Ali sada, gospodo, čovek ne mora hraniti samo glavu i srednje telo, oblast grudi, on mora da hrani i same probavne organe. Njemu je potreban želudac, creva, bubrezi, i jetra, i sam mora graditi ove probavne organe. Sada je ovo zanimljivo: za igradnju probavnih organa potrebni su mi proteini, protein koji je u biljkama, posebno sadržan u njihovim cvetovima, a naročito u njihovom voću. Tako možemo reći: koren posebno prehranjuje glavu (vidi gornji crtež); sredina biljke, stabljikai lišće, prehranjuje posebno grudi; a voće prehranjuje niže telo.

 

Kada gledamo naša žitna polja možemo reći: dobro da su tu, jer to hrani našu glavu. Kada pogledamo dole na zelenu salatu koju smo uzgajili, sve to lišće koje jedemo bez kuvanja jer se lako probavlja u našim crevima – a mi želimo njegove snage – tu dobijemo sve što održava naše organe grudi. Ali bacite pogled na šljive i jabuke i voće koje raste na stablu – ah ! njega ne treba mnogo kuvati, jer je ono skuvano od samog Sunca tokom celog leta! Tu se unutrašnje sazrevanje već događalo, tako da je to nešto sasvim različito od korenja ili od strukova i stabljika (koji nisu sazreli već su, u stvari, sasušeni od Sunca). Voće, kako sam rekao, ne treba mnogo kuvati – ukoliko nemamo slab organizam, u kom slučaju creva ne mogu uništiti voće. Tada ga moramo kuvati; moramo imati dinstano voće i slično. Ako neko ima crevne bolesti, mora biti oprezan i uzimati voće u nekoj kuvanoj formi –sos, džem itd. Ako neko ima savršeno zdrav sistem za varenje, savršeno zdrav sistem creva, tada je voće prava stvar za prehranu nižeg tela, preko proteina koje sadrži. Protein iz bilo kog voća prehranjuje vaš stomak, prehranjuje sve probavne organe u našem nižem telu.

 

Možete videti kakav su dobar instikt ljudi imali za ove stvari!  Naravno, nisu poznavali sve pojmove koje vam govorim, ali su instiktivno znali. Uvek su pripremali mešanu ishranu od korenja, zeleniša i voća; sve su to jeli, i čak su i relativne količine ove tri stvari koje treba jesti bile ispravno određene instiktima.

 

Ali sada, kao što znate, ljudi ne jedu samo biljke, jedu takođe i životinje, meso životinje, životinjske masti itd.

 

Sigurno nije na antropozofiji da zauzima fanatični ili sektaški stav. Njen zadatak je samo da kaže kako stoje stvari. Ne može se jednostavno reći da bi ljudi trebalo da jedu samo biljke ili da bi trebalo da jedu i životinje itd. Može se samo reći da neki ljudi, sa snagama koje su dobili nasleđivanjem, jednostavno nisu dovoljno jaki da unutar svog tela izvrše sav rad potreban za uništenje biljnih masti, da ih unište tako potpuno da se u njihovim telima razviju snage za proizvodnju sopstvene masti. Vidite, osoba koja jede samo biljne masti – pa, bilo zbog odustajanja da postane impozantan, krupan momak, ili nečeg drugog, mora imati strašno dobar probavni sistem, tako zdrav da mu je lako uništiti biljne masti i na taj način dobiti snage za izgradnju sopstvene masti. Većina ljudi stvarno nije u stanju da proizvede sopstvenu mast ako imaju samo biljne masti da unište. Kada neko jede životinjsku mast iz mesa, to nije potpuno uništeno. Biljne masti ne idu dalje od creva, one su uništene u crevima. Ali mast sadržana u mesu ide dalje, prelazi u čoveka. I osoba može biti slabija nego da je bila na ishrani sa biljnim mastima.

