Različita inteligencija živih bića uslovljava i njihovo različito doživljavanje ili određivanje postojanja. Pošto ljudi imaju najsavršeniji vid inteligencije na planeti Zemlji oni takođe imaju i najkompleksnije doživljavanje ili određivanje postojanja na njoj.

Međutim, više je nego verovatno da u tako velikom broju galaksija postoje živa bića čija inteligencija može biti kompleksnija od ljudske. Svakako da bi takva inteligencija uslovila i složenije doživljavanje i određivanje postojanja ili višu spoznaju. Zato je pitanje koliko je inteligencija ljudi ili njihovo razumevanje najsavršenije u univerzumu ili fizičkom postojanju?
Fizičko postojanje samo po sebi predstavlja jedan izuzetno kompleksan sistem svesti koji se manifestuje kao interakcija različitih bića ili njihovih svesti. Inteligencija ljudi predstavlja samo deo tog sistema sa svojom određenom funkcijom i svrhom. Taj podatak sam po sebi ukazuje na njenu ograničenost, a ne superiornost u okviru tog sistema. Tim pre, sto mi još uvek ne razumemo perfektan sklad i funkcionisanje tog sistema.

Ljudi određuju postojanje kroz analizu fizičkog postojanja. Osnova te analize zasniva se na sposobnosti ljudske inteligencije da uoči, a takođe i njenoj sposobnosti logičkog rasuđivanja ili korelaciji svega uočenog. S obzirom da se osnova uočavanja zasniva na prisustvu različitih oblika ili pojava u fizičkom postojanju, procena postojanja za ljude se svodi na sledeće:

- Prisustvo nečeg u fizičkom postojanju omogućava njegovu uočljivost, dok odsustvo nečeg iz fizičkog postojanja onemogućava njegovu uočljivost, te samim tim i svesnost ljudi o njegovom postojanju. Takvu nesvesnost ljudi definišu kao nepostojanje.
- Međutim, isto tako prisustvo nečeg u fizičkom postojanju, ali nesposobnost ljudi da uoče, za njih takođe znači nesvesnost ili nepostojanje.

To znači da je postojanje (za ljude) uvek determinisano samo njihovom svesnosću ili njenom sposobnošću uočavanja, kao i to da ograničena sposobnost uočavanja uslovljava i ograničenu svesnost ili znanje ljudi o postojanju.
Da svesnost ljudi nikada ne postiže svoj puni potencijal uočavanja, ili da je ono uvek u izvesnoj meri ograničeno, možemo videti po tome što znanje ljudi predstavlja jedan stalni razvoj i promenu.

To potvrđuje i činjenica da se znanje ljudi uvek menja kroz epohe. Mi smo svesni nečeg čega ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni, ali isto tako ljudi koji dođu posle nas će biti svesni nečeg čega mi trenutno nismo svesni.
Tako na primer, ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni mikroorganizama ili bakterija kao mi, iako su oni egzistirali uporedo s njima.

Njihovo ograničeno uočavanje uzrokovalo je i njihovo ograničeno znanje o postojanju. Isto tako, naše trenutno ograničeno uočavanje sprečava nas da u potunosti razrešimo misteriju postojanja.
Ljudi su skloni da svoj trenutni stepen razumevanja ili postignute spoznaje doživljavaju kao potpunu i apsolutnu istinu, što naravno nikada ne može biti tačno. Spoznaja je stalni proces promene i razvoja.
Proces sam po sebi nikada nije završen već uvek predstavlja kontinuitet i razvoj ili delimičnost i ograničenost, a ne celovitost i savršenost. Ne samo da ljudi uvek spoznavaju nešto novo, već su često prinuđeni da vrše i određene izmene u njihovom već oformljenom znanju.

Svesnošću ljudi o ograničenosti njihove spoznaje omogućava se njena fleksibilnost. Na taj način se omogućavaju uslovi za njen daljnji razvoj ili progres dok se iluzijom njene savršenosti, uzrokuje dogmatizacija ili regres. Zato i Andre Zid kaze:
"Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli." Slično njemu misli i meni nepoznat autor kroz izjavu da, dok traga za nečim, nikad ne sumnja da će to pronaći, ali kada pronađe, uvek sumnja i proverava to što je pronašao. Miguel De Unamuno piše: "Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna."
Edvard Dahlberg takođe kaže: "Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume."
Iluzija konačnosti ili savršenstva ljudskog znanja takođe uslovljava i njegovu arogantnost. Tako da se ograničenost ljudskog znanja uvek nalazi u proporcionalnoj srazmeri s arogantnošću. Što god je ljudsko znanje ograničenije, ono stvara višu iluziju savršenstva, samim tim i arogantnosti, pa se i kaže:

"Ograničen čovek pročita jednu knjigu i misli da je pročitao deset, mudar covek pročita deset knjiga i misli da je pročitao jednu."

Ta pojava je takođe brilijantno uočena u Platonovoj knjizi "Odbrana Sokratova":

"Otišao sam kod jednog čoveka koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje - njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem - i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreci sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on - zato sto on ne zna ništa, a misli da zna. Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog, koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega."

Sokrat je prevazišao iluziju savršenosti vlastitog znanja pa je postao svestan svoje ograničenosti ili neznaja. Time je ostvario uslov za daljnji razvoj ili progresivnu spoznaju dok je arogantnošću ili iluzijom znanja njegovih sagovornika, takva spoznaja sprečena. Njegova svesnost neznanja predstavlja viši stepen u procesu spoznavanja te mu se na taj način i omogućilo da shvati vlastitu prednost.
Realizacija ljudi o vlastitoj ograničenosti ili neznanju je neophodan element progresivne spoznaje i razvoja. Jedino se takvom realizacijom omogućava otvorenost prema drugačijim ili novim idejama bez kojih je nemoguće ostvariti proširenje ili nadgradnju oformljenog znanja. Progresivna spoznaja se postiže stalnim oslobađanjem starih iluzija i predrasuda, ali isto tako i svesnošću o formiranju novih.
Iako su do sada ljudi otkrili mnoge zakonitosti fizičke egzistencije koje izgledaju apsolutne one su ipak zanemarljive u čitavom kontekstu mogućeg znanja koje je jos uvek nedostupno ljudskoj inteligenciji. Tako da bi se te zakonitosti trebale posmatrati u relativnom, a ne apsolutnom kontekstu postojanja.
Srazmera onog što znamo u odnosu na ono što ne znamo suviše je velika da bi nam davala povod za samouverenost. Naprotiv, upravo bi nam trebala da ukaže na relativnost onoga što do sada znamo, što i Njutn potvrdjuje njegovom izjavom: "To što znamo je kapljica, to što neznamo je more."
Mi još uvek nemamo zadovoljavajuće odgovore na ključna pitanja nastanka fizičkog postojanja i nas samih. Tek odgovori na ta pitanja daju solidnu osnovu ljudskom znanju. Bez tih odgovora naše znanje predstavlja "čardak ni na nebu ni na zemlji" ili "krošnju drveta bez korena".
Zbog toga je neophodno da pristup analizi postojanja uvek zadržava fleksibilan ili otvoren stav, što znači da uvek mora da razmatra razne ili različite, pa i protivrečne alternative ili mišljenja.

autor: Orion

www.joschua.org