo in teresantnog i jasnog izveštaja o naselju u Park Forestu, u državi Ilinois, koji kao da opravdava formulaciju datu u jednom podna slovu, »Budućnost — kod Park Foresta«.40 To naselje kraj  Čikaga je bilo izgrađeno za 30.000 ljudi, delimično su to bili grupisani prizemni stanovi za iznajmljivanje sa baštom (najamnina za dvojni objekt sa dve spavaće sobe iznosila je 92 dolara), a delimično kuće seoskog tipa (ranch) za prodaju (koje su koštale 11.995 dolara). Stanovnici ovog naselja su uglavnom bili mlađi poslovni ljudi, kao i po neki hemičar i inženjer, sa prosečnim prihodom između 6.000 i 7.000 dolara, između 25 i 35 godina, oženjeni, sa jednim ili dva deteta.

Kakvi su društveni odnosi i »prilagođavanje« u ovako opremlje noj zajednici? Dok se ljudi tamo uglavnom useljavaju »zbog čisto ekonomske nužde a ne zbog želje za toplinom« (»imaginacija maj čine utrobe«) autor primećuje »da  pošto  su proveli  izvesno  vre- me u toj okolini, neki ljudi nalaze toplinu i podršku u njoj, što čini da im druge sredine izgledaju suviše hladne, te donekle za brinjava činjenica da stanovnici ovih novih naselja na taj način reaguju  na  'spoljašnju okolinu'«.  Ovo  osećanje  topline  je  manje-

-više isto kao i osećanje da je čovek prihvaćen: »Mogu sebi da do zvolim bolje mesto od naselja u koje se selimo«, rekao je jedan čovek, »i moram reći da to baš nije mesto gde možete da pozo vete šefa ili kupca na ručak. Ali čovek se oseća zaista prihvaćen u takvoj  zajednici.«  Ova  težnja  za  prihvatanjem  je  zaista  vrlo  karakteristično osećanje za otuđenu osobu. Zašto  bi neko  bio tako zahvalan zato što je  prihvaćen  ako  ne  sumnja da je osoba koju mogu prihvatiti, i zašto bi mladi obrazovan par, koji je uspeo u životu, imao takve sumnje ako ne zbog toga što oni sami ne mo gu da prihvate sebe, što oni nisu oni. Jedino utočište za osećanje identiteta jeste konformizam. Biti  prihvaćen,  u  stvari,  znači  ne biti različit od ostalih. Osećanje niže vrednosti proizlazi iz oseća- nja da smo različiti, a ne postavlja se pitanje da li razlika vodi nabolje ili nagore.

Prilagođavanje počinje rano. Neki roditelji izražavaju pojam anonimnog autoriteta vrlo sažeto: »Izgleda da prilagođavanje gru pi ne predstavlja za decu problem. Zapazio sam da oni kao da nemaju osećanje da je neko gazda; postoji osećanje potpune sa- radnje. Ovo delimično proizlazi iz toga što su rano izloženi utica- ju dečjeg vrtića.« Ideološko stanovište  kojim se izražava ova po java je odsustvo autoriteta, pozitivne vrednosti u smislu slobode XVIII i XIX veka. Iza toga pojma slobode krije se, u stvari, ano nimni autoritet i odsustvo individualizma.  Shvatanje  koje  je  iz- nela  jedna  majka  najjasnije  izražava  ovaj  pojam  konformizma:

»Džoni nije bio tako dobar učenik. Učitelj mi je rekao da je imao uspeha u izvesnim predmetima, ali da njegovo društveno prilago đavanje nije bilo takvo kakvo bi moglo biti. On je imao jednog ili dva prijatelja s kojima se igrao, ali je  ponekad  bio  srećan  da bude sam.« U stvari, otuđenoj osobi je gotovo nemoguće da bude sama, jer je hvata panika da će doživeti ništavilo. Nimalo ne izne nađuje što mi to tako  iskreno  priznajemo  i  pokazuje  da se  čak više i ne stidimo svoje težnje ka gomili.