 

Prema tome, moramo napraviti razliku između dve vrste tela. Prvo su tela koja ne vole mast, ne uživaju da jedu slaninu, jednostavno ne vole masnu hranu. To su tela koja relativno lako uništavaju biljne masti i žele na taj način da formiraju vlstitu mast. Oni kažu: „Bilo koju mast da nosim, želimsam da je napravim; želim baš sopstvenu mast“. Ali ako neko trpa svoj sto s masnom hranom, tada neće reći: „Želim da napravim sopstvenu mast“; on kaže: „Svet treba da mi da mast“. Jer životinjska mast prelazi u telo, čineći prehranjivanje lakšim.

 

Kada dete sisa bombonu, ne radi to zbog ishtane. Ima , sigurno, nečeg hranjivog u njoj, ali dete je ne sisa radi toga; sisa je zbog slatkog ukusa. Slatkoća je predmet njegove svesti. Ali ako odrasli jede goveđu mast ili svinjsku mast ili slično, dakle, to prelazi u njegovo telo. To zadovoljava njegovu žudnju baš, kao što bombona zadovoljava detetovu žudnju. Ali to nije potpuno isto, jer odrasli oseća tu žudnju unutar sebe. Odrasli treba tu unutrašnju žudnju kao odgovor na njegovo unutarnje biće. Zato on voli meso. Jede ga jer ga njegovo telo voli.

 

Ali nema koristi od fanatizma u ovim stvarima. Ima ljudi koji jednostavno ne mogu živeti ako ne jedu meso. Osoba treba pažljivo da razmotri da li će biti u stanju da nastavi bez njega. Ako odluči da može bez njega i pređe sa mesne na vegetarijansku ishranu, osećaće se jače nego ranije. To je ponekad teško, očito: neki ljudi ne mogu se nositi s mišlju o životu bez mesa. Ako, međutim, neko postane vegetarijanac, oseća se jači – jer više nije obavezan da u svom telu taloži stranu mast; on pravi svoju sopstvenu mast i to čini da se oseća jačim.

 

To znam iz sopstvenog iskustva. Inače ne bi izdržao napore ove prošle dvadeset i četiri godine ! Nikad ne bih mogao putovati cele noći, na primer, i zatim sledeće jutro održati predavanje. Jer činjenica, da ako je neko vegetarijanac iznutra izvršava određenu aktivnost koje su ne-vegetarijanci pošteđeni, koju je već uradila životinja. To je važna razlika.

 

Ali nemojte misliti da bih ja ikada agitovao za vegetarijanstvo ! Treba uvek utvrditi da li je osoba sposobna da postane vegetarijanac ili ne; to je individualna stvar.

 

Vidite, ovo je posebno važno u vezi proteina. Neko može da svari protein ako može da jede biljni protein i da ga razloži u crevima. I tada od njega dobija snage. Ali kada su creva slaba, treba protein uzeti spolja, što znači da treba da jede pravu vrstu proteina, što bi bio životinjski protein. Kokoške koje nose jaja takođe su životinje ! Tako je protein nešto što se sasvim pogrešno prosuđuje osim ukoliko se ne razmatra s antropozofske tačke gledišta.

 

Kada jedem korenje, njegovi minerali idu gore u glavu. Kada jedem zelenu salatu, njene snage idu u moje grudi, pluća, i srce – ne njene masti, već snage iz njenih masti. Kada jedem voće, protein iz voća ostaje u crevima. A protein iz životinjskih supstanci ide dalje od creva u telo; životinjski protein se širi. Neko bi mogao misliti, prema tome, da ako osoba jede proteine u izobilju, biće dobro hranjena. To je dovelo do činjenice u ovom materijalističkom dobu da su ljudi koji su studirali medicinu za prosečnu ishranu preporučivali prekomerne količine proteina: smatrali su da je bilo neophodno120-150 grama proteina – što je smešno. Danas se zna neophodna samo četvrtina te količine. I u stvari, ako osoba jede takvu enormnu i nepotrbnu količinu proteina – dakle, tada se događa nešto što se jednom dogodilo s izvesnim profesorom i njegovom asistentom.

 

Imali su čoveka koji je patio od neuhranjenosti i želeli su da ga ojačaju proteinom. Sada je opšte priznato da kada neko konzumira velike količine proteina – on je, naravno, u njemu preobražen – njegova mokraća će pokazati da ga je imao u ishrani. Tako se sada s ovom dvojicom dogodilo da čovekov urin nije pokazao znakove prisutnosti proteina u njegovom telu. Nije im palo na pamet da je već prošao kroz creva Profesor je bio u strašnom stanju. A asistentu su se noge tresle i pljašljivo je rekao: „Gospodine profesore, možda kroz creva?“ Naravno !

