Poslednja scena prvog dela ove drame omogućila nam je da vidimo  nešto od prirode "Srca" ili Hrama Vitezova Grala. Mi smo sada prebačeni u "Glavnu Kulu" Klingsorove Tvrđave, kako bi osetili odsjaj Srca Crnog Magičara. Klingsor predstavlja onoga koji je "zatvorio sebe", koji teži da zadrži sopstvenu ličnost, on poseduje KOPLJE ili Božansku Volju da se upotrebi, ako je moguće, u lične svrhe. 
   Čoveku je data određena sloboda volje, kako bi na taj način razvio osećaj Slobode i tako voljno ujedinio sebe sa Božanskom Voljom ili Istinskom Svrhom svog Bića. Ako on pogreši pokušavajući da preobrati ovaj proces, okrećući Božansku Volju za obične, lične ciljeve, bez sumnje mora pasti. On stoga odvaja sebe od Univerzalne Struje i polako, ali sigurno, raspada se, dok napokon nije izgubljen u Bezdanu.
   Na neko vreme, ipak, poput Klingsorovog slučaja, može izgledati kao da koristi lažnu moć iskorišćavajući iluzije drugih. Jer, on igra na njihovu emocionalnu prirodu, koja teži, ako je nekontrolisana, da zamagli um, tako sprečavajući Istinsko Sunce Bića da osvetli njihovu Stazu.
Proklinjući samog sebe, jedina želja takvog bića je da uzrokuje opštu propast i pad drugih, kako bi ta užasna samoća koju on – mada lažno – smatra svojom sudbinom, bila premošćena prisustvom njegovih žrtvi.
   Klingsor se, ipak, još uvek nada da će uhvatiti Sveti PEHAR – koji je ostao u vlasništvu Vitezova Grala – jer ovo je Pehar RAZUMEVANJA, pomoću kojeg može da otkrije način da obrne svoju sudbinu i da ima koristi od njegovog sadržaja, Božanske Supstance, koja je sposobna za krajnji preobražaj, kada je ujedinjena s Kopljem ili VOLJOM.
   Čak i bez ovih savršenih sredstava preobražaja, on još uvek ima određenu moć nad Astralnim Svetom, koji je, budući da je vrlo plastične prirode, sposoban da transformiše zavodljive ili strašne slike, već prema efektu koji treba proizvesti nad njegovim žrtvama.
   Aspirant je bio upozoren na iluzornu prirodu Astralnog Plana u "Glasu Tišine", koji sadrži instrukcije za one koji ignorišu opasnosti nižih Siddhija (magičkih Moći).
   Ponovo ćemo govoriti o ovim instrukcijama na odgovarajućem mestu.
   U međuvremenu, kada se Čin otvori, otkrivamo Klingsora kako sedi pred svojim magičkim ogledalom u Kuli svoga Dvorca. On je okružen instrumentima svoje veštine, jednako kompleksnim, koliko su istinska oružja jednostavna.
   On je, očigledno, svestan Parzivalovog dolaska – Bezazlene Lude – i shvata da je ovaj pretnja njegovoj moći, budući da ta moć zavisi od prevare. Postavlja se pitanje je li ova Luda zaista toliko Čista, da bi bila iskušavana suptilnim laskanjem njegove magičke umetnosti.
   Kundry – Žena – sposobna da uzdigne čoveka do visina ili da ga odvuče do najvećih dubina, najbolji je instrument koji mu se nalazi pri ruci. Ona – Animalna Duša Sveta – dok je vođena nižom voljom ili intelektom – nema u sebi samo mogućnosti iskupljenja, već i zauzimanja svog mesta na Prestolu Majke, ako je dovedena do Razumevanja Više Volje i Mudrosti Oca Svega.
   Sa druge strane, ako je pod uticajem niže volje, dozvoljeno joj je da odvoji čoveka od njegove Istinske Volje (koja je jedno sa Sudbinom i Voljom Boga, a koja ga jedina može voditi na njegovoj istinskoj putanji). Ona ga uništava, istovremeno gubeći vlastite šanse za iskupljenje. On je tada osuđen da luta stazama iluzije, nemajući nikakvog razumevanja istinske Svrhe svog Bića ili pak njenog.
Klingsor žestoko nameće moć Kundry kad god ona dopusti sebi da zaspi, mada je prilična količina vremena u toku njenih budnih sati posvećena službi Vitezova Grala. Mnoge od ovih je ona ranila bivajući pod činima Klingsora. Ona to često želi da popravi, ali je njeno srce rascepljeno između te vrste aktivnosti i žudnje za povodom.
   Kad god potone nazad u lenjost Nezainteresovanosti ili, po Hindu terminu, Tamas Gunu, ona je podložna Kingsorovoj veštini, jer on je stvaralac Iluzija kroz Učenje ili kroz Moći uma, princip znan kao Rajas. Sredstvima mentalne moći za mnoga lažna iskazivanja se može reći da su prirode Ljubavi, koja, kada se pogrešno upotrebljava, postaje uništavalačka, umesto Stvaralačka i konstruktivna.
   Parzival – Čista Luda – je u stanju spomenutom od Lao Tzea: "On žudi imati, a ipak ne daje nikakvu naznaku njihovog prisustva." Vrhovni test je da li će ih, kada prvi put iskrsnu, upotrebiti ispravno ili pogrešno. U tome su oboje, Amfortras i Klingsor pogrešili, mada na različite načine. Sada dolazi treći kandidat u obličju Parzivala i Klingsor se jako boji za nastavak vlastite moći.
   On zna da će čak i Kundry biti oslobođena ako Parzival, odbijajući njene prednosti i ne prihvatajući ništa osim najvišeg, uzrokuje da ona na kraju Razume i tako postane oslobođena Klingsorovih iluzornih moći.
   Klingsor prvo pali miris, koji je u istinskoj Magici simbol težnje nižeg prema višem. Ali, nema Lampe nad oltarom, a Lampa Simbolizuje Višu Težnju koja je izdignuta i ujedinjuje niže sa sobom. Sam insens proizvodi ništa više negoli maglene oblake koji predstavljaju Astralni Plan, a ovaj ravan, budući da je naročito pridodata Željama i Emocijama, najpogodnija je radu kojeg Klingsor želi da Kundry izvede. Njeno Astralno telo je ono nad kojim on ima najveći uticaj.
   Način na koji je poziva vredan je naše pažnje:

