DUHOVI, PRAZNIK  OSLOBODENJA ČOVEKOVOG DURA

Berlin , ponedeljak uoči Duhova , 23. maj 1904.

Moglo se predvideti da će se danas sakupiti samo mali krug ljudi . Ja sam već odlučio da uoči ove večeri onima koji su ovde kažem par reči u vezi sa praznikom  Duhova.

Pre nego sto pređem na to želeo bih da sa vama podelim jedan od događaja sa mog putovanja u London koji se sastoji u tome da će nas ovde na jesen najverovatnije posetiti gospoda Besant . Dakle imaćemo priliku da ponovo čujemo ličnost koja pripada najznačajnijim spiritualnim snagama sadašnjosti. Dva naredna javna predavanja biće održana u kući za arhitekte: danas i narednih osam dana o spiritizmu,  a posle o sormnambulizmu  i hipnotizmu . Potom će se sadržaji ponedeljkom ponovo redovno održavati ovde. Svakog utorka u narednom periodu ja ću  govoriti o teozofskoj kosmologiji, o predstavama koje je Teozofija pružila o izgradnji sveta. Oni koji se interesuju za ova pitanja moći će da čuju mnogo toga što verovatno još ne poznaju iz upotrebljavane teozofske lite­rature. Predavanja o elementima Teozofije želeo bih da održim u nekom kasnijem  vremenskom  periodu.

Ono hoću danas reći potiče od jedne stare okultne tradicije.

Naravno, materija se danas ne može iscrpiti . Mnogo toga će čak izgledati neverovatno . Zbog toga vas molim da danasnji čas posmatrate kao epizodu u kojoj ne treba ništa da se dokazuje, već se jednostavno pričaju stvari.

Ljudi danas slave svoje praznike,  a da zapravo nemaju  pojma šta takvi praznici znače. u časopisima koji za veliki deo naših sa­vremenika  predstavljaju  istinski izvor  obrazovanja  i prosvećenja , mogu se pročitati najrazličitiji članci o takvim praznicima , a da prilikom pisanja ne postoji nikakva svest o tome šta jedan takav praznik treba da predstavlja. Ali za teozofe je neophodno da iznova ukažu na unutrašnji značaj. I tako bih ja danas želeo da skrenem pažnju na početno jezgro jednog takvog prastarog praznika, na poreklo praznika Duhova.

Praznik  Duhova je jedan  od  najznačajnijih  i praznika najtežih za razumevanje. t.j. hrišćanskoj svesti podseća on na izlivanje Sve­tog Duha. Ovaj dogadaj je nama opisan kao čudnovata priča: pre­ko Hristovih učenika i apostola Hrista izlio se Sveti Duh , tako da su oni počeli da pričaju svim mogućim jezicima. To znači da su oni našli pristup svakom srcu i da su mogli da govore u zavisnosti od razumevanja ljudi. To je jedan značaj praznika Duhova. Ako bismo hteli da ga temeljnije shvatimo, onda bi morali da idemo mnogo dublje. Praznik Duhova- kao simbolican praznik- u vezi je sa najdubljim misterijama, sa najsvetijim duhovnim dobrima čovečanstva. Zbog toga je i tako teško govoriti o tome. Danas bih ja želeo samo ukratko da objasnim deo toga .

Ono za  šta  je  zapravo  praznik  Duhova  simbol, ono što leži  u osnovi praznika Duhova, šta on u dubokom smislu označava, sve je to zapisano u jednom rukopisu koji se nalazi u Vatikanu, u vatikanskoj biblioteci i koji se najbrižljivije čuva. u tom rukopisu ne govori se zapravo o prazniku  Duhova, ali se govori o nečemu za šta praznik Duhova predstavlja samo spoljašnji simbol. Ovaj rukopis jedva da je video neko ko nije posvećen u najdublje tajne katoličke crkve ili možda neko ko može da u astralnom svetlu to isčita. Ko­piju o tome poseduje jedna ličnost koja je u svetu veoma priznata, a koja za posmatrače istorije tek sada počinje da bude interesantna. Mogao bih isto da kažem, posedovala je " umesto, poseduje", ali ti­me bi nastala jedna nejasnoća. Zbog toga kažem: kopiju o tome po sedujeg rof Saint Germain od koga potiču jedinstvene objave koje postoje o tome u svetu.                                                 '

Zeleo bih da u teozofskom smislu samo nešto razjasnim o to­me. Mi smo ovde dovedeni do nečega sto je duboko povezano sa evolucijom, sa razvojem čovečanstva u petoj korenskoj rasi. Čovek ima onu formu koju on danas nosi na sebi, koju je dobio u trećoj  korenskoj rasi u staro lemursko doba i dalje je izgrađuje putem četvrte korenske rase, vreme stare Atlantide i onda stupa kao rezu1tat u petu korensku rasu. Onaj ko je čuo moja predavanja o Atlantidi setiće se da kod Grka postoji još živo sećanje na to vreme.

