“Rađamo se pospani, rastemo mjesečareći, zatvorenih očiju se ženimo, sneno odgajamo djecu, umiremo bunovni, bez da smo se ikada stvarno probudili i dotakli ljepotu življenja, kaže Anthony De Mello. A vi ga demantirajte!

Koliko nas prolazi kroz život, kao u snu? I ne primjećujući da čvrsto spavamo… Pa ipak, svi mistici, kojoj god religiji ili svjetonazoru pripadali, slažu se u jednom: da je sve dobro. Sve je dobro. Čak i dok vlada kaos, čak i kad se sve raspada, čak i dok snivamo, sve je zapravo dobro. Čudan paradoks.

Pa ipak, većina nas nikada ne uspije osjetiti i iskusiti ljepotu življenja jer smo utonuli u dubok san. Ponekad spokojno sanjamo, katkad se nađemo usred noćne more. Evo, sjetite se stare priče:

Muškarac zalupa na vrata sobe svoga sina. “Ivice”, kaže, “probudi se!”

“Neću, tata”, odvrati Ivica.

Otac podigne glas: “Ustani, moraš u školu!”

“Neću u školu”, kaže Ivica.

Otac ga upita: “A zašto?”

“Imam tri dobra razloga,” kaže Ivica. “Kao prvo, škola mi je dosadna. Kao drugo, svi učenici mi se rugaju. A treće, mrzim školu.”

Otac mu uzvrati: “Dobro. A sad ću ja tebi reći zašto moraš u školu. Prvo, to je tvoja dužnost. Drugo, jer imaš četrdeset i pet godina. Treće, jer si ti ravnatelj škole!”

Probudite se! Probudite se! Odrasli ste.

Niste više bebe da po cijeli dan samo spavate. Probudite se! Izvucite palac iz usta. Pustite tu plišanu žirafu koju tako grčevito držite!

Priroda kiše je uvijek ista…

Većina ljudi tvrdi kako želi izaći iz dječjeg vrtića, ali ja im ne vjerujem. Ono što zapravo žele jest da im popravim potrgane igračke. ‘Vratite mi moju ženu. Hoću da me opet voli! Vratite mi moj posao. Hoću natrag svoj lijepi ured! Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh.” To je ono što želimo: svoje igračke. Sve je u tome.

Čak će vam i najbolji psihijatri reći da ljudi koji ih posjećuju ne žele biti izliječeni. Traže samo olakšanje. Izlječenje bi bilo previše bolno. Buđenje nije ugodno. Čoveku je tako fino i toplo dok leži u krevetu, a buđenje ga uznemiruje.

Zato mudra osoba ne pokušava probuditi ljude koje susreće. Nadam se da ću i ja biti mudar, i ne dizati buku. Ne pokušavati vas probuditi, ako još spavate. No, jeste li budni ili spavate, to se mene zapravo ne tiče, iako vam povremeno kažem: “Probudite se!”

Na meni je da produžim svojim putem, da plešem svoj ples. Prihvatite li korak, dobro je. Ne prihvatite li, opet dobro. To je vaša stvar.

Kao što kaže stara arapska poslovica: “Priroda kiše je uvijek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cvijeće u oazi.”

Koliko smo iskreni prema sebi?Prvo što treba da shvatite, ako zaista nameravate da se probudite, je da to ne želite. Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije prijatno.Vi ne želite da budete srećni.Hoćete li jedan mali test? Probajmo: treba nam samo minut. Možete da zažmurite dok rešavate, ili da to radite otvorenih očiju – nebitno je. Mislite na nekog koga mnogo volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam je zaista dragocen, i pokušajte da mu u mislima kažete: “Više mi je stalo do moje sreće nego do tebe.”Pazite šta se događa. “Više mi je stalo do moje sreće, nego do tebe. Kada bih birao, uvek bih izabrao sreću.” Koliki su se od vas osetili kao egoisti izgovorivši ove reci? Mnogi, čini se. Shvatate li do koje smo mere podvrgnuti pranju mozga?Jer, mi kao da smo primorani da se upitamo: “Kako mogu da budem takav egoista?” Ali razmislite ko je stvarno egoista. Zamislite nekoga ko bi vam rekao: “Kako si mogao da budeš takav egoista da ti tvoja sreća bude važnija od mene?” Zar vam ne bi došlo da odgovorite: “Izvini, ali kako ti možeš da budeš takav egoista, kad očekuješ da tebe stavim iznad svoje sreće?”Jedna žena mi je pričala kako je njen ujak, sveštenik u lokalnoj crkvi, uvek počinjao besedu recima: “Samo je žrtva dokaz ljubavi; mera ljubavi je altruizam.”Savršeno! Upitao sam je: “Da li biste poželeli da vas volim po cenu svoje sreće?” “Da”, odgovorila je. “A vi mene?” upitao sam. “Da”, rekla je.
Zar to nije čudesno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po cenu moje sreće. I tako, imali bismo dve nesrećne osobe, ali živela ljubav!Ne želimo, znači, da budemo srećni. Želimo druge stvari. Ili, još bolje – ne želimo da budemo bezuslovno srećni. Spreman sam da budem srećan pod uslovom da se desi ovo i ovo i ono.Ali to je u osnovi kao kad biste rekli svom prijatelju ili Bogu ili bilo kome: “Ti si moja sreća. Da nemam tebe, odrekao bih se sreće.”Veoma je važno da shvatite ovaj mehanizam. Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezujemo sa tim uslovima.To je, dakle, prvo što bi trebalo učiniti ako hoćemo da se probudimo, ako hoćemo da volimo, ako hoćemo slobodu, radost, spokojstvo i prosvetljenje. U tom smislu, duhovni rad je najkorisnija stvar na svetu. Jer, to nije ni samilost, ni privrženost, ni religioznost, ni obožavanje -samo duhovni rad vodi prosvetljenju, i buđenju, buđenju!Posmatrajte teskobu koja caruje svuda oko nas, pos-matrajte usamljenost, strah, konfuziju, konflikte u srcima ljudi, unutrašnje i spoljašnje sukobe. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da se svega toga oslobodite. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da zaustavite to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija – posledicu svih tih konflikata i konfuzija. Zamislite da vam neko pokaže put kojim možemo postići da zaista volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju. Možete li da zamislite išta korisnije od svega toga? Međutim, ima ljudi koji tvrde da je veliki biznis korisniji, da je politika korisnija, da je nauka korisnija.Kakva je uopšte korist od slanja čoveka na Mesec kada ne uspevamo da živimo na Zemlji?

Anthony De Mello