   Ustani! Dođi do mene! Majstor te zove, ženo bez imena: Ona-Lucifer! Ružo Hada! Herod si ti. I šta drugo? Gundryggia tamo, Kundry ovde! Pristupi! Pristupi stoga, Kundry! Pred Majstorom se pojavi!
   I sada se u dimu mirisa pojavljuje figura Kundry – njen Astralni oblik – delimično poslušna, delimično buntovnička spram volje Klingsora.
   Treba ovde primetiti termin "Ruža Hada" jer je u određenom smislu Kundry ista ona Ruža vezana za Krst u Ceremoniji Ružinog Krsta. Krst Patnje bi trebalo posmatrati onako kako je predstavljen od Amfortrasa – i kako se može prikazati kabalistički – rana na njegovim grudima uzrokovana je Ružom, Kundry. Koplje i Pehar nose isti simbolizam, ali na Višem Planu.
   U međuvremenu Kundry postepeno dolazi pod čini Klingsora, koji joj naređuje da upotrebi sve svoje lukavštine, kako bi u zamku uhvatila dolazećeg i pobedničkog Parzivala, "Koji nosi oklop Lude".
Klingsor, priznajući da ne može da zadrži Kundry, kune se da je može podvrći svojoj volji:
   Jer se bez mene Tvoja moć ne može pokrenuti.
   Kundry, smejući se oporo, odgovara neobično:
   Ha! Ha! Kako si ti krepostan!
   Ova primedba uzrokuje da Klingsor potone u mračno razmišljanje. On se priseća kako je on, takođe, jednom težio svetijem životu i služenju Grala. Ali, za razliku od Amfortrasa, koji je podlegao zavođenju on, misleći da izbegne istu sudbinu, upotrebio je svoju volju da iskuša nešto protiv Prirode i Boga; krajnje suzdržavanje vlastite prirode Ljubavi. Ovo je rezultiralo u nametnutoj kreposti, dajući mu moć da izbegne zavođenje, istina je – ali ga istovremeno odvajajući od bilo kakve mogućnosti oslobađanja.
   Jer, čujmo njegove reči:
   Najgroznija krutosti! Neukrotivi čeznutljivi jauku! Užasna žudnjo u meni jednom protegnuta, Koju sam gasio sa đavolskom upornošću; Rugaš mi se i smeješ, Ti vražja nevesto, posredstvom sebe? Imaj obzira!
   Usprkos daljim pretnjama, Kundry još uvek govori da se neće poviti pred Klingsorovim zahtevima. Ipak, takva je ženska priroda, ona tiho nestaje, da bi se pripremila za ugošćavanje i iskušavanje Parzivala koji je, u najmanju ruku, živo i krepko ljudsko biće.
   Klingsor je posmatrao Parzivalovo prilaženje svom magičkom dvorcu, naoružanog – kako se kaže – Mačem Nevinosti i zaštićenog Štitom Ludosti. Radije ću protumačiti ovaj Mač kao onaj Razuma, jer je Parzival naučio da u svojoj Ludosti razoruža i pobedi branitelje Klingsorovog Dvorca njihovim vlastitim oružjima.
   Nema dublje rane od one zadate vlastitim oružjima okrenutim protiv nas; kako je to Amfortras otkrio u svojoj trajnoj boli i patnji.
   Prilike koje smo ispustili, a imajući ih mogli i smeli poduzeti, i još ih možemo poduzeti, bole dublje od svog uzaludnog žaljenja za onim stvarima koje nismo mogli postići.
   Ali, samo posedovanje najsvetijeg oružja – kao u slučaju Klingsora i Svetog Koplja – sa daljom mogućnošću njegove ispravne upotrebe je najgore od svega.
   I tako mi nalazimo, kada Kundry "otide na posao", Klingsorovu Tvrđavu kako polagano tone i nestaje sa vidika. Istovremeno njegov "Vrt Žudnji" se uzdiže, a njegove prekrasne, ali lažne kreacije, "Cvetne Device" pojavljuju se pred našim zapanjenim očima.
   Parzival, čije želje još uvek ne daju nikakve naznake svoje prisutnosti, već se pojavio na zidu vrta. Ono što vidi nije važno njegovoj glavnoj Nameri da vrati Sveto Koplje; ipak, on takođe stane ushićen.
   Ovo se može smatrati Parzivalovim ulaskom u "Dvoranu Učenja" kako je nazvana kod Madame Blavatsky u "Glasu Tišine". Okrenimo se unazad na trenutak, želeći da postignemo jasniju ideju o kojem terminu se radi. U Poglavlju I, Stihovima 22-29^*  čitamo kako sledi:

 

22. Tri Dvorane, o umorni Hodočasniče, vode te kraju muka. Tri Dvorane, o pobedniče Mare, vodiće te kroz tri različita   stanja u četvrto, a od tamo u Sedam Svetova, Svetove Večnog Počinka.   23. Ako želiš znati njihova imena, slušaj i upamti. Ime prve Dvorane je NEZNANJE – Avidya. To je dvorana u kojoj si ugledao   svetlo, u kojoj živiš i u kojoj ćeš umreti.   [Neznanje korespondira sa Malkuthom i Nepheshom (animalnom dušom), Učenje sa Tipharethom i Ruachom (Razumom), a Znanje sa    Binahom i Neshamahom (težnjom ili Božanskim Umom) – Fra. O.M.]   24. Ime druge je Dvorana UČENJA. U njoj tvoja duša susreće cveće života, ali ispod svakog cveta nalazi se sklupčana zmija.   25. Ime treće Dvorane je ZNANJE. Iznad nje se prostiru beskonačne vode AKSHARE, nepresušan izvor Sveznanja.   [Akshara je jednaka Velikom Moru Kabale. Ona je PEHAR GRALA, kao što je MUDROST KOPLJE.]   26. Ako želiš sigurno proći prvom Dvoranom, pazi da za svetlo Sunca Života ne uzmeš vatru bluda koja tamo blješti.   27. Ako želiš zdrav i spašen proći drugom dvoranom, ne zaustavljaj se da udahneš omamljujući miris njenog cveća.   28. MUDRACI se ne zadržavaju u osvežavajućim vrtovima čulnosti.   29. MUDRACI ne slušaju umiljate glasove iluzije.

 