Za orijentaciju moramo da imamo kratak uvid u dve struje unutar naše pete korenske rase koje kao skrivene snage žive u duši i svađaju se jedna sa drugom : jedna  struja se nalazi najčistije i najjasnije oslikana u onome što mi nazivamo egipatskim, indijskim i južnoevropskim pogledom na svet. Sve što se kasnije javljalo, Je­vrejstvo i Hrišćanstvo, sadrže nešto od toga . A to se opet s druge strane pomešalo u našoj Evropi sa drugom strujom  koja  živi  u onom pogledu na svet koji nalazimo u staroj Persiji - ako ne slušamo ono što nam  govore antropolozi i etimolozi, nego kada dublje priđemo stvari - i koju možemo ponovo pronaći od Persije u pravcu  zapada ka regionu  Germana.

Želeo bih da potvrdim da ove dve stmje ukazuju na dve važne , dve velike spiritualne intuicije koje se nalaze u njihovoj osnovi . Jedna je najčistije podigla prastare Rišije. Iznad njih se podiže in tuicijom više biće: takozvani Deva . Onaj ko je prošao kroz okultno školovanje, onaj ko može da istražuje na ovom području taj zna sta su Devasi. Ova čisto spiritualna bića koja žive u astralnom i mentalnom prostoru imaju dvostruku prirodu , dok ljudi imaju trostruku prirodu . Jer čovek se sastoji iz tela, duše i duha . Priroda Deva se pak sastoji- koliko smo mi mogli da propratimo- samo iz duše i duha . Jedan Deva u sebi neposredno ima duh. Deva je duševno nadareni duh. Ono što vi ne možete da vidite na čoveku, - prohteve, nagone, strasti i želje koje u njemu žive, a koje su pak za onoga koji je otvorio svoja spiritualna čula vidljiva kao svetlosne pojave, ove duševne snage, ovo čovekovo duševno telo ko­ je za čoveka predstavlja ono njegovo unutrašnje, lično, a koje pak nosi nase flzičko telo, to je najniže telo Devasa. Mi ga možemo po­smatrati kao njegovo telo. Indijska intuicija je prvenstveno išla na poštovanje ovog Devasa . Indijac je svakako video Devasa. Kada je pogledao iza kulisa pojava u našem svetu on ga je vidio kao stvaralačke snage. Ova intuicija nalazi  se u  pojasu južnog  pogleda  na svet . Kod Egipćana ona se izražava kao velika i snažna .

Druga intuicija nalazi se u osnovi stare persijske mistike i ona je vodila ka poštovanju bića koja takođe imaju dvostruku  prirodu: Asura . I oni imaju ono što mi nazivamo dušom; ali na ogroman, titanski način izgrađeno je njihovo fizičko telo koje uključuje duševni organ. Indijski pogled na svet koji se drži poštovanja Devasa posmatra ove Asurase kao podređene, dok se oni koji pripadaju severnom pojasu više vezuju za Asurase, za fizičku prirodu . Zbog toga se posebno ovde izgradio pritisak da se svet čulnih pojava savlada na materijalan način, da se realni svet savlada najsavršenijom tehnikom, fizičkom umetnošću i tome sličnom. Danas više nema  ljudi koji se drže poštovanja Asurasa; međutim, postoji dosta nas koji u sebi imaju nešto od ove prirode. Na  tome počiva  odlika materijalne suštine zivota i to je osnovna karakteristika severnog pogleda na svet. Onaj koji ispoveda čisto materijalističke ideje mora da u svojoj  prirodi  ima nešto što potiče od ovih Asurasa.

