LjUDI I ŽIVOTINjE

Nije Hristos uzalud nazvao cara Iroda lisicom. Ceo karakter Irodov bio je karakter lisice. Njegovo izobraženje u prirodi jeste lisica. On je bio pritajen kao lisica, plašljiv kao lisica i brutalan kao lisica.

Karakter mnogih zlih ljudi, koje je ovekovečila istorija, jasno izražava karakter ili jedne divlje životinje ili jedne strašne prirodne pojave, bure, tuče, pomora. Karakter pak, mnogih dobrih ljudi, koje je ovekovečila istorija, jasno izražava karakter ili neke blagodušne životinje ili neke plodne biljke, ili neke ugodne i blagotvorne prirodne pojave. Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite, dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Matej, 10, 16).

No, istorija beleži samo istaknute specimene dobra i zla. Međutim i svi ljudi koji sleduju ovim istaknutim predstavnicima dobra i zla i koje istorici nazivaju vojskom ili masom naroda - svi oni posebno imaju svoj karakter, sličan nekom izobraženju u prirodi.

Tako, da bi se moglo reći: istorija je ponovljena, priroda na višem planu, imena na planu čovečanskom. Ili, istorija je razvučen čovek, čovek u fragmentima dobra i zla, rečju - materijal čoveka.

ZARĐALO GVOŽĐE

Ne žali se što je Bog popustio bolest na tebe. Seti se, da je Bog i teže bolesti na ljude svetije od tebe popuštao.

Zamisli polugu gvožđa da stoji godinama u dnu kovačnice. Najzad ona počne moliti kovača, da i od nje napravi nešto. Kovač hitro uzima gvožđe, baca ga u oganj, a potom, usijano, pod čekić. Treba li onda gvožđe da se žali?

I tvoja bolest je za radovanje, a ne za žalost. Jer ti si se molio Bogu da te učini boljim čovekom. I Bog te je uzeo u rad, i počeo te kaliti i kovati.

Bog te uzeo u rad, bolesniče! Raduj se, zarđalo gvožđe iz dna kovačnice.

GREŠNIK MRZI PRAVEDNIKA

Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.

Kada čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.

Čovek mrzi onoga, ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.

Kada čovek dokuči da neko zna njegov greh, njega najpre ispunjava strah od toga nekoga. Strah se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.

Isti se proces odigrava u duši čoveka, koji je svestan, da je učinio greh prema Bogu, ili da Bog zna njegov greh. Najpre ga ispunjava strah od Boga, strah se ubrzo pretvara u mržnju prema Bogu. A mržnja sasvim zaslepljuje.

Zaslepljen mržnjom prema čoveku, čovek pomišlja na ubistvo. No, kako je ubistvo Boga nemoguće, to zaslepljenje mržnjom prema Bogu upotrebljava ymesto ubistva nešto što on smatra ravnomernim ubistvom - odricanje Boga. Ovo je međutim ravnomerno jedino samoubistvu.

SPASENjE DUŠE

Ne smatraj ništa ciljem ovoga života osim spasenja duše.

Svaki drugi ideal, što ljudi u jednom vremenu istaknu kao cilj, nije dugo do samo jedna pobuda više - ako ne direktno sredstvo - spasenje duše.

Porodica, društvo, država, civilizacija - sve to nije cilj samo sobom. Sve je to pobuda i više ili manje sredstvo glavnog cilja, jedinog cilja spasenja duše.

Sve ono što vreme gradi i razgrađuje nije tvoje stalno obitavalište, no samo žalosno ili

radosno podsećanje na ovo.

Majka te samo bledo podseća na neiskazanu materinsku miloštu, koja će sresti tvoju

dušu u drugom svetu.

Žena te samo bledo podseća na sladosno jedinstvo tvoje duše s Bogom.

Deca te samo bledo podsećaju na plodove, koje donosi jedinstvo duše s Bogom.

Prijatelji te samo bledo podsećaju na društvo prekrasnih angela nebesnih.

Sva tvoja naučna otkrića samo te bledo podsećaju na nesanjana otkrića i saznanja u

blizini Boga.

Priroda ti samo bledo ukazuje na svu raskoš i lepotu budućeg sveta. Veliki gradovi te samo bledo podsećaju na čudesni grad Cara Velikog.

Sve što se zove srećom u ovome svetu i što hitno iščezava kao jutarnje rumenilo, bledo, sasvim bledo te podseća na istinsku sreću u svetu realnosti.

U ovome svetu seni i prizraka jedino duša ima realnosti, koju ona može sačuvati ili izgubiti. Šta pomaže čoveku zadobiti sva carstva seni i prizraka, a izgubiti carstvo stvarnosti? Zaista, ne pomaže mu ništa nego li grejati se nad mesecom pod vodom.

U ovome svetu sna i sanjanja samo duša čovekova nosi javu u sebi. Avaj čoveku, koji i to malo jave pretvori u san. Kad osvane dan probuđenja, neće se imati šta u njemu probuditi.

stid

Dajte mi kulturu, koja povećava stid kog čoveka i ja ću glasati za nju. Stidljiva divljina milija mi je od kulture, što uništava stid kod čoveka. Kada neko govori o "lažnoj kulturi", on u stvari može da misli samo na dvoje: ili na pritvoren stid ili na bestidnu drskost.

Stidom zbog telesnog nesavršenstva čovek muklo priznaje, da ovo telo nije telo, koje njemu priliči. Stidom uopšte čovek priznaje svoj pad s carskog dostojanstva na prosjački štap.

Kad se prosjak obuče u prosjačku odeću, on se ne stidi ni prosjačke odeće ni prošnje. No, kada je carski sin primoran obući se u prosjačku odeću i prositi, on se stidi obojega.

Stid porađa smirenost i krotost i dugotrpeljivost i čovekoljublje.

Izgubiti stid znači, na kraju krajeva priznati sebe savršenim. No ničemu se tajanstvene sile ne svete tako strašno kao ovome. Gle, gubitak telesnog stida vodi razvratu do gnušanja, a gubitak duhovnog stida vodi gordosti do ludila.

Razvrat i gordost jesu blizanci, od kojih nekad prvi prethodi drugom, a nekad drugi prethodi prvom.