Roditelji se ponekad žale da škola možda suviše »dozvoljava«  i da deci  nedostaje disciplina,  ali  »ma kakve  bile  greške roditelja iz Park Foresta, oštrina i autoritarnost ne spadaju u njih«. Doista ne, ali zašto vam je potrebna autoritarnost u ovoj otvorenoj for mi ako anonimni autoritet konformizma čini da se vaša deca pot puno potčinjavaju »nečemu«, čak i kad se ne potčinjavaju svojim roditeljima? Međutim, žaljenje roditelja na  nedostatak  discipline nije tako ozbiljno, jer  »očigledno je da mi u Park Forestu imamo glorifikaciju pragmatizma. Možda bi bilo preterano reći da su stanari došli do toga da treba da obožavaju društvo i da mu se pokoravaju, ali svakako da su imali malo želje da se s njim sva đaju. Oni su, kao što je neko rekao, praktična generacija.«

Jedan drugi vid otuđenog konformizma je proces nivelisanja ukusa i sudova, ikoji je autor opisao pod naslovom Pretopljeni u kotlu. »Kada sam došao ovamo, predstavljao sam retkost, bio sam bela  vrana«,  objašnjavao  je  jedan  stanovnik  novom  posetiocu.

»Sećam se kako sam bio iznenađen jednog dana kada sam rekao devojkama u krugu kako sam mnogo uživao slušajući  'Čarobnu frulu' prošle noći. Oni nisu znali o čemu ja pričam. Počeo sam da shvatam da je za njih mnogo važniji prazan razgovor. Ja još slu šam 'Čarobnu frulu', ali sada shvatam da druge stvari u životu izgledaju isto tako važne.« Neka žena kaže  da  su  je  iznenadili kako čita Platona. Posetilac je »skoro pao u nesvest. Sada su svi sigurni da sam ja čudna«. U stvari, autor nam govori da sirota žena precenjuje štetu. Drugi ne misle da je ona preterano čudna,

»jer je ovo njeno odstupanje dovoljno taktično, dovoljno se osvr će na običaje koji vladaju u krugu, i na taj način postiže ravno težu«. Važno je da se sud  vrednosti  pretvori  u  stvar  shvatanja, bilo da je reč o slušanju »Čarobne frule« nasuprot praznom raz govoru, ili da se izjasni kao republikanac nasuprot demokrati. Važno je samo da ništa ne treba da bude previše ozbiljno da čo- vek menja shvatanja, i da je spreman da prihvati da je svako mišljenje ili ubeđenje (ako tako  nešto  postoji)  isto  tako  dobro kao i ma koje drugo. Na tržištu mišljenja  pretpostavlja  se  da svako ima robu iste vrednosti i nepristojno je i nepošteno sum njati u to.

Reč koja se upotrebljava za otuđeni konformizam i društvenost izražava ovu pojavu u smislu jedne pozitivne vrednosti. Indiskri- minisana društvenost i nedostatak individualnosti naziva se izla- ženje iz sebe. Ovde jezik postaje psihijatrijski obojen filozofijom Djuia. »Vi svakako možete da pomognete  mnogo  da  ljudi posta nu ovde srećni«, rekao je jedan društveni radnik. »Ja sam doveo dva bračna para; u njima sam video potencije kojih oni nisu bili svesni. Kad god smo videli da je neko  stidljiv  i  povučen,  naro čito  smo  se  trudili  oko  njega.«

Drugi vid društvene »prilagođenosti« je potpuni nedostatak pri vatnog života i indiskriminisani razgovor o svačijim problemima. Ovde se ponovo vidi uticaj moderne psihijatrije i psihoanalize. Čak i tanki zidovi su poželjni da se čovek ne bi osećao usamljen. »Ja se nikad ne osećam  usamljena čak i  kad Džimi  nije  tu«,  tipičan je komentar. »Vi  znate da su prijatelji u blizini,  jer noću čujete susede kroz zidove.« Na taj način, brakovi koji bi se inače rasta vili bivaju spašeni  neprestanim  pričanjem,  čime  se  sprečava  da se represivno raspoloženje pogorša. »Divno je«,  kaže jedna mla da žena, »da možete da diskutujete o svim svojim problemima sa svojim susedima, što  ste  u  Južnoj  Dakoti  morali  da  zadržavate za  sebe.«  S  vremenom  se  povećava  ova  sposobnost  izlaženja  iz sebe; i ljudi međusobno postaju neverovatno otvoreni u najintim nijim detaljima  svog  porodičnog  života. Niko, ističu  oni, ne mo ra da se suoči sa problemom samoće. Možemo da dodamo da bi bilo tačnije ako kažemo da se oni uopšte nikad ne suočavaju sa problemom.

