ПИТАЊА ВРЕМЕНА

Што се пак тиче времена свако новије разматрање појма времена придржава се у начелу Аристотелове дефиниције која се мање или више доследно јавља у свим системима филозофије природе као и у системима класичне и савремене физике и ту је реч о оној представи времена коју је Хеидеггер с неправом назвао вулгарнiм концептom времена. Време је ту увек нешто што се објашњава у вези са простором, кретањем, материјом као нешто што је у правилу на страни некога конкретнога садржаја, оно је дискретна или индискретна величина помоћу које се нешто мери. Време је бесконачно, и у једном моменту бесконачности, рођен је свет или је то свет, као и време без почетка и краја. Стога треба и упозорити на став у Аристотеловој Физици: '' Јер време и јест управо ово: број кретања напрама пре или после '' или '' То наиме време, то бројена кретања сређујућега у хоризонту ранијег или каснијег. '' Време је бројeno и то је оно што се рачуна. Аристотелова интерпретација времена се креће у правцу "природног" схватања биткa. Речено је да је време "пребројено" и тај број је "сада" и да је вријеме увек "вријеме" времена. Како је то '' сада '' увек исто, след '' сада-времена '' то је онда Платон време назвао сликом вечности: '' вечну слику вечности која траје у једном, вечиту слику која протиче у складу са бројем, а коју смо mi назвали вријеме. ''
Цела традиција је у великој мери пратила ово мишљење. Кембриџски платоничари, међу њима и Њутнов учитељ Исаац Барров тврдили су да је простор постојао пре него је свет створен и да постоји извансвјетски бесконачан простор и да је исто тако време постојало пре него је свет почео постојати и да бесконачно време постоји и у извансвјетком простору. Тако је ту време појмљено као математички континуум '' сада-времена '' дакле као математичко време које садржи бесконачно много тачака односно '' сада времена '' произвољно и неограничено дјељивих. А то је оно што је Аристотел у својој Физици изразио речима: "И пошто је у времену и бити у броју, може се претпоставити времена веће од свега што је вријеме"

Дискусија Исааца Барроуа u Геометријска предавања започела су са разматрањем проблема времена. И овде, доносимо централну мисао која се односи на каснија времена и филозофију иза Канте до данас:

"Може се претпоставити да је било која величина произведена или да се у стварности може произвести на безброј начина. Најважнији метод su локалнa kretanja . У покрету, оно што се уопштено треба узети у обзир су начини кретања и количина моторичке снаге. Пошто се квант кретања не може одредити без времена, неопходно је прво расправљати о времену. Време не означава стварно постојање nego одређенi капацитет или могућности континуитета постојања, пошто простор указује на капацитет дужине koja se prostire. Време не подразумијева кретање што се тиче апсолутне и истинске природе, ништа више од свега, без обзира да ли се ствари крећу или одмарају, без обзира да ли спавамо или смо будни, вријеме иде истовремено. Време подразумева да је кретање мерљиво, без кретања не можемо превидети пролаз времена. "Време је било рећено како је већ речено (kretanja ствари razluči или мирan одморi), али у то време неће доћи до мисли", рекао је Лук. Аристотел такође каже: Када ми уопште не променимо ток наших мисли или ако стварно не приметимо ствари које то утичу, чини нам се да време не prolazi "
Заиста, чини се да време не prolazi када се будимо од спавања. Али из овога не треба закључити да је "јасно да време не постоји без кретања и промјене положаја. "Ми то не схватамо у складу с тим pa onda не постоји" је погрешан закључак, а сан је неугодан по томе што изгледа да повезује два веома раздвојена тренутка времена. Међутим, сасвим је тачно да "количина кретања за коју се чини да је толико прошла, нити када говоримо о одређеном времену размишљамо о нечему другом, него да у међувремену постоји одређена количина кретања и замишљамо да континуитет ствари једнаког трајања са сталним узастопним размаком. ''

Оно што је Хеидеггер назвао погрешно вулгарним временом у Баррову ce упоређује са сном и временом које се исцрпљује у сновима Заиста, чини нам се да је време у сновима попут вечности, и тај сан никада неће престати. Али то је varka.. Pa je prema tome tesko reci da je rijec o vulgarnom predstavi vremena.. И ja ћу узети пример из нашег свакодневног искуства. Ја сам probudio рано ујутро и вријеме тог јутра је дио дана, а дан је окрет Земље око cvоје осе, док је годину дана ophodnja Земље око централног Сунца i мој se живот мерi овим ophodnjama. Због тога сам директно одређен космичким временом у коме raсматрам своје deliče. Стога је тешко рећи да је то вулгарна predstava. Tако је тешко рећи да је календар који имамо и које смо успјели направити баналan и da нема никакве везе с нама. Управо је то што наше субјективно искуство времена води ка продуктивном односу са космичким временом које смо неповратно одређени.

златaн гавриловић ковач