 

Šta se dogodilo? Natrpali su čoveka proteinom a nije mu bio koristan jer je otišao iz želudca u creva i zatim napolje. Uopšte se nije raširio po telu. Ako neko proguta previše proteina, on uopšte ne ide u telo, već u fekalne otpadne materije. Čak i tada, telo dobije nešto od toga: pre nego izađe, leži u crevima i postaje otrov i truje celo telo. To se može dogoditi od previše proteina. I od ovakvog trovanjavrlo često dolazi do arterioskleroze – tako da mnogi ljudi prerano dobiju arteriosklerozu, jednostavno puneći se sa previše proteina.

 

Važno je, kako sam pokušao da pokažem, znati ove stvari o ishrani. Jer mnogi ljudi su potpuno uvereni da što više jedu, to se bolje hrane. Naravno da to nije tačno. Često se bolje hrani onaj ko jede manje, jer se tada ne truje.

 

Stvar je u tome da zaista treba znati kako različite supstance deluju. Treba znati da minerali rade posebno na glavi; ugljeni hidrati – upravo onakvi kakvi se mogu naći u našoj običnoj hrani, hlebu i krompirima, na primer – više rade na sistemu pluća i sistemu grla (pluća,grlo, nepce itd..). Masti rade posebno na srcu i krvnim sudovima, arterijama i venama, a protein posebno na trbušnim organima. Glava ne sadrži posebnu količinu proteina. Onaj protein koji poseduje – naravno, takođe se treba hraniti proteinom, jer napokon, on se sastoji od živih supstanci – taj protein mora čovek sam da formira. I ako se neko prejede, nema svrhe verovati da se tako dobije zdrav mozak, jer se događa upravo obratno: dobije se zatrovan mozak.

 

         Protein: trbušni organi

         Masti: srce i krvni sudovi

         Ugljeni hidrati: pluća, grlo, nepce

         Minerali: glava

 

Možda bismo mogli još jedan susret da posvetimo ishrani? To bi bilo dobro, jer su ova pitanja veoma važna. Dakle, onda, subota u devet sati.

 

 

PREDAVANJE OD 02.08.1924, DORNACH

 

Rudolf Štajner: Danas bih želeo nešto da dodam kao odgovor na pitanje gospodina Burlea od prošlog četvrtka. Sećate se da sam spomenuo četiri supstance neophodne za ljudsku prehranu: minerali, ugljeni hidrati, koji mogu da se nađu u krompiru, ali posebno u našim žitaricama i mahunarkama, zatim masti i proteini.. Naglasio sam koliko je različita naša prehrana s obzirom na proteine, u poređenju, na primer, sa solju. Čovek uzima so i ona putuje celim putem do čovekove glave na takav način da so ostaje so. Stvarno nije promenjena osim što je razgrađena. Kao so zadržava svoje snage celim putem do čovekove glave. Suprotno tome, protein – protein iz običnog kokošjeg jajeta, na primer, ali takođe i protein iz biljaka – taj protein je u ljudskom telu odmah razgrađen, dok je još u želudcu i crevima; on ne ostaje i dalje protein. Ljudsko biće poseduje snage s kojima taj protein može da razgradi. Ono takođe ima snage da nešto može iznova da izgradi, da napravi svoj sopstveni protein. To ne bi moglo ako ne bi već prethodno razgradio drugi protein.

 

Sada razmislite kako stoji stvar, gospodo, sa ovim proteinom. Zamislite da ste postali izuzetno pametna osoba, toliko pametna da ste uvereni da možete napraviti sat. Ali sat ste videli jedino spolja, tako da ga ne možete odmah napraviti. Ali ako pokušate i rastavite neki sat na delove, pa onda složite delove na takav način da možete videti u kakvom je odnosu jedan deo s drugima, tada ćete znati kako bi ga ponovo sastavili. To je ono što ljudsko telo radi s proteinom. Mora uzeti protein i celog ga rastaviti.

