Bio si na putu kući kad si umro.
To se desilo u automobilskoj nesreći. Nikakva posebna nesreća, ali ipak smrtonosna. Iza sebe si ostavio suprugu i dvoje dece. To je bila bezbolna smrt. Hitna pomoć je dala sve od sebe da te spasi, ali bez uspeha. Tvoje telo je bilo tako skršeno da je bolje što si umro, veruj mi.
I tada si me upoznao.
“Šta … šta se dogodilo? “Pitao si me.” Gde sam ja?”
“Ti si umro,” rekao sam, činjenično odsutno. Nema smisla ulepšavati reči.
“Bio je kamion… koji je proklizavao…”
“Jeste.” rekao sam.“
“I. .. ja sam umro?”
“Jesi. Ali nemoj se osećati loše zbog toga. Svi umiru.” rekao sam.
Osvrnuo si se. Oko tebe nije bilo ničega. Samo ti i ja. “Kakvo je ovo mesto?” pitao si me. “Je li to život posle smrti?”
“Više ili manje”, rekao sam.
“Jesi li ti Bog?” pitao si me.
“Jesam.” Odgovorio sam. “Ja sam Bog.”
“Moja deca … Moja žena,” rekao si.
“Šta je s njima?”
“Hoće li biti u redu?”
“To je ono što volim videti,” rekao sam. “Samo što si umro, a glavna briga ti je tvoja porodica. To je lepo.”
Pogledao si me fascinirano. U tvojim očima nisam ti izgledao kao Bog. Izgledao sam kao neki obični čovek. Neki nejasni autoritet. Više nekako kao gimnazijski profesor od Svemogućeg.
“Ne brini”, rekao sam. “Oni će biti u redu. Tvoja deca će te se sećati kao savršenog roditelja u svakom pogledu. Nisu imali vremena da osete prezir prema tebi. Tvoja supruga će zaplakati, ali će potajno osetiti olakšanje. Budimo iskreni, tvoj brak se raspadao. Ako ti je za utehu, ona će osećati veliku krivicu zbog tog osjećaja olakšanja.”
“O”, rekao si. “Pa šta će se sada dogoditi ? Moram otići u raj ili pakao ili tako nešto?”
“Nijedno”, rekao sam. “Bićeš reinkarniran.”
“Ah,” rekao si. “Dakle, hindusi su u pravu.”
“Sve religije su u pravu na svoj način”, rekao sam. “Prošetaj sa mnom.”
Pratio si me u stopu dok smo šetali u prazninu. “Gde idemo?”
“Nigde posebno,” rekao sam. “Samo je lepo hodati dok razgovaramo.”
“U čemu je onda poenta?” Pitao si me. “Kad se ponovo rodim biću samo prazna ploča, zar ne? Beba. Znači, sva moja iskustva i sve što sam učinio u ovom životu neće biti važno?”
“Ne baš!” Rekao sam. “Ti u sebi imaš sve znanje i iskustva svih svojih prošlih života. Ti ih se samo ne sećaš u ovom trenutku.”
Zaustavio sam se i uhvatio te za ramena. “Tvoja duša je veličanstvenija, lepša i veća nego što uopšte možeš zamisliti. Ljudski um može sadržavati samo jedan maleni deo onoga što jesi. To je kao da staviš prst u čašu vode da vidiš da li je vruća ili hladna. Stavi mali deo sebe u tu posudu, i čim ga izvadiš van, stekao si sva iskustva koja je imao.”
“Bio si čovek poslednje 34 godine, pa se još uvek nisi ispružio i osetio ostatak svoje ogromne svesti. Ako bismo duže ostali na ovom mestu počeo bi se prisećati svega. Ali, nema smisla to raditi između svakog života.”
“Koliko puta sam se onda reinkarnirao?”
“O, mnogo. Jako mnogo. I u mnogo različitih života.” rekao sam. “Ovaj put ćeš biti kineska seljanka iz 540 godine nove ere. ”
“Čekaj malo?” zamucao si. “Vraćaš me natrag kroz vreme?”
“Pa, tehnički gledano da. Vreme, kakvo vi poznajete postoji samo u vašem svemiru. Stvari su drugačije tamo odakle ja dolazim.”
“Odakle si ti?” izgledao si zamišljeno.
“Oh, da!” objasnio sam ti, “Dolazim odnekud. Iz nekog drugog mesta. I tamo postoje drugi poput mene. Znam da želiš saznati kako je tamo, ali iskreno nisi u stanju da to razumeš.”
“Oh.” Rekao si, malo razočarano. “Ali čekaj, ako me reinkarniraš na druga mesta kroz vreme, da li bih u nekom trenutku mogao komunicirao sam sa sobom?”
“Naravno. To se stalno dešava. A kako su dva života svesna samo pojedinačnog postojanja, nisi ni svestan čak da se to događa.”
“U čemu je onda svrha svega toga?”
“Ozbiljno?” Pitao sam. “Ozbiljno? Pitaš me za smisao života? Nije li to malo stereotipno?”
“Pa, to je razumno pitanje.” Bio si uporan.
Pogledao sam te u oči. “Smisao života, razlog zbog kojeg sam napravio ovaj celi svemir, je da ti sazreš.”
“Misliš čovečanstvo? Želiš da sazremo?”
“Ne. Samo ti. Napravio sam celi ovaj svemir za tebe. Sa svakim novim životom ti rasteš i sazrevaš i postaješ veći i veličanstveniji um.”
“Samo ja? Šta je sa svima ostalima?”
“Ne postoji niko drugi”, rekao sam. “U ovom svemiru , postojiš samo ti i ja.”
Gledao si me tupo. “Ali svi ljudi na Zemlji …”
“Svi su ti. Različite inkarnacije tebe.”
“Čekaj. Ja sam svi!?”
“Sad shvataš.” Rekao sam, lupivši te po leđima da ti čestitam.
“Ja sam svaki čovek koji je ikada živeo?”
“Ili koji će ikada živeti, da.”
“Ja sam Abraham Linkoln?”
“Ti si i Džon Vilkis But.” Dodao sam.
“Ja sam Hitler?” Rekao si, zaprepašćeno.
“I ti si milioni pobijenih.”
“Ja sam Isus?”
“I svi koji su ga slijedili.”
Zaćutao si.
“Svaki put kad nekoga učiniš žrtvom,” rekao sam, “sam sebe činiš žrtvom. Svako delo ljubaznosti koje si uradio, uradio si sebi. Svaki srećan i tužan trenutak koji je doživeo bilo koji čovek jeste ili će biti doživljen kroz tebe.”
“Zašto?” Pitao si me. “Čemu sve ovo?”
“Zato što ćeš jednog dana postati poput mene. Jer je to ono što vi jeste. Ti si jedan od pripadnika moje vrste. Ti si moje dete.”
“Opa”. Rekao si u neverici . “Hoćeš da kažeš da sam bog?”
“Ne. Ne još. Ti si fetus koji još uvek raste. Nakon što proživiš svaki ljudski život kroz sve vreme, dovoljno ćeš narasli da se rodiš.”
“Znači, celi svemir,” rekao si. “To je samo … ”
“Nekakva vrsta jajeta.” Odgovorio sam. “Sada je vreme da kreneš u svoj sledeći život.”
I ja sam te poslao na put.

(Hvala prijatelju V.Ž. sa fb-a, za ovaj lijepi tekst)