PROLOG
"Na žalu istočno od sela, postoji jedno ostrvo, s ogromnim hramom, prepunim zvona", reče žena.
Dečak primeti da je ona odevena u neobično ruho, i da nosi veo koji joj pokriva kosu. Nikad je ranije nije sreo.
"Jesi li već video taj hram?", upita ona. "Otidji tamo pa mi posle reci kako ti izgleda."
Opcinjen zeninom, lepotom, decak ode na naznaceno mesto. Sede u pesak i zagleda se u horizont, ali nije ugledao nista osim onog sto je navikao da vidja: plavo nebo i okean.
Razocaran, zaputi se u obliznje ribarsko naselje, da se raspita o ostrvu sa hramom.
"Aaa, to je bilo davno, jos u doba kad su moji cukundedovi ovde ziveli", rece mu jedan stari ribar. "Onda je naisao zemljotres i ostrvo je potonulo u more. Medjutim, iako vise ne mozemo da ga vidimo, i dalje uspevamo da cujemo zvona s hrama, kada ih more zanjise, tamo na dnu."
Decak se vrati na zalo, i naculi usi, nebi li zacuo zvona. Proveo je tamo citavo popodne, ali jedino sto je uspeo da cuje, bio je sum talasa i krici galebova.
Kad se spustila noc, decakovi roditelji dodjose po njega. Sutra izjutra vratio se na morsku obalu: nije mogao da veruje da bi onako lepa zena mogla da govori lazi. Ako se jednoga dana vrati, moci ce da joj kaze da nije video ostrvo, al' da je cuo zvona sa hrama, kako bruje uzljuljana gibanjem vode.
I prodjose tako mnogo meseci: zena se nije vracala i decak je vec zaboravio na nju.
Bio je ubedjen da mora otkriti bogatstva i blaga potopljenog hrama. Ako zacuje zvona, po njihovom zvuku utvrdice, gde se hram nalazi, a onda ce moci i da se domogne skrivenog blaga.
Vise se nije zanimao za skolu, niti staro drustvo. Postao je meta podsmeha druge dece, koja su obicno govorila: "On vise nije kao mi. Vise voli da bulji u more, jer se plasi da ne izgubi u igrama."
I svi bi se smejali, videvsi decaka kako sedi na morskom zalu.
Iako nije uspevao da cuje stara zvona sa hrama, decak je vremenom naucio razne stvari. Primetio je, na primer, da ga sum talasa, kojeg se toliko naslusao, vise ne uznemirava. Malo kasnije navikao se i na krestanje galebova, zujanje pcela, sum vetra u palmovom liscu.
Sest meseci nakon svog prvog razgovora sa zenom, decaka vise nijedan zvuk nije uspevao da pomete - ali zvona sa potopljenog hrama nikako da se oglase.
S vremena na vreme, dolazili su ribari da popricaju s njime, i uporno tvrdili da cuju zvona.
Ali decak to nije uspevao.
Posle nekog vremena, ribari skrenuse razgovor na drugu temu: "Suvise si zaokupljen zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi opet da se igras sa svojim drugarima. Mozda je samo ribarima dopusteno da ih cuju."
Kad je proslo skoro godinu dana, decak pomisli: "Mozda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da sacekam dok ne porastem i postanem ribar, pa da se svakog dana vracam na ovu plazu, jer sam je zavoleo." I jos pomisli: "mozda je sve to samo legenda, i mozda su se u zemljotresu zvona polomila, i zauvek zamukla."
Te veceri, resio je da se vrati kuci.
Prisao je okeanu da se oprosti. Jos jedanput je pogledao prirodu - i kako vise nije bio zaokupljen zvonima -mogao je slobodno da se smesi pred lepotom pesme galebova, hucanjem mora i vetrom sto sumori u palmovom liscu. Zacuo je iz daleka, zagor svojih drugova u igri, i obradovao se pri pomisli da ce se uskoro vratiti igrama svoga detinjstva.
Decak je bio zdovoljan i - onako kao to samo deca umeju - zahvaljivao je sto je ziv. Bio je uveren da nije uludo stracio vreme, jer je naucio da posmatra i postuje Prirodu.
I tada dok je slusao more, galebove, vetar, sustanje palmovog lisca, glasove svojih drugara u igri, zacuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I sledeci.
I jos jedan, sve dok ne zabrujase sva zvona s potonulog hrama, na veliku decakovu radost.
Posle vise godina - vec kao odrastao covek - vratio se na zalo svoga detinjstva. Nije vise nameravao da iskopava nikakvo blago sa dna mora; mozda je to sve bio samo plod njegove uobrazilje; mozda nikad nije cuo bruj potopljenih zvona, jedne davne veceri u detinjstvu. No, ipak, resio je da se malo proseta, da slusa hujanje verta i pesmu galebova.
Kako se samo iznenadio kad je ugledao, kako u pesku sedi ista ona zena s kojom je razgovarao o potonulom ostrvu s hramom i zvonima.
"Otkud vi ovde?", upita.
"Cekala sam te", odgovori ona.
Primetio je da se zena - uprkos tolikim godinama koje su prosle - nimalo nije promenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izbledeo od vremena.
Ona mu pruzi jednu plavu svesku, s belim, praznim listovima."Pisi: ratnik svetlosti obraca paznju na decje poglede.
Jer deca umeju da posmatraju svet bez gorcine. Kad hoce da sazna da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna poverenja, zeli najpre da vidi kako neko dete na nju gleda."
"Sta je to ratnik svetlosti?"
"Ti znas", odgovori ona, smeseci se. "To je onaj ko je kadar da pronikne u cudo zivota, da se bori do kraja za nesto, u sta veruje i - najzad - da cuje zvona koja bruje sa dna mora."
On sebe nikad nije smatrao ratnikom svetlosti. Kao da mu cita misli, zena nastavi: "Svi su sposobni za to. Ali neko ne smatra sebe ratnikom svetlosti, iako su svi ratnici."
On pogleda listove sveske. Zena se ponovo nasmesi.
"Pisi o ratniku", rece na kraju.
bglavac
irida
edin.kecanovic
