SAMOĆA

Zašto su svi veliki duhovi voleli samoću? Zato što su voleli drugovanje sa Bogom, nesmetano drugovanje sa većim od sebe.

U samoći navaljuju na čoveka svi veliki problemi života, čija baza obuhvata svu zemlju i čiji se vrhovi gube u magli večnosti i beskrajnosti. Pa, mada ih čovek ne može rešiti, ipak oseća on neko jezivo zadovoljstvo da stoji među nepobedivim džinovima. Rešene

probleme i otkrivene tajne ljudi preziru kao što preziru i pobeđene neprijatelje. Zato  veliki duh traži samoću, to jest traži društvo većih od sebe, društvo neotkrivenih tajni, nerešenih problema, društvo svih džinovskih misterija, koje se sve, grupišu oko misterije Svevišnjega.

ĆUTANjE

Ćutanje su voleli svi veliki duhovi, jer su duboko osećali istinitost one narodne izreke: Govor je srebro, ćutanje je zlato. Svaki misaon čovek iskusio je na sebi, da on nije ono što kaže o sebi no ono što prećuti. Ne ono što prećuti hotimično, no ono što prećuti po nuždi, jer ne može da iskaže.

Naši razgovori u društvu jesu kao sitna moneta, kojom sebe otkupljujemo, dok krupna moneta ostaje u nama, ne pokazana. Ili, mi se predstavljamo društvu u letimičnim fotografijama, dok naš portret ostaje u nama, ne pokazan.

Uostalom sve velike stihije su najviše ćutljive, a sam Bog ćutljiviji od sviju, dok su sve male tvari govorljive. Kakvo je čudo, dakle, da su svi veliki duhovi ćutljivi?