TAČKA III

Iskupljenje Oslobodioca

HÖCHSTEN HEILES WUNDER! ERLÖSUNG DEM ERLÖSER!

 

   Pre prelaska na završne scene ove Drame, neophodno je saznati ponešto o ovoj Velikoj Ceremoniji Inicijacije u stepen Majstora Hrama prema kojem ide Parzival. Ovo se znanje najlakše može sakupiti iz Zapisa samog Velikog Bratstva i iz stvarnih primera onih koji su prošli zavete koji tome vode.
  Ozbiljan Student biće veoma zainteresovan da sazna koliko su neki pasusi, koje smo već citirali, te oni koje ćemo citirati, odgovarajući događajima Drame kako ju je predstavio Richard Wagner. Ali moramo se setiti da je Wagner i sam primio instrukcije o velikim Principima Svetog Reda od određenih Tajnih Vođa i ovo se ubraja u veliku harmoniju između njegovog Dela i onog ostalih članova Velikog Bratstva.
  U Liber IV nalazimo ove reči:

 

"Majstor Hrama je prešao Ponor, ušao u Palatu Kraljeve Kćeri; on samo treba reći reč i sve se rastvara. Ali, umesto toga, nalazimo ga skrivenog na zemlji, negujući vrt.   Ta je misterija suviše složena da se objasni ovim fragmentima nečiste misli; to je prikladan predmet meditacije."

 

   Parzival ulazi u Ponor kada, odbacujući bilo kakva lična razmatranja i pokrenut Čistom Voljom oslobođenom žudnje za rezultatom, uništi Klingsorov Vrt i Utvrdjenje.
   Cela ta struktura, izgrađena na Razumu je razmrskana i ništa osim gomile besmislica nije preostalo. Jer Parzival je otkrio Moć Reči pomoću koje Svemir nestaje u Vatri i Plamenu.
   Ovo se stoga može posmatrati kao vrhovni terajući Ritual.
  Ali proces Kreacije, Očuvanja i Uništenja je neprestan; stvari moraju biti uništene kako bi bile obnovljene. Iz gomile besmislica Horonzona (Klingsora) čovek odabira materijal za postajanje bogom ili za Novi Æon. Razumevanje je strukturalizacija znanja i podrazumeva koordinaciju.
   Ali, u međuvremenu Parzival mora negovati vlastiti vrt, jer budući je ugledao “Lice Oca”, on je postao NEMO – Nijedan-Čovek. (Interesantno je primetiti da je Klingsor oslovio Kundry: “Bezimena Žena”, jer i ona, takođe, mora postići Razumevanje na kraju.)
   Studija Libera CCCCXVIII, Aetir 13, nam daje dalje razumevanje ove misterije. Tamo čitamo: 

 