 

Protein se sastoji od ugljenika, azota, kiseonika, vodonika i sumpora. To su mu najvažniji sastojci. I sada je protein potpuno razdvojen na delove, tako da kada svi oni dođu do creva, čovek u sebi nema protein, već ima ugljenik, azot, kiseonik, vodonik i sumpor. Vidite kako je to? – sada čovek ima protein sav razložen na delove kao što ste vi imali sat na stolu. Dakle, sada ćete reći: naravno, kada sam rastavljao sat, pažljivo sam posmatrao i sada mogu da napravim sat. Slično tome, potrebno je da uzimam protein samo jedanput; nakon toga, mogu sam da ga napravim. Ali to se ne događa tako, gospodo. Ljudsko biće ima pamćenje kao potpuni ljudski entitet; njegovo telo samo od sebe nema takvo pamćenje koje može nešto da zabeleži, ono koristi snage „pamćenja“ samo za svoju izgradnju. Dakle, uvek treba jesti novi protein da bismo mogli napraviti protein.

 

Činjenica je, ljudsko biće je ukjlučeno u vrlo, vrlo komplikovanu aktivnost kada proizvodi svoj sopstveni protein. Prvo deli protein koji je pojelo na delove i ugljenik iz njega raspoređuje svuda po svom telu. Već znate da iz vazduha udišemo kiseonik i taj kiseonik kombinujemo s ugljenikom koji smo dobili iz proteina i drugih hranjivih elemenata. I izdišemo ugljenik u ugljen-dioksidu, zadržavajući deo u sebi. Tako sada imamo ugljenik i kiseonik zajedno u našem telu. Ne zadržavamo i ne koristimo kiseonik koji je bio u proteinu; koristimo kiseonik koji smo udahnuli za kombinovanje s ugljenikom. Dakle, mi ne proizvodimo sopstveni protein kako materijalisti to opisuju: naime, da jedemo mnogo jaja koja se zatim odlažu u naše telo tako da su jaja koja smo pojeli raširena po celom telu. To nije tačno.

 

U stvari, spasava nas organizacija našeg tela tako da kada jedemo jaja, da svi ne postanemo lude kokoške! To je činjenica. Ne postajemo lude kokoške jer dole u našim crevima razbijemo protein i umesto da koristimo kiseonik koji je u proteinu, koristimo kiseonik koji dolazi iz vazduha. Takođe, kako udišemo kiseonik udišemo i azot; azot je uvek u vazduhu. Opet, ne koristimo azot koji nam dolazi iz kokošjih jaja; koristimo azot koji smo udahnuli iz vazduha. A vodonik koji smo pojeli s jajima, ni njega ne koristimo, uopšte ne. Koristimo vodonik koji smo uzeli kroz naš nos i naše uši, kroz sva naša čula; to je vodonik koji koristimo da napravimo naš protein. Sumpor takođe – mi to stalno primamo iz vazduha. Vodonik i sumpor dobijamo iz vazduha. Iz proteina koje jedemo, čuvamo i koristimo samo ugljenik. Druge supstance uzimamo iz vazduha. Dakle, vidite kako je to s proteinom.

 

Slična je situacija s mastima. Pravimo naš sopstveni protein, koristeći samo ugljenik izspoljašnjeg proteina. Takođe pravimo i našu sopstvenu mast, koristimo vrlo malo ugljenika iz naše hrane. Dakle, vidite, proizvodimo naš sopstveni protein i mast. Samo ono što konzumiramo u krompirima, mahunarkama i žitaricama prelazi u naše telo U stavri, čak ni te stvari ne idu potpuno u naše telo, već samo u donji deo glave. Minerali koje konzumiramo idu gore u celu glavu; od njih imamo ono što nam je potrebno za izgradnju naših kostiju.

