Babađi – Izvan svake definicije – 1. deo

 

Dragi prijatelji, ovo je moj skromni pokušaj da rečima izrazim fenomen koji je zaista neopisiv. Mahavatar Babađi nije čovek, niti je samo Učitelj. On je fenomen.(Mohanđi)

 

 

Babađi postoji izvan svake forme. Uzima razne forme samo da bi ispunio određenu darmu.
Čak i ime Babađi, koje je uobičajeno u Indiji za mnoge duhovne Učitelje, ne može nikada da objasni pojavu koju zovemo “Babađi”. Pošto fenomene moramo da imenujemo da bi nas drugi razumeli, koristićemo ime Babađi.
Babađi je izvan svakog intelektualnog razumevanja. On je izvan reči i misli. On je izvan svakakvih duhovnih teorija i iskustava. Svaka forma ili slika koja mu se pripiše preuprošćava ono što on jeste. On predstavlja prisustvo bez forme. Ali, on uzima formu koja je u vašem umu, kad god izabere da pošalje poruku, da biste znali ko to govori!!! Učitelj bez forme može da izabere bilo koju formu, ukoliko je to potrebno. Ljudski um, zavisan od forme, ne može se zadovoljiti, sve dok se uverljivoj formi ne pripiše poruka. U suprotnom, čak i ako je poruka veoma važna primaocu, ona se odbacuje kao podatak ili poruka sumnjivog porekla. Da bi zadovoljio ovu potrebu, Babađi se pojavio u formama koje su razumljive primaocu, dok u stvari On ostaje bez forme. Shvatio sam ovu istinu na najkonkretniji način.
Ovaj tekst je o mojim doživljajima i utiscima o Babađiju. Iako sam se pitao jesam li dostojan toga da pišem o takvom Maha Avataru (Velikoj Inkarnaciji), pomislio sam da moji doživljaji mogu da pomognu bar nekolicini duhovnih tragaoca na putu duhovnosti.
Ima mnogo ljudi na ovom svetu koji imaju neposredna doživljavanja od ovog međugalaktičkog Učitelja. Svačije iskustvo može biti jedinstveno i drugačije. To je sasvim prirodno, jer svako od nas je na različitom nivou evolucije, duhovne zrelosti i različitom nivou razumevanja. Zato ne vredi porediti. Molim vas da imate to na umu dok nastavljate s čitanjem.

 

Misterija zvana Babađi

 

MOJE PRVO UPOZNAVANJE SA BABAĐIJEM – U OVOM ŽIVOTU

Većina ljudi sazna za ovog moćnog, sveprisutnog Učitelja preko velikog, izvanrednog živog književnog dostignuća “Autobiografija jednog Jogija “ autora Paramahamse Joganande. To je bio slučaj i sa mnom. Moje prvo upoznavanje sa Babadjijem, u ovom životu, bilo je putem ove velike Joganandine knjige. Čitao sam tu knjigu pre mnogo godina, sredinom 1990-tih. Čitao sam o raznim učiteljima i bio njima fasciniran. Ništa više.
2000.-te, moja ćerka jedinica Amu je poginula, što je unelo ogromnu žalost u život svih članova moje porodice, uključujući i mene. To je bila godina kada sam prvi put posetio Himalaje. Haridvar, Rišikeš, Tapovan… – kupanja u Svetoj reci Ganga su bili zaista pročišćavajući. Meditiranje u pećini Vasišta, upoznavanje i razgovaranje sa živim svecima i sadusima, koji su oduvek živeli u komercijalnom svetu jake konkurencije i strogo uslovljenim odnosima. Ljudi se nisu nalazili s ljudima a da nije bilo nekakvog interesa!!! Bezuslovna ljubav Himalaja je bila jako okrepljujuća i obećavajuća. Stvorila je u meni novu nadu. Novu svrhu. To je bio okidač koji mi je inicirao duhovnost. Gurnuo me je na potpuno drugačiji put, kog sve do tada nisam bio svestan. Put suptilnosti i moći. Put istine. Put ŠIVE.

 

 

 

HIMALAJI

 

Himalaji su me toliko očarali. Od tada ne uspevam da odolim iskušenju da posetim Himalaje svake godine, sve do dan danas. Još uvek to radim na godišnjicu smrti svoje ćerke Amu.
2000. godine, upoznao sam Mata Devi Vanamali, Božansku Majku, koja je otelotvorenje milosti, veliki posvećenik Krišni. Usvojila me je kao svog duhovnog sina. Živi u Tapovanu, kod Rišikeša, na obalama reke Ganga. Rekla mi je: „Sinu ne treba dozvola da poseti dom svojih roditelja. Ovaj ašram je ujedno i tvoj. Ne treba ti dozvola da ovde uđeš. Ovo je i tvoj dom.” Tako sam našao svoj dom na Himalajima.