   Dovoljno je bilo navedeno da bi se prikazala izvanredna korespondencija između "Vrtne Scene" Parzivalove Drame sa Istočnim Učenjima i onima Svete Kabale. Jer, ova Drama nije subjekt Vremena ili Okolnosti.
   Napustili smo zadivljenog Parzivala na zidu Klingsorovog Vrta. Potom pronalazimo "Cvetne Device" kako žale gubitak svojih ljubavnika – svojih zadovoljstava – ubijenih od Parzivala njegovim dolaskom do Dvorca i ulaskom u Vrt.
   Cvetne Device se ipak lako uteše, nadajući se da ovde postoji sveže zadovoljstvo, jače i potentnije od onoga kojeg su izgubile. Onaj koji želi više tako zauzima mesto svih drugih.
   U ovoj nadi su prepredene, jer – kao  i u stvarnom životu – zadovoljstva s vremenom gube svoju potporu (posebno ako su iskorištavana) te, mada možemo tražiti jaču i intenzivniju vrstu zabave, naša moć da uživamo može otupeti i izgubiti se.
   Slučaj o kojem govorimo je, na neki način, drugačiji. Ipak, Cvetne Device nalaze da moć uživanja nije s njima, jer Parzival – sa svojom Jedinstvenom Namerom – ne može biti bačen u stranu zbog nižih zadovoljstava.
   I zašto bi, kada čekanjem može ostvariti Sve, umesto samo delimičnog užitka? Nije li već iskusio Višu Formu Ekstaze? Sada se postavlja pitanje da li je on razumeo da ovu Višu Ekstazu, sa njenom čistoćom i MIROM, treba ceniti više od OČIGLEDNE AKTIVNOSTI, koja je nižeg reda.
   U višim oblicima Ekstaze karakterizovanim kvalitetom MIRNOĆE, AKTIVNOST je, ustvari, TOLIKO INTENZIVNA da izgleda kao da NESTAJE. Ali nastajući Užitak je u tom slučaju više pročišćeniji i stoga Snažniji, negoli Mir koji nadilazi svo razumevanje. Kundry može reći da je tako dugo tražila odmor ispod vibracije CRVENOG ZRAKA, dok je Parzival to pronašao iznad ULTRALJUBIČASTOG.
   I tako, kada nakon toga Kundry upotrebi sav svoj šarm da iskuša Parzivala, ne uspeva. Njen zagrljaj budi vibracije CRVENOG ZRAKA u Parzivalovom srcu i u tome on prepoznaje, kroz saosećanje, uzrok Amfortrasove rane i u čemu je ovaj pogrešio. Jer, Amfortras je bio prisiljen da  prihvati MANJE od onog za šta je PODESAN, vibraciju nižu od one kojoj je njegovo biće bilo sposobno da odgovori.
Jednom kada je tetiva Instrumenta ili Luka omlitavila, njegova moć je umanjena; jednom kada je Volja postala "volja", ona zahteva ponovno uključivanje u Božansku ili Višu Vibraciju, ali se ne može ponovo uključiti kada je sebe-volja zauzela mesto SEBE-VOLJE.
   U tom slučaju, Sveto Koplje Volje i Mudrosti zamenjeno je Mačem Razuma. Ovaj Mač je istovremeno iskoristiv i neophodan, dok čovek ne stigne u posed Svetog Koplja ili postane svestan svoje Istinske Namere (kao što je Razum neophodan dok ne dosegnemo Mudrost i Razumevanje pomoću kojih direktno vidimo Istinu, bez neophodnosti zaključivanja i dedukcije) ali, jednom kada su više sposobnosti ostvarene i Viša Volja prepoznata kao istinska Moć vodilja naših života, naša Svrha mora biti održavana čistom i neokaljanom.
   Ova misterija postaje jasna u Liber Al vel Legis: I-42, 43, 44, 45:

 

Neka  ta zajednica mnoštva bude vezana i odvratna. Tako i sve tvoje; ti nemaš prava osim da vršiš svoju volju. Čini to i niko ti neće reći ne. Za čistu volju, neoslabljenu svrhom, oslobođenu strasti za rezultatom, svaki put je savršen.  Savršen i Savršen su jedan Savršen, a ne dva; ne, ništa su!