 

Prema tome vidite, gospodo, moramo da vodimo računa da dovedemo zdrav biljni protein u naše telo. Zdrav biljni protein ! To je ono što je našem telu potrebno u velikim količinama. Kada uzimamo protein iz jaja, naše telo može biti prilično lenjo; lako može da razgradi protein, jer je taj protein lako razgraditi. Ali biljni protein, koji dobijamo od ploda – uglavnom je u tom delu biljke, kao što sam rekao u četvrtak – nama je posebno važan. Ako čovek želi da očuva zdravlje, zaista je neophodno da uključi plodove u svoju ishranu. Kuvane ili sirove, ali plodove mora uzimati. Ako zapostavi plodove, postepeno će osuditi svoje telo na vrlo sporu probavu.

 

Možete videti da je to takođe pitanje i davanja odgovarajuće prehrane samim biljkama. A to znači, moramo shvatiti da su biljke žive; one nisu minerali, one su nešto živo. I kako činimo tlo živim? Odgovarajućim đubrenjem. Da, odgovarajuće đubrenje je ono što će nam dati zaista dobar biljni protein.

Moramo se prisetiti da je kroz mnogo, mnogo vekova čovek znao da je pravo đubrivo ono koje dolazi iz konjskih staja, iz kravljih staja itd.; pravo đubrivo je ono što dolazi od samog poljoprivrednog dobra. Kada je nedavno sve postalo materijalističko, ljudi su govorili: pogledajte ! možemo to jednostavno napraviti ako vidimo koje su supstance u đubrivu i zatim ih uzmemo iz mineralnog carstva : mineralno đubrivo !

 

I možete videti, gospodo, kada se koristi mineralno đubrivo, to je kao da stavimo minerale u zemlju; tada jedino koren postaje jak. Tada iz biljke dobijemo supstance koje pomažu izgradnju naših kostiju. Ali iz biljke ne dobijemo odgovarajući protein. I biljke, naše poljske žitarice su dugo vremena patile od nedostatka proteina. I nedostatak biljnog proteina će postajati sve veći ukoliko se ljudi ne vrate na ispravno đubrenje.

 

Već je bilo poljoprivrednih savetovanja na kojima su poljoprivrednici govorili da plodovi postaju sve lošiji ! I to je tačno. Ali poljoprivrednici neznaju razlog. Svaka starija osoba zna da je kada je bila mlada, sve što je dolazilo iz polja  bilo stvarno bolje. Nema smisla razmišljati da se može napraviti đubrivo jednostavno kombinujući supstance koje su prisutne u stajskom đubrivu. Treba jasno videti da  đubrivo ne dolazi iz hemijske laboratorije već iz laboratorije koja je daleko više naučna – dolazi iz daleko, daleko naučnije laboratorije unutar krave. I zato je kravlje đubrivo stvar koja ne čini snažnim samo koren biljke, već snažno deluje na plodove i u biljkama proizvodi dobar, odgovarajući protein koji čoveka čini snažnim..

 

Ako tamo ne bude ničeg osim mineralnog đubriva koje je postalo tako popularno, ili samo azota iz vazduha – dakle, gospodo, vaša deca, a posebno, vaši unuci biće bledog lica. Nećete više videti razliku između njihovih lica i njihovih belih ruku. Ljudska bića imaju čilu, zdravu boju kada je obradiva zemlja odgovarajuće đubrena.

 

Dakle, vidite, kada govorimo o ishrani treba da uzmemo u obzir kako su namirnice dobijene. To je od izuzetnog značaja. U raznim okolnostima možete videti da ljudsko telo samo žudi za onim što mu je potrebno. Samo jedan primer: ljudi koji su u zatvoru obično godinama dobijaju hranu koja sadrži jako malo masti, i tako razvijaju jako veliku žudnju za njom; i kada ponekad sa sveće koju stražar nosi u ćeliju kapne kap voska na pod, zatvorenik odmah skoči da poliže mast. Ljudsko telo toliko jako oseća nedostatak neke potrebne supstance. To ne primećujemo ako iz dana u dan jedemo pravilno i redovno; tada se neće dogoditi da našem telu nedostaje neki suštinski element. Ali ako nešto u ishrani nedeljama stalno nedostaje, tada telo postaje izuzetno gladno. To je takođe nešto što treba da se primeti.