 

 

Mata Devi Vanamali i ja

Iako mi je svako putovanje donelo nova otkrića, nisam svesno tragao za Babađijem. Ta misao nije čak ni postojala u mom umu.
2002. godine, sa Matađi sam posetio hram Badrinat na Himalajima, koji je na visini od skoro 5000m. Na takvim visinama kiseonik je razređen i ostajao sam bez daha. Bilo je i veoma hladno.
Smatra se da Babađi boravi kod hrama Badrinat. Nisam bio toga svestan. Sad shvatam da je Babađi svuda, a ne sa

mo kod Badrinata. Međutim, jedan zanimljiv susret s nepoznatim svecem se dogodio baš tamo, zbog čega verujem da je to bio susret s Babadjijem, iako nisam siguran. Je li to bitno? Evo kako se to desilo…

 

 

Hram Badrinat na Himalajima

 

Tokom noći kad smo stigli, kada sam pogledao u nebo, iznad hrama, video sam okrugli svetli predmet na nebu. Izgledao je kao leteći tanjir (NLO). Na neki način, može se očekivati mnogo toga neobjašnjivog na Himalajima. Tako sam uzeo zdravo za gotovo da tamo vanzemaljci možda posećuju mnoge velike učitelje na. Čuo sam da neki veliki Učitelji koji su meditirali na Himalajima nisu sa planete Zemlje. Tako da je, što se mene tiče, okrugao

predmet na nebu mogao biti i NLO.
Ujutru sam shvatio da se iza hrama nalazi planina, koja je nevidljiva noću, i da se na vrhu te planine nalazi koliba. Nisam mogao da vidim nikakav put koji vodi do ove kolibe. Pitao sam Matađi i ona mi je rekla da tamo živi jedan stari svetac. Nisam mogao ni da zamislim da je moguće da jedan stari svetac meditira tako visoko u planinama, u tako hladnim uslovima. Hteo sam da ga upoznam, ali sam, prvenstveno zbog svog zdravlja, jer nisam mogao da nađem način kako da se tamo popnem, odbacio tu želju kao neostvarivu. Ostali smo tamo nekoliko dana, i, trećeg dana, odlučili da napustimo Badri.
Matađi nam je rekla da ćemo otići posle jutarnjih molitvi u hramu. Tog dana, hram je bio krcat ljudima. Matađi je dozvolila da sednem baš ispred sanktum sanktoruma (najsvetijeg mesta), i ušao sam u četvrti ili peti red iza nje. Sa mesta gde sam sedeo, mogao sam lako da vidim šta se dešavalo unutar hrama. Molitve i rituali su već bili počeli i svi prisutni su ispevavali mantre. Energija je bila jaka i veličanstveno uzvišena. Iznenada, jedan krhki starac je prišao vratima i prošetao kroz gužvu pravo do vrata sanktum sanktoruma gde je sedela Matađi. Svi su napravili mesta. Matađi se pomerila na jednu stranu i starac je seo pored nje. Kad sam ga video, osećao sam veliku skrivenu moć unutar starog krhkog tela. Bio je vrlo mršav, sama kost i koža. Seo sam i posmatrao ovog čoveka i ritual. Kad se molitva završila, svako je ustao da izađe. Stari svetac je prošao pored mene, pogledao me u oči i iznenada me čvrsto uhvatio za desnu ruku. Još uvek mogu da osetim taj čvrsti stisak ruke, kad god se setim tog događaja. Držao mi je dlan nekoliko sekundi, među gomilom ljudi koja nas je gurala i vukla, i onda je odjednom izašao. Nestao je odmah i nismo ga nigde mogli pronaći. Nisam mogao da shvatim ovog sveca niti da shvatim zašto mi je tako jako stisnuo ruku, duboko zurio u oči, i tako brzo nestao. Sve je bilo tako tajanstveno.
Kad sam izašao, Matađi je čekala napolju. Rekla je: „Ovaj put je pravi blagoslov jer sam mogla da sedim pored ovog Velikog Jogija”. Rekao sam joj šta mi je uradio. Ona je uzviknula: „Imaš mnogo sreće. On je veliki Jogi koji se kloni kontakta s ljudima.” Pitao sam je: „Ko je on?” Rekla je: „Želeo si da upoznaš ovog sveca koji živi na vrhu planine iza hrama. To je bio on. Pošto ti nisi mogao da odeš tamo, On je sišao da te vidi. Takvi Učitelji uvek ispunjavaju iskrene želje tragaoca.” Bio sam skroz preplavljen ovim iskustvom! Bila je to neka vrsta otkrovenja. Zahvalnost mi je ispunila srce, kao nikada pre. Je li to bio Babađi? Ko zna? Nikada ga više nisam video.

