U DRUŠTVU I U SAMOĆI

Ukoliko se god mudriji pokazujemo pred ljudima, utoliko se luđi osećamo pred samim sobom.

Ukoliko god više ističemo pred ljudima svoje vrline, utoliko se jače ističu pred nama samima odgovarajuće slabosti i poroci.

Jedan vojnik ispovedio je svom prijatelju, da kad god je u društvu isticao i opisivao svoje junaštvo u ratu, u njegovu svest neodoljivo su se tiskale slike sviju njegovih poraza i kukavičluka u životu.

POHVALA I POKUDA

U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.

Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali, a drugom žalostimo i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude, a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.

Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj da si od prvih manji, a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila i da se ne bi poništio bez nadežde.

ISTINA JE BIĆE

Istina nije misao, nije reč, nije odnos predmeta, nije zakon. Istina je Biće.

Istina je sila životodapna, što život daje svemu; istina je biće, koje prožima sva bića. Istina je kao vazduh - no nije vazduh - u kome plivaju sva bića; kao svetlost - no, nije

svetlost - kojom sijaju sva bića na nebu i na zemlji.

Istina je Biće. Malo koji jezik u svetu ima tako dobru i izrazitu reč za ono što jeste kao srpski (slovenski) jezik. Istina je ono, što je uvek isto. Ništa nije uvek isto i nepromenljivo i ravno samo sebi osim istine.

STRAH OD SEBE

Ko se nikad nije uplašio sebe samog, taj ne zna za strah. Jer sva čudovišta spoljašnja, kojih se čovek straši, nalaze se unutra u njemu i to u nerazblaženoj esenciji.

Postoji nekakva bezdan u nama, nad koju kada se čovek jednom nadnese ostaje do smrti zadivljen i ustrašen. Svi svetovi mogu stati u tu bezdan i ne ispuniti je. I sa svima našim imenovanjima ta bezdan - duša, um, volja, osećaji, efekti, strasti, unutrašnji čovek, slovesnost - bezdna ostaje neiskazana, neopredeljena i bezimena.

Čovek se prostire donde dokle se njegova glad prostire. Prostiranje jednog divljaka ide dokle i pogled njegovih očiju. Prostiranje jednog višeg duhovnog čoveka ide daleko iz

granica vaskolikog sveta. Neka se sva vasiona pretvori u jednu trpezu i svi njeni darovi iznesu na tu trpezu, jedan viši duhovni čovek ustaće iza trpeze. Jer ona je kao i "bogodeljna" za ubožjake duhovne, cela ova kitnjasta, svadbena vasiona. Ona i ne postoji za to, da zasiti glad, nego da stvori glad. Kako može ona zasititi glad jednog višeg čoveka? Kako može ona zasititi onoga, kome je ona i stvorila glad?

POGLED

Oči su tačka susreta duša, kazao je jedan mudrac. Pogledom se duša upija u dušu.

Pogled je kao lampa, s kojom mi ulazimo u tuđu dušu, da je ispitamo i poznamo.

Kad pogledamo slepcu u lice, mi uzalud trimo tačku susreta, i osećamo pri tom neku misteriju, koja nas mori kao kad čujemo žubor reke ponornice pod nogama, ili kao kad vidimo kuću bez prozora.

Pogled je vrlo jak konop, kojim priroda vezuje čoveka za sebe. Čulnom čoveku sva se priroda predstavlja jedino u formama. On se zaustavlja kod svakog predmeta i njegovo čuđenje pada na svaku formu. Duhovan čovek pak, rastapa ognjem svoga uma sve forme u nekakav prvobitni element i čudi se nad tim jedinim elementom. No i ovo je samo početak duhovnosti.

OD VIDIKA ZAVISI MIR

Što uži vidik, to veći nemir. Što širi vidik, to manji nemir. Najširi vidik, božanski mir. Što uži vidik, to veća cena sebi. Što širi vidik, to manja cena sebi. Najširi vidik, najmanja cena sebi.

Kad bi ohola žaba iz bunara stala pokraj okeana, izgubila bi svoju oholost.