Čak  i arhitektura  ima  svoju  ulogu  u  ovoj  borbi  protiv  usam ljenosti. »Baš kao što nestaju vrata u unutrašnjosti kuće, za koja se nekada govorilo da su označavala rođenje buržoazije, tako isto iščezavaju  pregrade koje  nas  dele od suseda.  Prizor  koji  se  vidi kroz veliki prozor sa ulične strane kuće jeste ono što se  događa unutra,  ili ono  što  se događa u unutrašnjosti  svih ostalih  kuća.«

Ovaj  tip  konformizma  razvija  novi  moral,  novu  vrstu  »super- ega.«41 Ali novi moral nije savest u tradicionalnom humanističkom smislu, niti je novi »super-ego« stvoren prema slici jednog auto ritarnog oca. Vrlina je prilagoditi se i biti kao ostali. Porok je biti različit. Ovo se često izražava  psihijatrijskim izrazima,  gde  »če stit« znači biti zdrav, a »rđav« — biti neurotičan »Ne može se sa kriti od očiju kruga.« I  zbog toga  su  retke  ljubavne  avanture, a ne iz moralnih razloga ili zbog toga što su brakovi tako uspeli. Po stoje neki slabi pokušaji da se ostvari privatni život. Mada posto ji pravilo da se u kuću ulazi bez kucanja ili nekih drugih znako va, neki ljudi dobijaju  malo  od  privatnog  života,  na  taj  način što će pomeriti stolicu ka prednjem delu zgrade, a  ne  ka onom koji je okrenut krugu da bi pokazali kako ne žele da budu uzne- miravani. »Ali  postoji jedan važan zaključak o  takvim  naporima da se postigne privatnost — ljudi se osećaju pomalo krivi što nastoje da je steknu. Izuzev u retkim slučajevima, ovakvo povla čenje u sebe smatra se da je ili dečje obešenjaštvo ili, mnogo ve- rovatnije,  da  je  znak  neke  unutrašnje  neuroze.  Greši  pojedinac a ne grupa.  U  svakom  slučaju,  to  osećaju  oni  koji  greše  i  oni se često kaju zbog onoga što bi se inače smatralo da je privatna stvar i  da  je  kao  takva  normalna.  'Obećao  sam  sebi  da  ću  im se približiti', kaže jedan stanovnik kruga  svome  prijatelju.  'Bio sam rđavo raspoložen i, jednostavno, u poslednje vreme se nisam potrudio da ih pozovem k sebi. Stvarno ih ne krivim što su rea- govali tako. Nekako ču im se približiti.'«

Zaista »privatni život je postao nedopušten«. Termini koji su upotrebljeni uzeti su iz  napredne  političke  i  filozofske  tradicije; šta zvuči lepše od rečenice: »Čovek ostvaruje sebe ne u usamlje nosti i sebičnoj kontemplaciji već radeći ono što rade  i  ostali ljudi.« Međutim, ono što se pod ovim misli je — napustiti sebe, postati deo gomile, i čak voleti to. Ovo stanje se često naziva drugom  lepom rečju  »pripadanje  drugima«.  Omiljen  način  da se  iz- . razi isto stanje duha jeste da se kaže na psihijatrijski način:  »Na učili  smo  da ne budemo  tako introvertni«,  opisuje  lekciju jedan mladi ozbiljan činovnik koji ima uspeha.  »Pre nego što smo došli ovamo, živeli smo  prilično povučeno.  Nedeljom  smo,  na  primer, obično ostajali u krevetu  do dva sata, čitali novine i slušali  sim fonije  preko  radija.  Sada posećujemo  druge  ljude  i  oni posećuju nas. Ja stvarno mislim da je Park Forest pozitivno uticao na nas.«

Nedostatak konformizma ne samo da se kažnjava rečima neodo bravanja, kao što je »neurotičar«, već poneki put i surovim sank cijama. »Estela je takav slučaj«, kaže jedan stanovnik vrlo aktiv nog bloka. »Ona je umrla od želje da uđe u društvo  kada se ova mo doselila. Ona je virio srdačna devojka i uvek nastoji  da po mogne ljudima, ali preteruje u tome. Jednom je odlučila da svakog pridobije priredivši  popodnevnu zabavu za  sve  devojke. Jadnica, sve je pogrešno uradila. Devojke su, kao i obično, došle u kupa ćim kostimima  i  pantalonama,  a  ona je postavila  srebrni  pribor za jelo. I otada kao da je postojala neka planirana kampanja da se ona isključi iz svega. Zaista je šteta. Ona sedi tamo, u svojoj baštenskoj stolici ispred kuće, umirući od želje da neko dođe i popije kafu s njom, a s druge strane ulice četiri-pet devojaka za bavljaju se pričajući. I svaki put kada se one iznenada  počnu smejati na neku šalu, ona pomisli da se smeju njoj. Juče je došla ovamo i plakala celo popodne. Rekla  mi je da  ona i njen muž nameravaju da se odsele nekuda, gde će sve početi iznova.«  U drugim kulturama se prestupnici kažnjavaju  zatvorom  ili  loma čom kada su prekršili propisana politička i religiozna verovanja. Ovde je kazna samo žigosanje, što kod jadne  žene izaziva očaja nje i jako osećanje krivice. Kakav je to zločin? Jedna  pogreška, jedan  jedini  greh  prema  bogu  konformizma.