 

 

BABAĐIŠA

 

2004. godine, suočio sam se sa još jednom krizom u životu. Morao sam da se preselim iz Omana i doživeo sam mnogo materijalnih gubitaka i jakog bola koji ih je pratio. Takođe sam izgubio posao i bio jako nesiguran u sve, osim u duhovnost. To je bilo vreme kada sam upoznao i sreo čoveka koji je u konstantnoj vezi s Babađijem. Pošto nemam dozvolu da otkrijem ime ove osobe niti podatke o njemu, zvaću ga prosto Babađiša.
Prvo sam razgovarao s njim dok je bio u poseti Indiji i bio kod prijatelja. Kada mi je moj prijatelj rekao da je Babađiša bio kod njega, osetio sam jaku potrebu da razgovaram s njim. Bio sam u Dubaiju u to vreme, a kuća mog prijatelja je u Indiji. Kad sam mu rekao svoju želju, rekao je: „Ma, gubiš vreme, Mohanđi. On čak i ne gleda nikoga, a kamoli da s nekim porazgovara. Uvek je u meditaciji, dan i noć”. To me nije pokolebalo. Još uvek sam insistirao i moj prijatelj je na kraju preuzeo inicijativu. Zvao sam u određeno vreme kad je Babađjiša bio blizu nekog telefona i moj prijatelj ga je pozvao telefonom. Mogao sam ga čuti kako govori Babađiši nešto o meni. Čuo sam ga kako kaže: „Mohanđi zove iz Dubaija. On je velika duša. Moraš da razgovaraš s njim.” I dao je telefon Babađiši. Čuo sam njegov glas prvi put. Čak i pre nego što sam mogao da kažem “halo”, rekao je ” Om Sai Ram…Om Sai Ram…Om Sai Ram…” tri puta i prekinuo vezu. Odjednom, osetio sam kako mi nešto ulazi u glavu – kao da mi je metak probijao mozak. Nepodnošljiv bol. Nakon toga je usledila jaka glavobolja. Ništa nisam mogao jasno da vidim. Nekako sam uspeo da stignem kući i odlučio da odspavam. Ništa drugo nisam mogao da radim.

 

 

Potrebno nam je opipljivo da bismo shvatili neopipljivo. Dvojnost vodi do neizbežne Jednosti.

15. avgust. Prošlo je nedelju dana nakon što je Babađiša “razgovarao” sa mnom. Znao sam da ću ga sresti i bio sam jako uzbuđen zbog toga. Kupio sam kvalitetne sušene urme i čim sam sleteo u Indiju, probao sam da se nađem s njim. Nije bilo lako. Sreo sam svog prijatelja koji mu je bio domaćin i