Ni jedan čovek ne vide lice mog Oca. I stoga se on, koji ga je video zove NEMO. I znaj da svaki čovek zvan NEMO ima vrt koji neguje. A svaki vrt što postoji i cveta sačinio je NEMO iz pustinje i zalevao vodama koje su nazvane smrt.   I ja mu kažem: U koju je svrhu pripremljen vrt?   A on reče: Prvo zbog lepote i radosti toga; a zatim zato što je pisano, “I Tetragramaton Elohim je zasadio vrt istočno od Edena.” I na kraju, zato što svaki cvet rađa devicu, no tu je i jedan cvet koji će roditi čoveka-dete. I njegovo će ime biti NEMO, kad ugleda lice mog Oca. I onaj što neguje vrt ne traži taj cvet koji će biti NEMO. On samo neguje vrt.   I rekoh: Ugodan je zaista ovaj vrt, laka je muka njegova negovanja i velika nagrada.   A on kaže: Misli o tome kako je NEMO video lice mog Oca. U njemu je samo Mir.   I rekoh: Jesu li svi vrtovi kao ovaj?   I on mahnu rukom, a u Vazduhu preko puta udoline se pojavilo koralno ostrvo, ružičasto, sa zelenim palmama i voćkama, usred plavetnila mora.   I on opet mahnu rukom, te se tu pojavila dolina zatvorena velikim snežnim planinama, u njoj su ugodne struje vode, navirući, široke reke i jezera prekrivena ljiljanima.   I on mahnu rukom opet, a tu je bila vizija, kao oaza u pustinji.   I on ponovno mahnu rukom, tu je mutan predeo sa sivim stenama i vresom i borovicom i paprati.   I mladić je izgleda pročitao moje misli, a one su, da bih voleo ostati u ovom vrtu i ne činiti ništa zauvek; jer mi govori: Dođi sa mnom, i pogledaj kako NEMO uzgaja svoj vrt.   I tako ulazimo u zemlju, a tu je prekriven lik, u potpunom mraku. No ipak je u njemu savršeno moguće videti, tako da nam ne promiču ni najmanji detalji. I na koren jednog cveta on sipa kiselinu, tako da se koren skvrči od muke. I sledeći on seče, a krik odatle kao da je krik mandragore, iščupane s korenjem. I sledeći on prži vatrom, a sledeći pak on premazuje uljem.   I ja kažem: Težak je rad, no zaista, velika je nagrada.   A mladić mi odgovara: On neće videti nagradu; on neguje vrt.   I rekoh: Što će mu onda doći?   A on kaže: To ne možeš znati, niti je to otkriveno slovima, koja su totemi zvezda, nego samo pomoću zvezda.

 

   U gornjem nalazimo tačnu paralelu sa Parzivalovim slučajem, jer on nalazi da:
   “Blažene Vizije više nema i slave visine Najvišeg više nema. Nema više znanja. Nema više lepote. Jer ovo je Palata Razumevanja; i on je jedno sa Prvobitnim stvarima.”
   On mora lutati po zemlji, negujući KORENJE cveća; nesvestan rezultata svojih napora, dok ne stigne vreme žetve onoga koji zauzima njegovo mesto.
   Treći Čin otvara Područje Grala. Vidimo ugodni prolećni pejzaž i cvetne poljane u pozadini. Spreda je šuma koja se širi na desno i potok čiste vode. Nasuprot i poviše je tesna pustinjakova kućica uklesana u kamen. Rađa se Zora.
   Sva ova blistava prolećna scena simbolizuje delo Parzivala, koji je radio u mraku mnoge godine. Ali Noć je gotovo pa prošla.
   Gurnemanz, sada star i u odori jednostavnog pustinjaka, ipak još uvek ogrnut Plaštom Grala, sada je vidljiv. On čuje tihu žalopojku u kojoj raspoznaje Kundry, napola mrtvu, ali sada pravovernu u službi – našla je način da se vrati u Planinu Spasenja. Pomoću intuicije ona je vođena na svoj sastanak sa Parzivalom, čije posljednje riječi njoj upućene su bile:
   Ti znaš gde se jedino ponovo možemo sresti.

   Gurnemanz je nalazi skrivenu u malom gustišu blizu potoka. Koliko dugo će ona tamo čekati, niko ne može reći, ali gustiš je prepun trnja.
   Špijunirajući odozgo Gurnemanz krikne:
   Ustani! Kundry, ustani! Zima je nestala, stiglo je Proleće! Uzdigni se, uzdigni prema Proleću!
   Rezultati nevidljivog rada Parzivala na njenim “korenima” postaju očiti Gurnemanzu. Njen prvi poklik dok ustaje iz svoje mrtvačke ukočenosti je:
   Služiti!
   Ali Gurnemanz, zatresavši glavom odgovara:
   Sada će tvoj rad biti svetlost! Mi ne šaljemo lutalice na dugo vremena: Lekovito bilje i trave svako mora naći za sebe: To naučimo u šumama od zveri.

