-Oćeš mi odnijeti platiti ovu uplatnicu za „Caritas“

Nije mi baš usput al s mamom se ne vrijedi natezati pa sam joj rekla:

-Hoću

-A mogla si i ti platiti makar 20 kuna za gladnu djecu Afrike evo imam još jednu uplatnicu.

Žuri mi se i ne da mi se pričati pa joj odgovorim:

-         Drugi put ću, sad mi se ne da.

-         Ajme, kakva si ti to, pa što je 20 kuna za gladnu djecu, sad ćeš ići u kafić i potrošiti te iste novce.

E sad me skroz raspalila jer nisam raspoložena za humanitarna djela.

- Slušaj, rekla sam da ću drugi put, ne mogu davati kad nije od srca, ne ide to na silu.

- Dobro, ali samo da znaš sve što daš duplo se vraća – ko stari mudrac priča moja mama

-No dobro mama, nisi sad otkrila toplu vodu, kao da ja to ne znam, neću sad ništa dati jer mi valjda ni ne treba ništa. I sad me pusti jer mi se žuri.

Tako sama platila uplatnicu i krenula prema mostu. A na mostu odjednom prišla mi je mlada žene, lijepog lica i ljubaznog držanja.

-Gospođo smijem li vas nešto pitati?

Ne postoji na svijetu osoba kome ja na takve ljubazne riječi ne bi odgovorila istim ljubaznim tonom, ni ne sluteći da se u njoj krije prosjakinja, jer da sam znala vjerojatno bi ju tu večer bila zaobišla u širokom luku. Ne znam zašto nisam bila raspoložena za davanje a možda ni za primanje.

-Recite

-Imam kući bolesno dijete, čeka ga operacija bubrega- i počne odmah vaditi dokumentaciju iz torbe.

Ajme, vidite na te sam specijalno alergična, te što skupljaju novce za operaciju na ulici. Znam da laže ali isto tako znam da ću joj dati novce ne zato što laže nego zato što joj novac treba za elementarne stvari.

Ja se s prosjacima ne raspravljam, ne tražim objašnjenja za što im novac treba a kad stanem kraj njih, dajem novac, kad ne stanem, znam da nije od srca pa i ne dajem.

Čim je zinula u ustima sam joj ugledala groblje a i to je odraz siromaštva i bijede, i ne pogledavši u njenu liječničku dokumentaciju uhvatila sam se za svoju torbu i počela tražiti novčanik, pa sam joj rekla:

-Operacije su skupe, ali ja vam ne mogu dati nego 10 kuna.

E sad, ne znam zašto sam je krivo razumjela ali ja sam shvatila da mi je odgovorila, da je to malo, pa sam je ja upitala:

-A koliko bi ste vi, sad ćete vidjeti da nemam nego 10 kuna.

Blagim tonom mi je odgovorila:

-Niste me razumjeli, rekla sam vam da je dovoljno koliko god date. Najvažnije je da je od srca.

Znate što, bolje bi bilo da mi je trisketinu opalila nego što je to rekla. Jer pogodila je u samu bit stvari. Stvar je uvijek i ponovno u SRCU.

-Istina je – odgovorila sam joj – ovo što ću vam dati nije puno ali neka bude od srca.

I izvadim novčanik a u njemu 20 kuna, ne znam zašto sam mislila da sam imala 10 kuna. I tako sam joj dala 20 kuna, zaista od srca.

Otišla sam dalje, bacila pogleda u sebe i rekla onom starcu sa bijelom bradom što sve vidi:
- Bože, i tako ode onih 20 kuna koje sam i tako trebala dati ali sam se iz nekog razloga odupirala, i kao da si je s ciljem namjerio na moj put, test ili? Složit ćeš se sa mnom da nije važno jel otišlo u Afriku ili je ostalo u Hrvatskoj važno je da je od srca. Ako si povirio u moje srce znat ćeš da je uistinu bilo tako.