klonuo duhom kad je rekao: „Mohanđi, nije ga lako videti. Živi u kući, koja je oko sat vožnje odavde. Uvek meditira i komunicira s Babađijem. Nikada ni sa kim ne priča. Ni ne pogleda ljude. Pojede pomalo hrane. Održava tišinu i ne izlazi iz sobe, osim kada je to neophodno. Još uvek sam insistirao na tome da ga vidim. Na kraju je popustio pred mojom upornošću i uskoro sam bio na putu do njegovog stana. Toliko mi je misli prolazilo kroz uzbuđeni um. Bio sam kao dete na putu za Diznilend.
Kada sam stigao do njegove kuće, očekivao sam sobaricu ili nekoga čuvara da otvori vrata. Pre nego što sam zazvonio, Babađiša lično je došao i otvorio vrata. Zinuo sam od čuda. Nisam znao šta da kažem!!! Samo sam stajao tamo, i gledao ga. On je prekinuo tišinu: „Mohanđi… Dobrodošao”. Probao sam da objasnim ko sam i zašto sam tamo. On je naglo prekinuo taj moj pokušaj i rekao: „Babađi mi je rekao da stižeš. Čekao sam te. Moram nešto da ti dam. Pođi sa mnom.” Srce mi je zakucalo brže. Ušao sam s njim u dnevnu sobu. Imao sam sa sobom sušene urme. Predao sam mu ih. Rekao sam: „Ovo je za tebe i Babađija”. Uzeo je poklon bez ikakvih izraza. Mislio sam da nije razumeo. Uzeo sam ih od njega da bih ih otpakovao i ponovo mu ih dao i rekao: „Ovo su specijalne urme, za tebe i Babađija”. Odbrusio je: „Shvatam”, što je značilo da nije bio zainteresovan za formalnosti. Pokazao mi je da sednem naspram njega. I on je seo.
Rekao je: „Slušaj me pažljivo. Sinoć mi je Babađi rekao da ćeš doći. Rekao mi je o tebi detaljno. Sve znam. Znam problem s kojim se suočavaš kod svoje meditacije. Babađi kaže da treba da prepoloviš um i ideš između. Stići ćeš na svoje odredište.
Babađi me je zamolio da te naučim jednu mudru (znak ili određeni način na koji da spojiš prste da bi postigao željeni energijski tok), koji će te dalje ojačati. Naučio me je i strpljivo usavršio ovu mudru. Naterao me je da je uradim mnogo puta, sve dok nije bio zadovoljan. A onda je, iznenada, rekao: „Hajde da meditiramo zajedno.” To je zaista bilo neočekivano. Moji prijatelji su čekali napolju i ja sam obećao roditeljima da ću doći pre zalaska Sunca. Štaviše, moj prijatelj, Babadjišin domaćin, rekao mi je da, kad on jednom počne da meditira, izaći će iz tog stanja tek za nekoliko dana. Šta da radim? Probao sam da meditiram 30 minuta. Video sam da je Babađiša utonuo u duboku meditaciju. Prostreo sam se do njegovih nogu i krenuo kući. To je bio predivan dan za mene. Bio sam beskrajno uzbuđen. Babađi me zna i stvarno mi je dao dragocenu mudru koja menja život, preko ovog svog učenika!!! Osećao sam da je ovo zaista veliki skok u mom duhovnom životu.

 

 

Neobjašnjivo pomeranje

POMERANJE SVESTI

Sledećeg dana dešavala se javna manifestacija u mom komšiluku, namenjena u čast ljudi koji su se istakli u dobrotvornoj delatnosti ili nesebičnom služenju. Takođe, čast je bila moja da dobijem tu funkciju od slavne ličnosti za dobrotvorne akcije/ inicijative koje su sprovedene preko organizacije Amukea (Ammucare), koju sam osnovao 2003. Međutim, moje interesovanje nije bila nagrada. Mene je interesovalo hoće li Babađiša biti tamo. To je bila još jedna prilika da budem u njegovom energetskom polju. Čim sam stigao do tog mesta, ušao sam unutra, i tražio ga. Našao sam ga kako sedi sa zatvorenim očima na udaljenom kraju scene. Nikog drugog nije bilo u prostoriji. Seo sam pored njega. Kada je osetio moje prisustvo, otvorio je oči, kratko me pogledao i ponovo zatvorio oči. Nije pokazao ni jedan znak da me je prepoznao. Sedeo sam tamo i mentalno se izvinio što sam otišao bez pravog pozdrava. Pokušao sam da mu saopštim telepatski, sledeću poruku: „ Tako mi je žao. Morao sam juče rano da odem, a da ti ne kažem. Nisam hteo da te uznemiravam, jer si bio u dubokoj meditaciji.” Nekoliko sekundi kasnije, iznenada je otvorio oči i rekao: „U redu je. Bez formalnosti”. Primio je telepatsku poruku i odgovorio rečima!!! Ovo je bilo zaista neverovatno. Moja veza s njim mi je bila jasna i radi!!! Iznenada, jaka vibracija, kao oluja je počela u mom telu. Dok sam tamo sedeo, shvatio sam da ne mogu da se pomerim. Osećao sam kao da sam paralisan. Energija je počela da se formira kao mehurići u predelu mog stomaka, podižući se kao mehurići gazirane vode u čaši. Osećao sam kako se formira mnogo mehuraste energije, koja se kreće i raspršuje u mojoj glavi.
No ipak nije bilo strašno. Dok se sve ovo dešavalo, moj svesni um i aktivna čula su prepoznavala i moje stanje i program koji se dešava van ove sobe. Suptilna svest o tome da će mi pozvati ime u svakom trenutku da izađem na podijum i primim počast. Svest da ne mogu da pomeram telo kao i svest da se nešto drastično dešava u meni potpuno me je obuzela. Bio sam jako proširen i posmatrao sam šta mi se dešava u telu kao i govore i sve ono što se dešavalo spolja. Ne znam koliko dugo sam tamo sedeo. Nadao sam se da će me Babađiša spasiti, i pomoći mi da stignem do podijuma onda kada mi izgovore ime. Nije ništa uradio. Izgledao je kao da je i on u transu. Ja sam definitivno bio u transu. Odjednom, svetac koji je sedeo na podijumu, uleteo je u sobu gde smo mi sedeli, bez i jedne reči obojici; nežno je prešao rukom po mojoj glavi i brzo se vratio. Za nekoliko sekundi, postao sam normalan. U isto vreme, moje ime se oglasilo i uspeo sam da odem do podijuma dok su oni opisivali aktivnosti Amukea za siromašne i bespomoćne. Popeo sam se na podijum, primio čast i taman krenuo nazad, kad me je glavni gost zamolio za par reči. Nisam mogao izgovoriti ni reč. Bio sam u nekom drugačijem stanju. Samo sam oskudnim rečima i uglavnom govorom tela zahvalio za ukazanu mi čast i brzo se vratio u prostoriju gde je Babađiša još uvek sedeo. Bio je u istom stanju i nije čak ni primetio da sam tu ili da se krećem po prostoriji.

