UZROK ETIKE

Greh je prouzrokovao etiku, kao bolest medicinu.

Etika zna samo za jednu dijagnozu: greh. I etika zna samo za jedan lek: žrtva.

Da nema bolesti i leka, ne bi bilo ni medicine. Da nema greha i žrtve, ne bi bilo etike.

ĐAVO

Etika u kojoj na prvoj strani nije naslikan đavo, nije etika nego lažna estetika duše, jer inače ne predstavlja život kao preužasnu dramu dobra i zla, nego kao sladunjavu luriku za sela i čajeve;

jer ne vidi mračni ponor, nad kojim visi čovečanstvo;

jer ne broji bezbrojne i neprekidne povorke slepih i sumašedših;

ni čopore kužnih i leproznih,

ni buljuke nakazno rođenih i nakazno ostarelih,

ni ergele nasilnika i trovača, i vešatelja i krvopija,

ni stada osramoćenih, nevino poruganih i nevino ugušenih,

ni karavane idiota i zveropodobnih, što očekuju smrt, da bi se rodili,

ni planine mrtvih kojima je sva zemlja nagnojena;

jer ne mere bolove i grčeve,

i ne mere krv i suze, ni uzdahe i vapaje, ni jed i gnoj;

jer ne pamte polja pšenice ugušena korovom, ni junaštvo potrebno petama podlosti,

ni dobrotu prezrenu od zlobe, ni milost nagrađenu pakošću, ni nadu ugušenu očajanjem, ni ljubav vraćenu izdajstvom, ni čistotu uprljanu smradom,

ni razroke poglede najsrećnijih i najmoćnijih pri susretu sa staklenim očima smrti.

Zato ti i velim Teofile, da etika u kojoj na prvoj strani nije naslikan đavo nije etika nego

lažna estetika duše.

ŽALAC

Žalac se diže iz bednog ponora, previ se preko ivice carstva svetlosti i života i ubaci samo jedan upljuvak.

Taj otrovni upljuvak zarodi se i rodi smrt.

A smrt nabuja u svetu kao kvas i ceo svet posta kao hleb, okusiš smrt. Jer, ceo svet u zlu leži (Jov. 5, 19).

Kroz greh, dakle, uđe smrt u svet, jer od greha smrti bi rođena i kroz greh smrt se rađa

(Jakov, 1, 15).

Otac greha je đavo, a otac smrti je greh.

Ovo je jedini istiniti rodoslov zla u svetu, koji odgovara neiskazano bolnoj tragediji

čoveka sa celom prirodom oko čoveka.

Ovo je jedina dovoljno prostrana bina na kojoj se ta krvava tragedija može igrati.

Ostali rodoslovi zla, koji mire čoveka sa grehom i smrću i koji odriču đavola, skrivenog i veštog igrača pisani su zaista ne čovekom ni angelom, no istim žalcem iz bezdanog ponora.

I ostali rodoslovi zla ne predstavljaju binu, dovoljno prostranu za bilion i bilion ljudskih bića i bezbrojnih legiona duhova neba i ponora i vascele prirode s kraja u kraj, nego jednu dasku, na kojoj jedva lutke mogu odigrati vodvilj.

GREH JE HRANA SMRTI

Smrt se ne može uništiti dokle se greh ne uništi.

No, ko može uništiti greh do onoga kome je greh nanet?

Bog je meta svih grehova. Dakle jedini Bog može uništiti greh.

Bog jedini može primiti sve strele od svih svojih prijatelja i neprijatelja, i on ih jedini može iz sebe povaditi.

Kada Bog ne bi primio na sebe greh čoveka, čovek bi od jednog jedinog greha bio uništen smrću večnom. Tako je jedovit i smrtonosan greh! Zato ne reci da je prva žena učinila jedan nevin i neznatan greh.

U svim svetovima nema užasnijeg i jedovitijeg otrova od greha. Jer taj otrov je namenjen ne telu, no duši i životu duše. Gde je telo kada duša pogine? Kada vitez padne, odelo se gužva i baca u oganj.

Nije, dakle dovoljno reći ono što površni etičari govore: Idi i ne greši više! Jer to je

čitanje knjige s drugog kraja. Nego se mora reći: oprošteni su ti gresi - idi i ne greši više! Ali ko može oprostiti osim onoga kome je uvreda naneta?

Gresima je uvređen Bog. Bog jedini, dakle, može i oprostiti grehe.