Otuđenost u međuljudskim odnosima  se  javlja  i na  taj  način što se prijateljstvo ne stvara na osnovu individualne sklonosti i privlačnosti, već je određeno položajem kuće ili stana prema dru gima. To se događa na ovaj način. »Ono počinje  prvo kod dece. Nova predgrađa su matrijarhalna, a deca, u stvari, diktiraju situ aciju, tako da izraz filijarhat,42 ne bi  bio  potpuno  neprikladan. Deca postavljaju pravila; njihova se prijateljstva pretvaraju u pri jateljstva majki, a ova u porodična prijateljstva. Očevi  se  samo tome  povinuju.

Tok dečje komunikacije koji se okreće uokrug... određuje koja će biti glavna vrata, tj. u kućama prednja vrata, u dvorištima zadnja vrata. On dalje određuje put kojim čovek ide  od  glavnih vrata, jer kada žene posećuju svoje susetke, one teže da idu  u kuće, odakle mogu da vide i čuju svoju decu  i  telefon.  Ovo  u krugu postaje slično kretanju po 'šahovskoj tabli' (tj. redovna maršruta ispijanja kafa),  i  to čini osnovu prijateljstva odraslih.« U stvari, ovo  određivanje prijateljstva ide tako daleko da  autor ovog članka poziva čitaoce da bira grupe prijatelja u jednom sek toru naselja prema položaju kuća i njihovim ulaznim i izlaznim vratima.

Ovde nije samo važna činjenica otuđenog prijateljstva i auto matskog konformizma, već i reakcija ljudi na to. Izgleda da ljudi potpuno svesno prihvataju novi oblik prilagođavanja. »Ranije oni nisu rado priznavali da je njihovo ponašanje određeno ma  čim osim sopstvenom slobodnom voljom. To nije slučaj sa  stanovni cima novih predgrađa; oni su potpuno svesni sveobuhvatne moći okoline nad njima. U stvari, postoji samo nekoliko predmeta o kojima oni vole da razgovaraju; i sa povećanjem laičke radozna losti za psihologiju, psihijatriju i sociologiju oni diskutuju o svom društvenom životu kliničkim jezikom. Ali oni nisu svesni položaja; oni kao da kažu, stvari stoje tako  i  ne treba  se boriti  s  njima, već  ih treba  razumeti.«

Ova mlada generacija ima takođe svoju filozofiju kojom obja šnjava svoj način života. »Ne  samo  kao  instinktivna  želja  već kao razrađeni niz vrednosti, ikoje treba preneti na svoju decu, sledeća generacija vođa dolazi da slavi društvenu korisnost. Osno vno je pitanje da li korisnost funkcioniše, a ne zašto funkcioniše. U društvu, koje je postalo tako složeno, pojedinac može da ima smisla jedino ako doprinosi harmoniji grupe, objašnjavaju privre meni stanari, i za njih, koji su stalno u pokretu, uvek izloženi no vim grupama, prilagođavanje grupama je postalo naročito ne ophodno. Oni su svi, kao što često sami kažu, 'na istom brodu'.« S druge strane, autor nam kaže: »Vrednost samotnog razmišljanja, či njenica da je konflikt ponekad neophodan, i druge tako uzne- miravajuće misli retko dolaze.«  Najvažnija, ili možda jedino važ na stvar, koju deca, kao i odrasli, treba da nauče jeste usklađiva nje odnosa sa drugim ljudima, što deca u školi uče pod nazivom

»prava i dužnosti građana«, a odrasli to nazivaju  »snošljivost«  ili

»zajedništvo«.