   Ali Kundry, u međuvremenu se osvrnuvši, primećuje pustinjakovu kolibu i ulazi unutra.
   Gurnemanz, začuđen prinećuje koliko je različit njen korak i zahvaljuje nebesima što je bio sredstvo oživljavanja ovog “cveta”, koji je prethodno izgledao tako otrovno. Kundry se tiho vraća sa posudom za vodu koju odnosi do potoka i dok čeka da se ona napuni, pogleda prema šumi i prinećuje nepoznatog Viteza koji se približava iz daleka. Ona se okreće Gurnemanzu, koji, videvši istu figuru, napominje:
   Ko dolazi preko posvećenog potoka? Za mračni rat odeven. Ni jedan od naše braće on nije.
   Jer u ovom mrtvačkom pokrovu tame Parzival – jer to je on – nije prepoznat čak ni od Gurnemanza, družbenika Grala. Nije iznenađujuće da ga tokom njegovih lutanja oni manje prosvetljeni nisu u stanju prepoznati.
   On polagano ulazi, odeven od glave do pete u čisti crni oklop; noseći, put gore, Sveto Koplje, naoružan mačem i štitom. On izgleda sanjivo i kolebljiv, te seda na malu uzvisinu pokraj potoka.
   Gurnemanz, nakon što ga je promatrao neko vrijeme, videvši da je tih, prilazi i napominje:
   Pozdrav tebi moj prijatelju! Da li si zalutao i mogu li te uputiti?
   U odgovor Parzival lagano zatrese glavom, ali ostaje tih. Dalje zapitkivanje mami iz njega isti tihi odgovor; zar nije pisano da je RAZUMEVANJE Čista Tišina i Čista Tama.
   Ali kraj ovog perioda tišine i tame je došao. NEMO razdoblje u “Gradu Piramida” traje dok se ne ustupi mesto drugom.
   Parzival ustaje i udara zemlju svojim Kopljem usmerenim put gore. Time, tako izgleda, povezuje Nebo i Zemlju. Nakon toga se polagano oslobađa crnog oklopa. Prvo položi svoj Mač (moć Razuma i analize) i Štit (teška Karma Sveta – njegov Pentakl). Otvarajući svoj Oklop (koji ga je, bivajući simbol Pehara, držao u tami), On ga uklanja; time dozvoljavajući Vinu Sunca da se spusti na njegovu glavu.
   On tada klekne u tihoj molitvi pred Kopljem, tražeći svesnost i prosvetljeno jedinstvo sa Voljom Svemira. Prethodno je bio vođen tom Voljom, ali je ostao neko vreme nesvestan Njegove putanje, on sada teži kompletnije sudelovati u Velikoj Svrsi.
   Bivajući tako zaokupljen svetom meditacijom, raspoznat je i od Gurnemanza i od Kundry. Oni takođe shvataju da je zadobio Sveto Koplje, tako dugo izgubljeno Vitezovima Grala.
   Kundry okreće svoje lice, dok Gurnemanz, obuzet emocijama, vikne:
   Oh! najsvetiji dan. U kome se moja sretna duša probudila!
   Tada, ustajući, Parzival ih prepoznaje i oni izmenjuju pozdrave. Jedva da može poverovati kako ga je njegov put kroz grešku i patnju još jednom doveo do svete tačke. Jer sve izgleda drugačije.
   Njegova jedina želja je naći  Amfortasa, čija rana je tako dugo budila njegovu Samilost i Sažaljenje, te on smatra svojom misijom da je isceli. Ovo se može postići samo na jedan način, pomoću Svetog Koplja kojim je rana načinjena.
   I sve dok je Parzival – sa ovom velikom namerom na umu – svesno tražio povratak na Planinu Spasenja, staza do nje mu je bila zaprečema i on je nasumice lutao, kao da je:
   Zauvek ometen kletvom: Nebrojene katastrofe, Bitke i sukobi Odvukli su me daleko od staze; Mada sam to znao, kako mi se čini.