Unutar   pristalica   Asurasa   razvio  se  potom  jedan   specifičan osnovni osećaj. On je niknuo pre svega iz persijskog duhovnog života. Persijanci su se na neki način počeli pribojavati Devine pri­rode. Strah, zazor i jezu dobijali su oni pred svim što je čisto duhovno-duševno.  To je prouzrokovalo današnju veliku razliku koju možemo uočiti između shvatanja Persijanaca i Indijaca. U pogle­du na svet Persijanaca često se nudi ono što indijska struja posmatra kao loše, kao podređeno i upravo zbog toga i izbegava ono  što Indijci smatraju vrednim poštovanja. Unutar persijskog osećaja za svet nastao je dakle ovaj svojstveni glavni osećaj za jedno biće koje zapravo poseduje Deva prirodu, a koje se pak unutar ovog po­gleda na svet izbegava, pribojava - toga. Ukratko, to je slika Sotone koja se pojavljuje u ovom pogledu na svet. Lucifer, duhovno-duševno, je biće ispunjeno grozotom. u tome možemo da tražimo poreklo onoga što egzistira kao verovanje u đavola. Ovaj osnovni osećaj preuzelo je i moderno shvatanje sveta; naime, u srednjem veku đavo je predstavljao figuru koje su se plašili i koju su izbegavali . Lucifer je dakle naprosto bio izbegavan.

Objašnjenje o tome nalazimo u datom rukopisu. Ako u tom smislu pratimo korak svetskog razvoja, onda uviđamo da su u sredini treće, lemurske rase ljudi obučeni fizičkom materijom . Pogrešna je pretpostavka kada teozofi veruju da reinkarnacija nema početak niti kraj. Reinkarnacija je započela u lemursko doba i ponovo će prestati početkom šeste rase. Period u kojem se čovek ponovo utelovljuje je samo određeni vremenski  period u ljudskom  razvoju . Pre toga je bilo jedno pre svega duhovno stanje u kojem nije bilo potrebno ponovno utelovljenje, i doći će ponovo duhovno stanje koje neće uslovljavati  utelovljenje.

Prvobitno utelovljenje u trećoj rasi sastojalo se u tome da je upravo devičanski ljudski duh, Atma- Buddhi- Manas, tragao za svojim prvim fizičkim utelovljenjem. Tada fizički razvoj naše Zemlje nije mogao tako daleko da ide u korak sa bićima nalik životinjama, čitavo životinjsko-ljudsko biće nije tada moglo da dođe tako daleko kako bi prihvatilo ljudski duh. Ali jedan deo, jedna određena grupa bića nalik životinjama bila je već toliko razvijena da se moglo posejati seme ljudskog duha u ova životinjska tela kako bi ona bila u mogućnosti  da ljudskom  telu pruže formu.

Jedan deo individualiteta koji se pritom inkarnirao izgradio je malo pleme onih koji su se kasnije po čitavom svetu proširili kao takozvani Adepti. To su bili prvobitni Adepti, a ne oni koje mi da­nas nazivamo iniciranim.  Oni koje danas zovemo iniciranima nisu onda još prošli kroz reinkarnaciju. Tada se međutim nisu utelovili svi koji su mogli da pronađu ljudsko-životinjska tela, već samo deo njih . Preostali deo se usprotivio procesu inkarnacije iz određenih razloga. Time su oni sačekali sve do četvrte rase . Biblija tumači ovaj vremenski period na skriven i dubokouman način: sinovi božiji videli su da su ćerke čovekove bile lepe i spojili su se sa njima .

To znači da je u jednom kasnijem vremenskom periodu počela inkarnacija onih koji su bili pričekali. Ovu grupu mi zovemo, "sinovi mudrosti" i skoro se čini da oni u sebi imaju određenu drskost i gordost. Sada ne bismo hteli da uzmemo u obzir mali izuzetak Adepta. Da se i ovaj drugi deo tada inkarnirao, onda čovek nikada ne bi došao do jasne svesti u kojoj on danas živi čovek bi ostao zatočen u tupom transu svesti. On bi prihvatio svest koja se danas može sresti od hipnotisanih, somnambula, itd. Ukratko, ljudi bi morali da ostanu u jednoj vrsti snene svesti. Tada bi im nedostajalo nešto što je izuzetno bitno, ako ne i najbitnije: .nedostajao bi im osećaj slobode, sopstvena čovekova presuda o dobrom i zlu iz njegove sopstvene svesti, iz njegovog Ja.

Geneza označava ovu kasniju inkarnaciju - u obliku onoga što je već postojalo pod uticajima koji potiču od onog osećaja "koji sam okarakterisao time kada sam rekao  da  pred  Devom  postoji  izvesna jeza  - ) geneza  označava  ovu  kasniju  inkarnaciju  kao  čovekov  pad, kao pad u greh. Deva čeka i utapa se tek kada je  fizičko čovečan­stvo razvijeno jedan korak dalje kako bi tek onda uhvatio posed fi­zičkog tela kako bi mogao potom da razvija zreliju svest nego što je to ranije bio slučaj.

