Antitela su belančevine iz klase globulina koja nastaju u imunskom odgovoru. Zbog toga se ovi globulini nazivaju imunoglobulinima. Antigeni, supstance koje izazivaju stvaranje antitela mogu da potiču iz spoljne sredine ili nastaju u organizmu kada se nazivaju autoantigeni. Autoantigeni mogu da budu normalni delovi organizma koje imunski sistem ne prepoznaje ili su izmenjene belančevine organizma.
Antitela stvaraju limfociti kada receptori na njihovoj površini prepoznaju prethodno pripremljeni antigen. Stvaranje antitela ograničeno je delovanjem drugih limfocita koji obuzdavaju imunski sistem da bi zaštitili sopstvene strukture. S druge strane, postoje limfociti koji pomažu imunskom sistemu da aktivnije reaguje prema “stranom”, pamte prethodne susrete sa stranim supstancama i ubrzavaju reakciju koja u osnovi ima zaštitnu ulogu za organizam.
Ako iz nekog razloga (urođena greška ili stečeni poremećaj imunskog sistema) dođe do slabljenja kontrolnih mehanizama može doći i do napada na normalne konstituenate organizma kada nastaju antitela koja se nazivaju autoantitela. Kada su ta antitela okrenuta prema tiroidnom tkivu, nazivaju se tiroidna autoantitela. Njih ima više vrsta zavisno od toga prema kom sastavnom delu tiroidne žlezde su usmerena. Najčešća su antitela prema tiroglobulinu, belančevini koja ispunjava tiroidne folikule (meškove). Nazivaju se tiroglobulinska antitela i nemaju veliki klinički značaj. Nalaze se i normalno u malom titru, naročito u starijih osoba i njihov titar (koncentracija) ne prati aktivnost promena u tiroidnoj žlezdi. Tek u visokom titru znače da u žlezdi postoju neki aktivni zapaljenski proces (ne infekcija) ali mogu da se jave i posle intervencija u žlezdi (punkcija, operacija).
Mnogo veći značaj imaju antitela usmerena prema enzimu tiroidnoj peroksidazi. Ovaj enzim ima ključno važnu ulogu u pripremi joda za sintezu tiroidnih hormona. Antitela prema tiroidnoj peroksidazi nekada su se zvala antimikrosomska ali je danas tiroidna peroksidaza identifikovana kao antigen prema kome su ova antitela usmerena. Ona se pojavljuju u autoimunskim bolestima tiroidne žlezde i njihovo prisustvo a naročito visok titar su pouzdan znak autoimunskog procesa u žlezdi. Nisu u direktnoj srazmeri sa aktivnošću procesa ali su svakako obeležje autoimunosti. Tiroglobulinska antitela mogu da budu pozitivna i bez tiroperoksidaza antitela ali tiroperoksidaza antitela uvek idu sa pozitivnim tiro-globulinskim antitelima. Zbog toga, ako postoji mogućnost, treba određivati tiroperoksidaza (mikro-somska) antitela jer su ona pouzdaniji parametar autoimunskog zapaljenja tiroidne žlezde. Posebno su značajna u dijagnozi autoimunskog (Hašimoto) tiroiditisa i njihov titar je povišen u Bazedovljevoj bolesti.
Najznačajnija tiroidna autoantitela za koja se veruje da su u vezi sa razvojem (patogenezom) Bazedovljeve bolesti su antitela koja se vezuju za receptore za TSH na površini tiroidnih epitelnih (folikulskih) ćelija.
Uobičajeno se u laboratorijama određuju tiroglobulinska ili tiroperoksidaza antitela. Kao što je rečeno, tiroperoksidaza (mikrosomska) antitela imaju veći klinički značaj. Anti-receptorska antitela se rutinski ne određuju; značajna su samo u dva slučaja- procena nastupajućeg oporavka (remisije) na kraju tretmana Bazedovljeve bolesti i u trudnica, na kraju trudnoće.
bglavac
irida