 

Već sam naglasio da su mnoge svari povezane s oplođenjem. Na priner,naši evropski preci iz XII i XIII veka, ili još ranije, bili su od nas različiti na mnogo načina. Obično se na tu činjenicu ne obraća pažnja. Između ostalog oni nisu imali krompir ! Krompir je uveden kasnije. Ishrana krompirom izvršila je jak uticaj. Kada se jedu žitarice, posebno postaju snažni srce i pluća. Žitarice jačaju srce i pluća. Tako čovek razvija zdrave grudi i dobrog je zdravlja. Samo nije toliko željan mišljenja koliko disanja, možda; ali veoma je izdržljiv ako ima pravilno disanje. I ovde ću reći: ne smatram da neko ima jaka pluća ako uvek otvara prozor i vapi: „Nek uđe svež vazduh“! Ne ! Osoba ima jaka pluća ako je u takvom stanju da može da podnese bilo kakav vazduh. Jaka osoba nije ona koja ne može sve podneti već ona koja to može !

 

Ovih dana mnogo se govori o otpornosti. Promislite kako ssu deca „očvrsnula“ ! U današnje vreme (u imućnim kućama, naravno, alionda to drugi brzo slede) deca su odevena – dobro, kada smo mi bili deca, nosili smo pantalone s dugim nogavicama i bili dobro prekriveni – maksimalno je što smo išlo bosonogi – sada odeća ide do kolena ili je još kraća. Da su roditelji znali da je to najbolja priprema za kasnije napade upale slepog creva, bili bi mnogo obazriviji. Ali moda je tiranin ! – stvarima se ne pridaje pažnja, i deca su odevena tako da njihova mala odeća doseže tek do kolena ili kraće. jednog dana će dosezati samo do stomaka – to će biti moda ! Moda ima jak uticaj.

 

Ali što je tu stvarno u pitanju? Ljudi na to ne obraćaju pažnju. To je ovako: ljudsko biće je konstituisano kroz ceo svoj organizam tako da je zaista sposobno da vrši unutrašnji rad na hrani koju konzumira. I u vezi toga posebno je važno znati da čovek postaje jak kada ispravno radi na hrani koju jede. Decu ne čini jačim tretman koji sam pomenuo. Tako su „očvrsnula“ da kasnije u životu – samo ih pogledajte ! – kada treba da pređu preko praznog trga dok ih vruće sunce pali, kupaju se u znoju i to nisu u stanju. Neko nije postao prekaljen ako ne može nešto da podnese; osoba koja može da podnese sve poteškoće je ona koja je jaka. Tako, u ranijim vremenima ljudi su bili jaki;imali su zdrava pluća, zdrava srca, i tako dalje.

 

I onda dolazi ishrana krompirom ! Krompir malo brine za pluća i srce. On doseže glavu, ali samo, kako sam rekao, nižu glavu, ne višu glavu. On ide u nižu glavu, gde neko misli i praktikuje sposobnosti kritike. Prema tome, možete da vidite, u ranija vremena bilo je manje novinara. Još nije bilo štamparske industrije. Pomislite na količinu mišljenja koja se u našem svetu dnevno troši samo da bi izašle novine ! Svo to mišljenje, to je previše, to uopšte nije neophodno – i za to treba da zahvalimo ishrani krompirom ! Jer osoba koja jede krompir stalno je stimulisana da misli. Ne može ništa osim da misli. Zato njena pluća i srce slabi. Tuberkuloza, tuberkuloza pluća, nije bila široko raširena dok nije uvedena ishrana krompirom. Najslabija ljudska bića su ona koja žive u područjima na kojima ne raste gotovo ništa osim krompira, gde ljudi žive na krompiru.

 

Duhovna naula je sposobna da zna ove materijalne činjenice. (To često govorim). Materijalistička nauka nezna ništa o ishrani; nama pojma šta je za čovečanstvo zdrava hrana. Upravo je to osobina materijalizma, da misli i misli i misli – i nezna ništa. Istina je na kraju ovakva: ako neko zaista želi da učestvije u životu, pre svega treba nešto da zna ! To su stvari koje sam želeo da kažem o ishrani.

A sada biste možda hteli da postavite još neko pitanje?

 

Pitanje:   

 

 

-nastaviće se-

 

tekst pripremo

Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2016