Jer Staza do Ekstaze je iznad misli i kada se Ekstaza vrati, to je poput Milosti, pre nego li rezultat naših svesnih napora. Ipak, to je nagrada naših “lutanja”, ako je Aspiracija celo vreme bila održana savršeno čistom.
  Sveto Koplje – Istinska Volja – ne sme biti upotrebljeno osim za najuzvišenije ciljeve; i ti ciljevi ne postaju očiti svesnom umu, dok nisu prošli mnogi dani prije no što su ga prvi put dohvatili i zavladali, uništavajući iluziju.
  Parzival:
  Tada me beznadni očaj obuzeo, Kako bi održao svetu Stvar sigurnu. U njeno ime, zbog njene sigurnosti, Zadobio sam iz svakog oružja ranu;Jer bilo je zabranjeno Da ga nosim u bitci: Neoskvrnjenog sam ga uvek uz sebe nosio, I sada ga kući vraćam. Ovo je ono što blistajući te ovde pozdravlja, – Gralovo najsvetije koplje.

   I tada Parzival saznaje od Gurnemanza da je na samom kraju svoje Potrage, jer se već nalazi unutar Područja Grala. Takođe saznaje o mukama koje je pretrpeo Amfortas tokom njegovog odsustva, te kako su Vitezovi bili rasterani, jer se Amfortas više nije usuđivao skinuti veo sa Svetog Pehara. Kako je Titurel, Otac i Osnivač Reda, umro – kao svaki drugi čovek – budući da  više nije mogao primiti okrepljujuće zrake Grala.
   Stoga Parzival, sa velikom žalošću, oplakuje svoja budalasta lutanja, koja izgleda da su izazvala tako katastrofalne rezultate, zbog njegovog odlaganja povratka na Monsalvat tokom misije milosti.
   Ali stvari nisu mogle teći drugačije. On bi se trebao setiti kako je NEMO negovao svoj vrt, a određeno korenje se bolom savijalo pod kiselinom ili nožem, dok je drugo cvetalo zahvaljujući upotrebi ulja.
   Da njegovo Razumevanje nije bilo Savršena Tama, njegov svesni um ne bi mu dozvolio da kompletira Delo. Ali takva je Misterija Iskupljenja, da ove stvari moraju biti u redu, kako bi završni rezultat bio savršen.
   Žalost i patnja su veliki učitelji, a Majstori, nemajući ličnih ciljeva, često su Instrumenti pomoću kojih nas stiže naša Karma. Kako je naglašeno u Liber IV:

 

"Kontemplacija Univerzuma najpre mora biti čista patnja. Ta je činjenica odgovorna za većinu filosofskih spekulacija. Srednjovjekovni filosofi beznadno su zastranili, jer je njihova teologija trebala referencu svih stvari po standardima čovekovog blagostanja***I tako opet nalazimo da se Ego-ideju mora nemilosrdno iskoreniti pre nego se može postići Razumevanje. Postoji prirodna kontradikcija između tog stava i onog Majstora Hrama. Što može biti sebičnije od tumačenja svega kao odnosa Boga s dušom? No, Bog je sve, a ne samo deo; i svaki “odnos” mora tako biti ekspanzija duše, uništenje njene odvojenosti. Svaki sunčev zrak rastvara cvet. Površina vode u Magičkom Peharu je beskrajna; ne postoji ni jedna tačka drugačija od druge tačke. Tako, na kraju, kako je štap vezanost i ograničenje, tako je pehar ekspanzija – u Beskraj. A to je opasnost Pehara, po nužnosti mora biti otvoren svemu, ali ipak, ako se bilo što stavi u njega što je izvan proporcija,  neuravnoteženo ili nečisto, to nanosi bol. Ali – “Napokon Magička Volja se toliko identifikuje sa celokupnim čovekovim bićem da postaje nesvesna, te je njena silina jednako trajna poput gravitacije.”