Tako primćeujete da je čovek time iskupio svoju slobodu, da se njegova priroda pokvarila jer je on čekao sa inkarnacijom, sve .dok se ona nije uspela do gušćeg fiziološkog stanja. U grčkoj mitologiji sačuvana je duboka svest o ovom stanju stvari. Da je čovek rani­je došao do inkarnacije - to kaže grčki mit- onda bi nastupilo ono što je video Zevs kada su se ljudi nalazili još u ,raju": on je želeo da ih učini srećnima, ali kao nesvesna bića. Jasna svest•bila bi onda data samo bogovima, a čovek bi ostao bez osećaja za slobodu. Pobuna Luciferovog duha, Devinog duha u čovečanstvu, koji je želeo da se uspne kako bi se iz slobode sam još više razvijao, simbolički je prikazana u legendi o Prometeju. On je pak morao da se za svoje stremljenje pokaje time da je neprestano jedan orao - kao simbol požude - grizao njegovo telo i time mu nanosio jezive bo­love.

Čovek se dakle dublje spustio i sada mora samodelatnošću uz pomoć onoga što mu proističe iz čiste slobodne svesti da dostigne ono što bi dostigao magičnom umetnošću i snagom. Međutim, pošto se dublje spustio, on mora da podnosi bolove i patnju. I ovo Biblija tumači rečima: U bolovima će rađati decu, u znoju svoga lica jestii svoj hleb - , itd. To ne znači ništa drugo do: čovek će morati sam da se uspne uz pomoć kulture .

Da se čovečanstvo zadržalo na gledištu treće rase, onda bi mi danas bili sneni ljudi. Svojom Deva prirodom oplodio je čovek svoju nižu prirodu. Iz svoje samosvesti, iz svoje svesti o slobodi morao je on sada ponovo da razvije iskru svesti koju je on nekada u opravdanoj oholosti oborio, dakle morao je da razvije onu spiri­tualnu spoznaju kojoj u ranijem, neslobodnom stanju nije težio. U samoj ljudskoj prirodi leži jedna satanska pobuna koja kao lucifersko stremljenje predstavlja zapravo jemstvo za našu slobodu . I iz ove slobode razvijamo mi ponovo spiritualni život. Ovaj spiritualni život treba ponovo da bude raspiren unutar čovečanstva pete rase. Ova svest opet mora da krene od iniciranih . To ne treba da bu­ de snena, već jasna svest. Herkulesi duha su oni inicirani koji dovode čovečanstvo do razvoja i otkrivaju mu skrivenu Deva pri­rodu, spoznaju duhovnog . To je takođe bila i težnja svih velikih začetnika religija da čovečanstvo ponovo dovedu do spoznaje duhovnog koja je izgubljena u fiziološkom životu . Atlantska epoha imala je visoku fizičku kulturu, a naša peta rasa ima u sebi još mnogo tragova materijalnog života . Ova materijalna kultura našeg vre­mena pokazuje nam u kojoj se meri čovek vezao u čisto fizičku-fiziološku prirodu, kao što se i Prometej vezao u svoje okove . Medutim, u svakom slučaju sigurno je da će se orlušina, simbol oholosti, koja nagriza našu jetru otkloniti uz pomoć spiritualnog čoveka. Time će inicirani voditi samosvesno čovečanstvo kroz takve  pokrete,  kakav je  j  teozofski  pokret,  kako  bi se čovek  u punoj slobodi  opet  uzdigao .

Vremenski period koji smo obuhvatili kao trenutak prodiranja spiritualnog života u samosvesnog čoveka, nalazimo u jevanđeljima, tačnije u Novom Zavetu. U najdubljem jevanđelju koje je priznala današnja teologija, u Jovanovom jevanđjelju, tamo gde se govori da je Isus posetio praznik senica naznačen je ovaj vremenski period . Začetnik Hrišćanstva govori o izlivanju spiritualnog ži­vota na čovečanstvo. To je , jedno čudno mesto. Praznik senica sa­ stoji se u tome da se ide do jednog izvora iz kog teče voda. Tamo se onda pravi slavlje koje ukazuje na to da čovek treba ponovo da se priseti spiritualnog, Deva prirode i duhovne težnje. Voda koja je tu stvorena predstavljala je sećanje na duhovno-du ševno. Nakon ponovljenog otkazivanja Isus je ipak otišao na slavlje. I poslednjeg dana slavlja desilo se sledeće (Jovan 7, 37): Poslednjeg dana slavl­ja koji je bio i najlepši - tako se kaže -, pristupio je Isus i rekao:

