PRIRODA-KNjIGA

Celo carstvo prirodno nije ništa drugo do samo knjiga o carstvu moralnom. Posmatrana samo kao takva knjiga priroda je apsolutno savršena od najvećih krugova vasione do poslednjih atoma. I kao knjiga priroda je realna, a ne kao duh i istina.

Uzmeš li prirodu ne kao knjigu, ili priču realnosti, nego kao samu realnost, kao

poslednju i kao duh i istinu, onda možeš reći o prirodi: Da je savršena ili nesavršena?

Ako kažeš da je priroda kao realnost savršena, svaki dan ćeš biti ugonjen u laž i svaki dan ćeš se uzalud truditi da zakrpiš rupe te savršenosti. Ako li pak kažeš, da je priroda nesavršena, onda se moraš mučiti pitanjem: Šta je savršeno? Odnosno: Šta je realno? Šta je duh, šta li istina?

Da bi izveo samog sebe iz ove zamke protivrečnosti, kojom su se mnogi divili, moraš se

smiriti i ukrotiti i u smirenju i krotosti misliti od Boga i kroz Boga.

I kada tako budeš počeo misliti biće ti jasno da je celo carstvo prirode samo knjiga o

carstvu moralnom.

Otuda i ne možeš naći boljeg izraza - van ćutanja - za carstvo moralno od prirode. Otuda mi i ne možemo nikad jasno govoriti o carstvu moralnom dok ne pozajmimo od

prirode fakta, to jest najizrazitije slike onoga višeg, ćutljivoga carstva. Jer jezik naš stoji u odnosu prema prirodi kao priroda prema jednom višem carstvu. Priroda mnogo jasnije izražava carstvo moralno nego što to može čovečiji jezik.

Zato mi i pozajmljujemo fakta iz prirode (jer ta fakta za to i jesu) da pomognu našem jeziku izraziti, pored ostalog i užas greha. I zato mi dakle, i pitamo:

Ko će izvaditi crva iz hrasta? Ko će očistiti korov iz pšenice? Ko će iščupati greh iz

duše?

CRV U HRASTU

Hrast nikad sam ne može izvaditi crva iz sebe. Neko drugi mora doći da to učini. Pšenica nikada sama ne može očistiti korov oko sebe. Neko drugi mora doći da to učini.

Kada se bolest hrasta i pšenice pokaže, onda će domaćin doći da to učini. Kada hrast i pšenica svojom uvelošću - svojim slikovitim jezikom zavapiju za pomoć, onda će domaćin doći da ih oslobodi od neprijatelja. Nema li i čovek Domaćina? I neće li On doći da iščupa greh iz duše čovekove?

Zaista, nema nikog drugog ko bi mogao pomoći. Sva priroda da se pretvori u hirurga ne bi ipak mogla iščupati jedan jedini greh iz duše čovekove. Jer jedan jedini greh sadrži toliku užasnu tamu u sebi, da je u stanju baciti svoju senku i na Sunce i na Mesec i zvezde i na vascelu prirodu.

Zato zavapi sa užasom Domaćinu, da što pre pritekne u pomoć i spase te od greha. Zavapi jače za pomoć nego kad bi u postelji svojoj sagledao zmiju. Gle, zmija se uvukla ne u postelju tvoju, no u dušu tvoju!

Ovo su dakle, prve dve glave Etike:

Neiskazani užas greha i

neiskazana moć spasioca od greha.

Ovo je etika, ostalo su etikete.

Jer ovo je nauka o spasenju, ostalo su nauke o ophođenju.

NEVIN GREH

Govoriti o nevinom grehu isto je što i govoriti o novorođenom slepom vučetu.

Govoriti o malom grehu isto je što i govoriti o malom semenu kukolja.

Ali nevin greh i mali greh imaju veliku budućnost.

Ma koliko da je prošlost jednog greha neznatna i sadašnjost neštetna, budućnost je svakog greha neizračunljivo velika.

Jedan kužan pacov uzbuni mnoge gradove, prouzrokuje stroge karantine i mobiliše protiv sebe čitave vojske. A gle, najneviniji i najmanji greh je nosilac i vesnik užasnije kobi od kužnog pacova.

Ustaj i uzbuni i ti ceo grad svoje duše protiv tog užasnog vesnika kobi. Stvori čelični

karantin oko njega i mobiliši sve dobre sile u sebi.

OGANj U DžEPU

Ma kako ti brižljivo skrivao svoj greh on će se sam objaviti.

Duša duši saopštava svoj sadržaj kroz sve zastore i zavoje. Ljudi će naslutiti tvoj najskriveniji greh i odmahivati glavom, ma i da nikakva javna povoda i dokaza za to nemaju.

