MORAL DUŽNOSTI I MORAL LjUBAVI

Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi.

Ljubav nije dužna ništa, a nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi.

Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha.

Ljubav daruje, dužnost zadužuje.

Ljubav je raširila svoju misao iznad granica vasione; stoga izgleda, da ljubav ne misli. Dužnost je ograničila svoju misao na predmete i događaje, stoga izgleda, da dužnost misli. Ljubav je raširila svoju delatnost do iznad granica vremena, stoga izgleda, da ljubav ne radi. Dužnost je ograničila svoju delatnost na dane i slučajeve, stoga izgleda, da dužnost radi.

Ljubav stoji iznad deobe dobra i zla. Dužnost je neumorno deljenje dobra i zla.

Dok je voda u oblacima, ona se ne deli na čistu i prljavu. Kada voda padne u reke i bare, onda se ona deli na čistu i nečistu. Tako i ljubav kada padne deli sve na dobro i zlo, i meri sve aršinom dužnosti.

Greh izgoni iz njene sopstvene kuće, a unosi dužnost u tuđu kuću.

ŽENA I MAJKA

Žena stari, majka ne stari.

Žena kao žena menja se i stari, majka kao majka ne menja se i ne stari.

Žena predstavlja pad čoveka u prirodu, majka predstavlja uzdizanje čoveka k nebu.

Majka, koja nije bila žena, dobila je slavu i čast iznad angela, dok je žena kao žena bila i ostala veza čoveka sa prirodom.

Svojom ulogom majke žena iskupljuje svoju ulogu žene.

LEPOTA ČOVEKA

Ljudi izgledaju lepi samo među ljudima. Čovek čoveku izgleda lep. Inače niko u svetu

ne opaža lepotu čoveka.

Priroda ne opaža lepa čoveka. Za nju su svi ljudi maske, ispod kojih ona se trudi da

raspozna dobru ili zlu volju i dobru ili zlu nameru.

Međutim, priroda jako opaža dobrotu čoveka. Ne samo pas, i konj i vo, nego i zverovi i to baš zverovi opažaju dobrotu dobra čoveka jače nego domaće životinje. I ne samo životinje, nego čak i biljke i elementi opažaju, na svoj način, dobrotu dobra čoveka.

I kad god što sva priroda opaža dobrotu dobra čoveka, tako isto ona opaža i zloću zla čoveka.

Mnogobrojni primeri za ovo mogu se navesti iz života svetih ljudi i zlobnih ljudi. No nema ni jednog primera, sem u apsurdnim bajkama, da priroda ma koliko opaža spoljašnju lepotu čoveka.

Isto tako ni svet duhova ne opaža lepotu čoveka, no samo njegovu dobrotu ili zloću, to

jest: njegovu unutrašnju lepotu ili rugobu.

Ljudi izgledaju lepi samo jedan drugom. Lepotu čoveka ni jedan ni drugi svet ne opaža. Da li zato što je lepota čovekova bezpredmetna u moralnoj i duhovnoj drami sveta? Ili

zato, što lepota čoveka i nije lepota nego rugoba u sravnjenju sa njegovom

prototipskom lepotom? Ili oboje?

FIZIČKO DEJSTVO MORALA

Moral ima fizičkog dejstva.

Ovo znaju i lekari pri lečenju bolesnika i seljaci pri žetvi. Ako je žetva slaba, seljaci sviju

sela na kuli zemaljskoj obziru se i ispituju greh sela u toj godini.

Maksimum svetosti, maksimum gospodarstva nad prirodom. Zato je Hristos mogao izgovoriti nikad i ni od koga neizgovorene reči: Sve je meni predao otac moj (Matej, 11,27).

Prema savršenoj svetosti duše zverovi i otrovi postaju neštetni (Luka, 10, 19).

Hristos je pokazao savršena čoveka u njegovoj prvobitnoj gospodarskoj moći nad prirodom. No, pokazao je i uzrok toj moći i veličini čoveka. A uzrok je u bezgrešnosti. A bezgrešnost izvire iz dobrovoljne i potpune pokornosti volji Božijoj.

Stotinu civilizacija manje su moćne prema prirodi nego jedan bezgrešan čovek.