,Ko je žedan neka dođe kod mene i neka pije!" - Oni koji su pili slavili su praznik sećanja na spiritualni život. Isus je međutim još nešto povezao sa time, a to je Jovan rastumačio rečima: ,Ko u me­ne veruje, kao što kaže pismo, iz njegovog tela poteći će bujice žive vode. To je on pak govorio o duhu kojeg treba da dočekaju oni koji veruju u njega, jer Sveti Duh još uvek nije bio tu; jer Isus još uvek nije bio preobražen" .

Ovde je samo ukazano na misteriju Duhova, ukazano na to da čovečanstvo treba da čeka na ovaj Sveti Duh spiritualnog života. Kada se dostigne trenutak da čovek može u sebi da zapali iskru spiritualnog života, kada čovekova fiziološka  priroda  bude  u mogućnosti da pokuša da se uzdigne iz sebe same, onda će Sveti Duh natkriliti  ljude, doći će vreme spiritualnog buđenja .

Čovek se spustio sve do fizičkog tela, te se za razliku od Deva prirode sastoji iz tri principa : iz duha, duše i tela. Deva je na višoj lestvici u odnosu na čoveka, međutim on ne mora da prevlada fizičku prirodu kao što je to slučaj kod čoveka . Ova fizička priroda

4  Kod  Jevreja  (prim.  prev) _

mora se ponovo preobraziti, tako da može da prihvati spiritualni život. Fiziološka svest čoveka, fizičko telo u kojem on danas živi, treba samo u sebi da zapali iskru spiritualnog života u slobodi.

Hristova žrtva je jedan primer za to da čovek iz fizičkog života može da razvije višu svest. u fizičkom telu živi njegovo niže Ja; međutim, ono treba da se raspadne kako bi se razvilo više Ja. Tek onda mogu da poteknu struje žive vode čak i iz ovog fizičkog tela. Onda može da se pojavi duh, onda on može da se izlije. Čovek kao Ja mora tada da postane obamreo za ovaj fiziološki život.

U ovome počiva istinsko hrišćansko, a i dublja misterija praznika Duhova. Čovek prvo živi u svom nižem organizmu, u svesti ispunjenoj željama. On u toj svesti i treba da živi, jer mu samo ona može pružiti sigurnu slobodu. Međutim, on u njoj ne sme da ostane, već treba da svoje Ja uzdigne do Deva prirode. U njemu samom treba .da sazri Deva, on treba da izrodi Devu, koja će onda postati lekoviti duh, Sveti Duh. Za to on mora još i svesno žrtvovati svoje zemaljsko tela, on mora da oseti ,umiranje" i ,postajanje", kako ne bi ostao samo ,mračni gost" na ovoj ,tamnoj Zemlji".

Tako nam i misterija Uskrsa u vezi sa misterijom Duhova pred­stavlja jednu celinu : kako se ljudsko Ja u značajnim predstavnicima  lišava  nižeg živog Ja  i kako ono  pritom  umire  kako  bi  potpuno preobrazilo fizičku prirodu i ponovo je vratilo božanskim moćima. Simbol za to je vaznesenje. Kada je čovek preobrazio ovo fizičko telo i vratio ga duhovnom, onda je on zreo da se u njega izlije spiritualni život, da doživi ono što se po objašnjenjima naj­ većih predstavnika čovečanstva naziva ,izlivanjem Svetog Duha". Otuda se i kaže: ,Troje svedoče na Zemlji: krv, voda i duh'. - Praznik Duhova je izlivanje duha u čovečanstvo.                   -

U prazniku Duhova je simbolički izraien najviši cilj razvoja , naime taj da čovek iz intelektualnog života ponovo treba da dopre do spiritualnog života. Kao što je Prometej zahvaljujući Herakulesu bio oslobođen svojih patnji, tako će i čovek snagom duha biti oslobođen činjenicom da je čovek spušten u materiju dospeo je on do samosvesti. Time da se ponovo uzdigao postao je on sunosvestan Deva. Za one koji poštuju Asuras, a Devu spoznaju kao nešto Sotonino, koji ne žele da dospeju do najdublje unutrašnjosti predstavljen je ovaj pad kao nešto đavolsko.

Grčka mitologija je  u liku Prometeja  simbolisala predstavnika čovečanstva koji borbom stremi ka kulturi. u njemu je ona pred­stavila čoveka koji pati, ali istovremeno i čoveka koji se oslobađa.

