Drage kolege i prijatelji;

Šaljem vam ponešto od svega što je mene kao lekara i naučnika VEOMA 　zainteresovalo, a što nismo učili na fakultetu. Smatram da svaki lekar treba da nastoji da se i dalje obrazuje i u medicinskom i širem smislu kako bi najbolje odgovorio svom zahtevnom lekarskom poslu.Osim toga vremena su se promenila i mi lekari moramo nastojati da se obavestimo i da nam se veruje VIŠE nego kojekakvim veštim nadri-lekarima.

Ljubazunost i ljudska toplina prema pacijentu i članovima porodice ništa ne koštaju, a MNOGO znače. Smatram da smo mi lekari PROFESIONALNO obavezni da to negujemo i za svoj duhovni opstanak u teškom poslu i za naše pacijente. To se nigde ne uči, ali svako može i TO da trenira i da ostane u tome iskren - zbog sebe pre svega, jer ća mu tako lekarski život biti lakši, puniji i kreativniji....

Bila sam i s'onu stranu, tj.kao pacijent i prema meni (svom bivšem profesoru) su uglavnom bili OK, ali često i opet sa namračenim, zabrinutim licima...Rekla sam takvima da mom krevetu ne prilaze bez osmeha na licu i iskrenih reči ohrabrenja...Neki su se i naljutili, ali baš me briga. Pogledajte još na internetu "Lissa Rankin.com" ili "Mind over medicine" ,zatim Ho'oponopono...Ima još toga i poslaću onome ko mi se javi da želi da prima ove alternativne "ideje"

Ovo "Diši" možete shvatiti kao šalu, ali ja sam odštampala tu reč i zalepila na frižider i na ogledalo u kupatilu...jer, često od silnih briga i ambicija da što više uradimo... skoro da ne dišemo...

Budite mi vredni, hrabri, ljubazni i srećni!

Prof.dr.Spomenka Mujović