DRAGI KAMEN

Dođe monah iz pustinje među ljude i donese jedan zavežljaj. To beše grumen

dijamanata zavijen u list smokvin uveo.

I držaše monah zavežljaj u ruci, a svojim drhtavim glasom opisivaše nađeni grumen

dijamanata, što beše u listu smokve uvelom:

-  Kada se jedna strana ovog kamena okrene ka stvorenjima i stvarima, sva stvorenja i stvari na zemlji zablistaju se lepotom, koja prevazilazi sve njihove žudnje i snove.

-  Pokaži nam ga! - povikaše ljudi. No monah kao da ne ču, produžavaše:

-  Kada se druga strana okrene ka grobovima, oni se otvaraju i mrtvi se vide živi kao i živi.

-  Pokaži nam ga! - još jače povikaše ljudi. No, monah kao da ne ču, produžavaše:

-  Kada se treća strana okrene ka duhovnom svetu, tolika svetlost blesne od kamena, da

i Sunce i zvezde i sve stvari dole i gore iščeznu kao u potopu od te svetlosti.

-  Ah, pokaži nam ga! - jako i gnevno povikaše ljudi. A monah reče:

-  Ne mogu da vam ga pokažem. Jer ne može da se izvadi iz ovog lista, dok se on ne podere.

Nasmejaše se ljudi hohotom, i povikaše:

-  Pa taj list je inače uveo, a i da nije uveo, ne vredi ništa prema vrednosti koju nosi u

sebi.

Ozbiljan beše monah i drhtav beše glas njegov, pa odgovori:

-  Vi velite, da ovaj list smokvin uveli ne vredi ništa, ja vam velim da on vredi taman onoliko koliko i vaše telo prema dragom kamenu, koji se krije u njemu.

I najedanput podera monah onaj list uveli i pokaza dragi kamen.

I sva usta zamukoše zadugo. I sve oči videše i uveriše se da priča monahova beše

istina.

A kada se raziđoše, svak osećaše, da u sebi nosi onaj prečudni dragi kamen, što ga

monah beše našao u pustinji. I behu radosni.