Onaj koji doprinosi  oslobađanju  Prometeja jeste Herkules , za kojeg  nam  pripovedaju  da  se  posvetio  u  eleuzinskim  misterijama. Onaj ko se spustio u podzemni  svet predstavljao  je  iniciranog, jer je spuštanje u podzemni svet  tehnicki izraz za inicijaciju. O ovom putovanju  u podzemni svet govore nam Herakules, Odisej i svi drugi koji predstavljaju  posvećene i koji sada žele da vode ljude kroz sadašnji razvoj do izvora ·prvobitne mudrosti, do spiritualnog i što je naznačeno u grčkoj mitologiji. Predstavnik neslobodnog stanja svesti je Epimetej - mislilac- , koji ne želi da iz pune slobode dospe do izbavljenja, on je dakle Prometejev protivnik . On od Zevsa dobija Pandorinu kutiju, čiji bi sadržaj - patnja i jad -otvaranjem kutije uništio čovečanstvo. Samo kao poslednji dar ·ostaje u njoj nada da će se u nekom budućem stanju dopreti do ove više, jasne svesti. Ostaje mu nada za oslobađanjem. Prometej odbija da primi sumnjivi poklon boga Zevsa. Epimetej ne sluša svog brata, već prima poklon. Poklon Epimeteja je manje bitan nego njegovog brata Prometeja.

Time vidimo da ljudi žive u dve struje. Jedni se drže osećaja slo­bode i - bez obzira što je opasno da razviju spiritualno - ipak za njim tragaju u slobodi. Drugi u praznom životu i slepom verovanju nalaze zadovoljenje, a u luciferskoj težnji čovečanstva slute nešto opasno. Oni koji su osnovali spoljašnje forme crkve izopačili su najdublju lucifericku težnju. Prastara učenja o tome nalaze se u tajnim rukopisima koje u skrivenim prostorijama jedva da je ko video. Ona su pristupačna nekolicini onih koji su u mogućnosti da to vide u astralnoj svetlosti ili su posvećeni: To je u svakom slučaju jedan opasan put, ali i jedini koji vodi do plemenitog cilja slo­bode.

Čovekov duh treba da bude oslobođen, a ne tup. To je težnja i hrišćanstva. Lek, lečenje je u vezi sa svetim. Duh koji je svet, ko­ ji leči, koji oslobađa od patnji i muka. Čovek je zdrav i slobodan kada je otrgnut ropstvu  fiziološkog, kada je oslobođen flziološkog.

Jer samo je oslobođeni duh zdrav, samo onaj čije telo ne proždire više orao.

Stoga se praznik Duhova shvata kao simbol oslobođenja čove­kovog duha, kao veliki simbol čovekove borbe za slobodu, za svest u slobodi .

Ako je Uskrs praznik vaskrsnuća u prirodi, onda je praznik Duhova simbol postanja svesti ljudskog duha, praznik onih koji znaju  i spoznaju i - time terani - tragaju za slobodom.

Oni spiritualni pokreti modernog vremena koji vode ka opažanju duhovnog sveta pri svesti jasnoj kao dan - ne u transu, ne pod hipnozom - ) oni su ti koji vode do spoznaje jednog tako značajnog simbola. Jasna svest da se samo duh oslobađa je ta koja nas sjedinjuje u teozofskom društvu. Ne samo reč, već duh je taj koji joj daje značenje. Duh koji proizilazi od velikih majstora, koji prožima odabrani broj ljudi koji mogu da kažu: Ja znam da ste vi tu , veliki Adepti, osnivači spiritualnog pokreta, ne društva, ulijte se u našu savremenu kulturu i dajte joj impulse za budućnost.

Dopustite da se iskra razumevanja za ovaj Sveti Duh ulije u ne­shvaćeni praznik Duhova, jer će on tada oživeti i ponovo dobiti smisao. Mi treba da živimo u svetu punom smisla. Onaj koji slavi besmislene praznike, slavi ih kao pristalica Epimeteja. Čovek mora da uvidi šta je to što nas povezuje sa onim što se nalazi oko nas, ono nevidljivo  u prirodi. Mi treba da znamo  gde stojimo. Jer mi, 

5 u nemackom je Heil, heilen - lek, leciti; heilig - sveto (prim . prev.)

ljudi, predodređeni smo ne za snen, tup poluživot, već za slobo­ dan punosvestan razvoj čitavog našeg bića .

31