  Tako mi počinjemo razumevati kako su Savršeni Pehar i Savršeno Koplje – Čisto Razumevanje i Mudrost – jedno; ne, ništa, budući da je svo "znanje" isključeno iz Savršene Ekstaze.
  Parzival ne popušta sjaju vremena i okolnosti, jer on traži Večnu Stvarnost, uvek prisutnu Ovde i Sada. Šansa za ovlašni odsjaj ekstaze na fizičkoj ravni ga ne odvraća od njegove potrage za onim što je NEPREKIDNO, poput Tela Naše Gospe Nuit ili Zvezdanog Neba. Ali, za to vreme, budući da je ostavio iza sebe – u Hramu Grala – istinski Kalež Ekstaze, njegova prva dužnost je da potraži Sveto Koplje, jedini predmet pomoću kojeg Pehar može biti oživljen i prosvetljen.
Zahvaljujući Kundrynom uticaju, on dobija odsjaj svoje istinske svrhe, misiju Osloboditelja.
  Shvativši uzrok rane Amfortrasa, on odlučuje da traži i zadobije sredstva pomoću kojih ovaj može biti izlečen. Ne može biti odvraćen od svojeg saosećajnog dela, jer uzalud Kundry pita:
Nije li moj poljubac ovo veliko znanje prenelo Tebi? Ako te u svoje ruke mogu uzeti, Tada te zasigurno Bog napravio. Oslobodi svet u tom slučaju, ako je to tvoj cilj; Stani poput Boga oslobođen; U ovom trenu dozvoli da iščezne s plamenom, Ostavi ranu neizlečenu.
   Ali, Parzival je odlučan da prvo izleči Amfortrasovu ranu – Kralja Grala – te on nudi Kundry iskupljenje po ceni da mu ona pokaže stazu koja vodi nazad u Gralov Dvorac.
   Ovo je možda izgledalo kao razuman put za Kundry. Ali, Zadatak Parzivala, ispravno izveden, pomoću čega on može postati MAJSTOR HRAMA, nije jednostavno ostvariti.
   On mora, ustvari, po povratku u Hram da sa sobom dovede NEOFITA za ruku. On mora da dokaže svoju moć da uzdigne Palu Kći – ili Animalnu Dušu – do Prestola Majke, Razumevanja. Njegov zadatak je da vodi Kundry do Planine Spasa, a ne njen da mu pokaže put.
   Osim toga, on još nije dobio način izlečenja rana Amfortrasovih. Samo sažaljenje zbog njegove patnje, samo shvatanje uzroka nevolje nije dovoljno. Kad bi se vratio u ovom odlučnom trenu, njegova bi misija bila neuspešna.
   Ali, Kundry – baš kao prava žena – ne sledi stazu razuma, mada na kraju njena intuicija proizvodi prefinjenije cvetanje. Ipak, ona toga nije svesna, jer je intuicija zamagljena u njenom umu osećajnošću prirode. Ona shvata da je bila ismejana, da njene čari nisu uspele da odvrate Parzivala od svetih misterija, kao što je odvratila Amfortrasa. Jer, Parzival joj je rekao:
   Bio ja večno proklet zajedno s tobom, Ako na jedan sat zaboravim Svoju svetu misiju U tvom zagrljaju! A ova pilula nije ugodna lepoj ženi!
   Niti može apelovati na njegovo sažaljenje (mada u istini isprana "sažaljenjem osvetljena") kako bi ga skrenula sa njegove više svrhe; čak i ako je ovaj apel praćen obećanjem da će odmah videti Stazu do Grala, samo neka izgubi sat.
   Uznemirena, Kundry vikne:
   "Odlazi, odvratni bedniče."

   I zovući Klingsora (jedinog Majstora Volje kojeg poznaje) da osveti njenu grešku, ona istovremeno proklinje Parzivala i sve Staze kojima bi on mogao koračati, ako ga odvode od nje.
   I ovde njena intuicija, koja je zaista neophodna njegovom Postignuću, stvarno donosi novi korak, na neobičan način. Parzival iznad svega mora da shvati Prirodu vlastite Istinske Volje. A Klingsor se u tom trenutku pojavio na zidu Dvorca; Device izlazeći iz Dvorca jure prema Kundry, dok Klingsor, otrovavši koplje, viče:
   Odmah stani! Ja ću te prokleti pravim oružjem: Luda će nestati pomoću Majstorovog koplja!
   Ništa nije uspelo, Klingsor pokušava da iskoristi Sveto Koplje. On baca svoju VOLJU na Parzivala, koji, bivajući savršeno receptivan prema Višoj Moći (bez obzira koji je agens iskorišten da je dovede) prima Koplje, ne u srce, već u ruku. Jer – kao u slučaju Više VOLJE u vreme otvaranja 1001 latice Lotosa, Istinskog Cveta Vrta – ono je viđeno kako nežno lebdi nad njegovom glavom, unutar njegovog dohvata i moći da razume.
   I tako Parzival shvata svoju Istinsku Svrhu i vitla Svetim Kopljem u znak egzaltiranog zanosa, on tamo radi Znak Krsta. Ovaj znak simbolizuje onaj "Krst Elemenata" iz kojeg je Kreativni Svet proizašao pri rođenju zore Univerzuma.
   Novi Svet je, kako to biva, otkriven kroz Parzivala i još jednom se za Sveti Duh može reći da lebdi nad Vodama Haosa. Jer, u ovom trenu, kao pri zemljotresu, Dvorac postaje ruševina; lažni Vrt nestaje, a device leže poput skvrčenog cveća rasutog uokolo na zemlji. Kundry tone sa krikom, a prema njoj se još jednom okreće – sa srušenog zida – odlazeći Parzival:
   Ti znaš gde se jedino ponovo možemo sresti.
   I, utisnuvši ove proročke reči, on nestaje među senkama.