Rastanak i neprocenjivi poklon

Nisam mogao da provedem mnogo vremena s Babađišom posle toga. Vrlo brzo sam saznao da će uskoro napustiti to mesto. Jedne večeri sam sedeo i ćaskao s svojim roditeljima, kad je zazvonio telefon. Bio sam iznenađen da čujem Babađišin glas. Bio je direktan, kao i obično: „Večeras odlazim. Voleo bih da se nađemo. Mogu li da dođem na večeru kod tebe?” Bilo mi je tako drago zbog ovog predloga! Odmah sam ga pozvao. Stigao je kolima. Čim je ušao u kuću, zamolio me je da ga odvedem do sobe gde su mi roditelji čuvali oltar i lampu koja gori. Tamo ima mnogo slika i idola. Stajao je nemo u molitvi nekoliko minuta. Pozvao me je i pokazao mi Babađijevu sliku. Znam za to, da je ova slika bila kao link ili veza s Babađijem. On ne bi nikada nikome ni pokazao ovu sliku – smatra je tako svetom i ličnom. Rekao je: „Babađi me je zamolio da ti dam ovu sliku.” O, kakvo je to bilo iznenađenje! Znao sam da je slika neprocenjiva. Bila je kao da mi je Babađiša davao svoj život. Bio sam duboko počastvovan i ganut Babađijevom ljubavlju. Bez ikakvih emocija, predao mi je sliku i rekao: „Čuvaj ovo. Babađi će ti se obraćati.” Nisam mogao da verujem šta se to sve dogodilo u tako kratkom vremenskom periodu. Pitao sam se koliko sam dostojan ove ljubavi i milosti. Šta sam uradio da dostignem sve ovo? Sam Babađi to zna. Uglavnom, osećao sam da sam se zadužio i bio preplavljen osećanjima. Babađiša je večeao s nama i iste noći otišao. Nikada ga više nisam sreo niti komunicirao s njim. Osećao sam da je Babadjišu poslao sam Babađi da bi me poveo na svoj put i otišao kad obavi taj zadatak. Od mene nije uzimao ništa zauzvrat, osim možda večere, koja svakako nije imala vednost u poređenju sa blagoslovima kojima me je obasipao. Suptilno me je učio mnogim stvarima. Promenio je moju konstituciju, a da je nije artikulisao. Tako sam ja naišao na još jednu nesebičnu dušu. Moj put je postajao jasniji. Počinjao sam da shvatam moju tradiciju i svrhu mog postojanja. Slika koju mi je Babadjiša poklonio je još uvek uz mene, na mom oltaru – neprocenjiva imovina…
Priča će se nastaviti…

 

U pravo vreme, kroz pravi instrument, dolazi do okidanja koje ponovo budi blagodeti od duhovnih vežbi koje smo radili u prošlosti – ništa nikada nije protraćeno …

Prevela: Biljana Vozarević