Kako to? To duša duši saopštava svoj sadržaj kroz sve zastore i zavoje materije. Ako hoćeš brižljivo skrivaj oganj u džepu, džep će progoreti i oganj će se pokazati. Ništa nema skriveno, što već nije otkriveno.

STRAH OD GREHA

Što god je čovek moralno budniji, sve ga je veća jeza hvata od greha. Kao što probuđenog mesečara hvata jeza od njegovog visenja nad propašću u snu!

Zaista, grešnici su moralni mesečari.

Teško mesečaru, koji se probudi suviše dockan, kada su noge njegove na najklizavijoj ivici, nad najdubljim ponorom! Jer će se tad probuditi, ne da se trgne nazad, nego samo da bude budni svedok svoga survavanja u ponor.

UVREDA PRIJATELjU

Kada ti uvrediš svoga prijatelja, ko može tu uvredu poništiti: Ti ili tvoj prijatelj? Jasno je, da ne možeš ti, nego tvoj prijatelj.

Ne samo ne možeš ti sam poništiti uvredu, nanetu prijatelju, nego ni svi ljudi, niti sva priroda zajedno sa svim ljudima ne može to učiniti. Jer prijatelj je primio uvredu od tebe i odneo je sa sobom. Uvreda je, dakle, kod njega i sa njim. I jedini on može obesnažiti je i uništiti.

Svaki greh u poslednjoj liniji, uvreda je Bogu. Sve uvrede, svi gresi zemlje hitaju k Bogu, vapiju Bogu. On ih prima sve i drži sve. Ko mu ih može osetiti?

Ko ih, osim njega može poništiti?

Kada ti uvrediš svoga prijatelja, on je primio uvredu, i odneo je sa sobom. Možeš ti za tu uvredu sto godina postiti, čistiti se i kajati se i vežbati sve vrline i ne vređati nikoga više, pa sve to može ostati uzalud. Ako uvređeni prijatelj tvoj ne blagovoli da obesnaži i poništi uvredu, ti se sam ne možeš ni kroz večnost spasti od tog greha. Tvoj post, čak i čišćenje i vežbanje u svim vrlinama, može samo pobuditi prijatelja da greh tvoj obesnaži, odbaci i uništi.

No ti nemaš vlasti nad učinjenim svojim grehom. U tome je beskonačni užas greha. Jer učinjeni greh je slobodan od tebe, a ti nisi slobodan od njega.

SVAKI GREH - STRELA PROTIV BOGA

Bog je krajnja meta sviju grehova. Kada lažeš, lažeš Bogu;

Kada kradeš, kradeš Bogu;

Kada se gordiš, gordiš se pred Bogom; Kada mrziš, mrziš na Boga;

Kada se kuneš, pravo ili krivo, kuneš se Bogu; Kada preljubu činiš, bacaš se nečistoćom na Boga; Kada ne poštuješ roditelje, ne poštuješ Boga;  Kada zavidiš, zavidiš Bogu;

Kada tvrdičiš siromahu, tvrdičiš Bogu; Kada zlo misliš, misliš protiv Boga; Kada zlo govoriš, govoriš protiv Boga; Kada zlo radiš, radiš protiv Boga;

Kad odričeš istinu, odričeš Boga; Kad odričeš dobro, odričeš Boga; Kad odričeš život, odričeš Boga;

Kad odričeš ljubav, odričeš Boga.

Svaki greh je atentat na Boga.

Sve strele, koje upravljaš na život ljudi ili na svoj sopstveni život, padaju na Boga. Kao što strela prolazi kroz maglu i zaustavlja se u drvetu tako sve tvoje strele prolaze

kroza sva tela, kroza sve duše, kroza svu vasionu, kao kroz maglu i zaustavljaju se u Drvetu Života u Bogu.

Strela ostaje u Bogu, a rana u tvom srcu. I dok god se strela ne izvadi, rana u srcu ne može zarasti. Onaj ko može izvaditi strelu iz Boga može i ranu u srcu izlečiti. No, ko to može? Gle, ti ne možeš ni pomisliti da to sam učiniš, jer strela je već odletela, ona više nije u tvom domašaju. Ona stoji duboko zarivena u ponoru Božijeg bića. Ni stotine godina tvoga kajanja i vežbanja u uništenju želje za životom, ne mogu strelu istrgnuti iz rane i ranu isceliti.

Takvo je nedomislivo dejstvo greha.

Vaistinu, dalje prodire greh ljudski nego misao ljudska.