Da li su ljudi stvarno srećni, da li  su oni tako zadovoljni ne- svesno, kao što veruju da jesu? Uzimajući u obzir čovekovu pri rodu i uslove za sreću, teško da se  to  može reći. AH oni svesno imaju neke sumnje. Dok oni osećaju da je konformizam i mešanje sa grupom njihova dužnost, mnogi od njih osećaju da to »osuje- ćuje druge nagone«. Oni osećaju da je saglašavanje sa običajima grupe slično moralnoj dužnosti i oni tako žive, pomalo oklevajući i nesigurni, zatočeni u bratstvu. »Često se zapitam«, kaže jedna sta narka u momentu  razmišljanja,  »ja  ne  želim  da  učinim  ništa što bi uvredilo ove  ljude:  oni  su  ljubazni  i  pristojni,  i  ponos- sna sam što možemo da se tako dobro  slažemo  i  pored  svih naših razlika. Ali, poneki put, ja mislim o sebi i o svom mužu i onome što mi ne činimo, i osećam se potištenom. Da li je dovoljno samo  ne  biti  rđav?«  Zaista  ovaj   život  kompromisa,  ova  tzv. »snošljivost«  je život  zatočeništva,  sebičnosti i  potištenosti.  Oni su svi na  »istom brodu«,  ali, kao  što  autor naglašava — »kamo taj brod plovi? Izgleda da niko nema pojma o tome, niti oni, što se toga tiče, vide ma ikakav smisao u postavljanju takvog pitanja.« Slika konformizma koju smo opisali i proces  »izlaženja« koji se dešava kod stanovnika Park Foresta svakako nisu isti u celoj Ame rici. Razlozi  su očigledni.  Ti  ljudi su  mladi,  oni  pripadaju  sred njoj  klasi i kreću se uzlazno na lestvici društvene hijerarhije, to su većinom  ljudi koji u  svom  radu upravljaju  simbolima i  ljudi ma, i čije napredovanje zavisi od toga da li i oni dozvoljavaju dru gima da upravljaju njima. Ima dosta starijih ljudi istog zanimanja i mnogo, isto  tako mladih ljudi  raznih zanimanja, koji nisu tako »napredovali«, kao, na primer, oni inženjeri,  hemičari  i  fizičari, koji se više interesuju za svoj rad nego za brzo napredovanje u svojoj karijeri; postoje milioni farmera i poljoprivrednih radnika čiji se život samo delimično promenio u XX veku; zatim industrij skih radnika čiji se prihod ne razlikuje od prihoda činovnika (ta kozvanih belih okovratnika), ali čiji se  rad  razlikuje.  Mada  ovo nije mesto da se razmotri značenje rada  za  današnjeg  industrij skog radnika, ipak se može reći sledeće: postoji, bez sumnje, ra zlika između ljudi koji upravljaju drugim ljudima i onih koji stvaraju, mada je njihova  uloga  u  procesu  proizvodnje  nepotpu na i umnogome otuđena. Radnik u velikoj fabrici čelika  sarađuje sa drugima i mora to da čini ako želi da zaštiti svoj život; on se suočava s opasnostima i deli   ih sa drugima;  njegove kolege, kao i poslovođa, mogu da prosuđuju njegovu veštinu više nego njegov osmeh i njegovu »prijatnu ličnost«: on uživa znatnu slobodu van rada; on ima plaćena odsustva, može da  radi  u  svojoj  bašti,  da se bavi svojim »hobijem«, lokalnom politikom ili politikom sin dikata.43 Međutim, čak ako i uzmemo u obzir sve ove činioce koji odvajaju  industrijskog  radnika  od  višeg  činovnika  i  viših  klasa buržoazije, izgleda da ima malo verovatnoće da će industrijski radnik izbeći uticaj dominantnog obrasca konformizma.  Na  pr vom mestu, čak i najpozitivniji aspekti njegovog radnog položaja, kao što su oni koje smo spomenuli, ne menjaju činjenicu da je njegov rad otuđen i da je on samo u ograničenoj meri sadržajni izraz njegove energije i razuma; drugo, tendencija ka povećanju automatizacije industrijskog rada utiče  na  sve  veće  otuđenje  ra da. U stvari, radnik je pod uticajem celog aparata  kulture,  pod uticaj em oglasa, bioskopa, televizije, novina, kao i svi ostali, i ne može da izbegne uticaj konformizma, mada se kod njega taj pro ces odvija nešto sporije nego kod ostalih društvenih grupa.44 Ono što  je tačno za  industrijskog radnika,  tačno  je i  za farmera.