UVREDA MAJCI

Kad neko pljune u lice detetu u kolevci, dete samo na licu oseti pljuvačku. No, glavna

težina uvrede pada na srce majke detinje.

Ko ćuši dete, dete će osetiti samo nešto fizičkog bola. No sav otrov i obim bola poznaće srce majčino.

Isto tako: ko zgreši protiv stvorenja stvoritelja, stvorenje će osetiti samo nešto bola od strele greha, ali će se sva strela sa celim otrovom svojim zadržati u srcu Stvoritelja. Kao što grom leteći iz oblaka kroz vazduh samo uzdrma vazduh no zapali drvo! No, drvo bi moglo reći: ah, kako me rascepi i sagori!

Zaista je tako i sa grehom. Čovek oseti od nanetog mu greha samo manji ili veći potres,

a Bog oseti udar i oganj greha.

Zato onima koji gledaju a ne vide, greh se čini ništa, ili nešto malo, ili nešto prirodno. Jer

glavni užas i oganj greha sručuje se na njih - šta bi od njih tada bilo? - nego na Boga.

A Bog, po neiskaznoj ljubavi prema stvorenju svome prima sav užas i oganj greha na sebe. I po neiskazanoj sili svojoj može uništiti greh i sav porod greha. Jer oprostiti greh za Boga je isto, što i uništiti greh.

HRISTOS JE USKOK U ISTORIJI

Hristos je uskok u istoriji čovečanstva.

On nije postao nikakvom evolucijom, no uskočio je u oganj zemaljskog života onakav kakav je od večnosti.

Uskočio je na zemlju Hristos Bog, izboden strelama svih grehova ljudskih od Adama da izvrši tri zadatka:

-  da pokaže ljudima, da su sve strele njihovih grehova udarile u Boga,

-  da oprosti grehe, to jest da počupa strele iz svog srca skruči ih i uništi, i

-  da sledstveno kroz uništenje greha uništi i smrt.

Za ovakve zadatke zemlja nije mogla dati junaka. Ne samo čovečiji rod, nego ni sva vasiona, zajedno sa čovečijim rodom.

Za ovakve zadatke trebao je uskok i to uskok pod čijim se nogama vasiona ugiba, plastična kao ilovača pod nogama lončara.

TVORAC ETIKE

Hristos je tvorac etike, nove, jedine, dramatične kao što je svet dramatičan i stoga pune

prepune.

Njegov krst se spušta do bezdanog Ada, to jest do samoga korena zla, i uzvišuje se do

u vrh neba, to jest do najslađeg ploda dobra.

On nije samo drvo dobra, no i nišan svekolikog zla u svetu. Nema ploda dobra, za kojim čovečanstvo pruža ruke, a da se ne nalazi na tom drvetu, niti je bilo niti ima niti će biti zla, koje nišaneći ma u koga bilo ne nanišani u njega.

ZAMAĐIJANI PRIRODOM

Zamađijani prirodom nikako ne mogu da uvide smisao reči spasenje. Pa i kad osete najgorče plodove svoje zamađijanosti, oni često lakše razumeju reč samoubistvo, nego li reč spasenje.

Dokle god ljudi bespomoćnu prirodu smatraju svemoćnom, dotle je reč spasenje za njih

bez smisla.

Sa onih, pak, koji svaki dan gledaju i vide očajnu nemoć prirode same po sebi, spale su mađije. No u trenutku, kada su im spale mađije sa duše, oni su poznali ljućeg neprijatelja od prirode, zajedničkog neprijatelja i sebe i prirode. Zato je reč spasenje za njih dobila onoliki isti značaj koliko i reč život.

Da se Hristos nije pokazao moćniji od prirode, kako bi on skinuo čini sa zamađijanih?

POTOP I SPASENjE

U vreme potopa svi ljudi izgovaraju i razumeju reč spasenje.

Šta spasavaju ljudi u vreme potopa? Da li sandale i vretena? Ne, nego ono što im je najdragocenije - život.

Šta nas uče veliki potopi u istoriji ako ne, da smo i mi u ovome svetu u jednom stalnom potopu.

Od potopa smrti nijedno se telo ne spasava. U tome potopu bespomoćne sy sve zvezde

kao i jaganjci.

Šta čekaju ljudi, zašto se ne spasavaju? Od potopa smrti samo se duša može spasti. Oni, koji vide univerzalni potop, gledaju na tela kao na sandale i vretena i žure se sa golom dušom ka kuli svetilji, koja pokazuje zemlju života.

Što se zaklanjaju ljudi za prirodu, kada im ona jasno kazuje: ja sam već potopljena?! Zato mudri ljudi ne skidaju sa jezika reč: spasavajmo se! A zamađijani mada stoje na

ivici grobnog ponora - smeju se i govore: nama je dobro i ovde!

Spasavanje duše od neizbežnog potopa smrti svega ostaloga jedino je razumno zanimanje razumnih, jedina briga i jedina nauka njihova.

Zato, kada vidiš čoveka mrtva, reci samome sebi: ovoga brata stigao je potop, koji i mene neće obići. Da li je on uspeo spasti što se spasti može? Da li i ja spasavam što se jedino spasti može?

To neka ti je jedini razgovor s mrtvim.

GREŠENjE I GREŠENjE

Ima grešenja i grešenja. Oba u krajnjoj liniji vode gađenju. Jedno grešenje vodi gađenju od sebe samog, drugo grešenje vodi gađenju od života. Prvo grešenje je nadežno, a drugo je beznadežno. Prvo grešenje je kao noć, u kojoj se vidi jedna zvezda na pomračenom nebu; drugo je kao noć s pomračenim nebom bez ijedne zvezde.

Svakim novim grehom dobar čovek tovari osudu i gađenje na sebe, a zao čovek svakim novim grehom tovari osudu i gađenje na život uopšte. Ipak je breme prvoga snošljivije od bremena drugoga. Jer prvo breme odvešće kad tad popravci, a drugo breme odvešće kad tad samoubistvu.

Gaditi se na sebe znači gaditi se na prljav sud u kome je život. Gaditi se na život znači

gaditi se na prazninu prljavog suda. Jer bud je prljav, bud je i prazan. Nijedno grešenje nije dobro, ali ima grešenja s nadom i grešenja bez nade.

-  Gledaj u pobedu, a ne u blato! - rekao je neki vojskovođa vojniku, koji se žalio na

blato.

-  Blatu pripada moja pobeda! - odgovorio je beznadežni vojnik. Ovako odgovaraju beznadežni grešnici na sve nebesne poruke.