Nasred prolaza Među vratima od Ploča u Dubrovniku, dvoje se ljube.

Ne poseduju ništa do ružičastih usana što još imaju ukus mleka, vrelih palacavih jezika i belih zuba.  

Kose im zaklanjaju lica. Odabrali su baš ovo mesto za svoj dugi poljubac: nepokretni, zaustavljeni kao u kakvoj igri „živih slika“ među ljudskom rekom što se sliva u Stradun.

  
Ne poseduju ništa do svojih mladih, mršavih tela u ispranom džinsu.    

Stoje i ljube se sklopljenih očiju, grčevito pripijeni jedno uz drugo, a volim te je tek pronađeno i nijednom upotrebljeno, nepotrošeno, bez sumnje i računa, bez prošlosti i budućnosti, bez nade – začuđujuće jednostavno, okupano i nanovo rođeno, kao prva reč izmucana na ljudskom jeziku.

  
– Sramota! – kaže gledajući ih neki prijatelj starina.
– Ovo treba zabraniti! – dodaje njegova žena.
– Baš su našli gde da se ljube! – sikće cinik u prolazu.
– Čekaj, da vidimo! – zaustavlja jedan voajer drugog voajera.
– Prave se važni... – kaže ostareli ljubavnik svojoj dami.
– Kao da su oni izmislili ljubav! – odgovara dama.
– Nisu mogli da nađu neko diskretnije mesto!
– Kad se neko ovako demonstrativno ljubi – dodaje profesionalac – tu garantovano nema tucanja!
– Egzibicionisti! – objašnjava majka kćerci.
– Neka se vole deca! – brani ih intelektualac, koga je strah da nije dovoljno savremen.
– Ne gledaj tamo! – naređuje otac sinu.
– Je l’ se to nešto snima? – pita televizijski čovek.
– Ostavi i meni malo! – dobacuje neki mangaš.
– Drogirani su... – zaključuje policajac na odmoru.
– Mala nije loša... – procenjuje sredovečni uživač.
– Meni se više on dopada! – kaže peder.
– Ko je muško, a ko je žensko? – pita neko zanovetalo.
– Ljube se tu od popodne... – objašnjava žena iz komšiluka.
– U Parrrrrr ne to niko ne obrrrrraća pažnju...
– Ovo nije Pariz, gospođo!
– Znam!
– Zašto niko ne zove miliciju? – pita jedan paničar.
– Šta je, šta ste zablenuli? – grdi ih sve ulični slikar.                         – Zar nikad niste videli dvoje kako se ljube?
– Ne, no ćeš me ti učit!
– Pokazao bih joj da je moja kćerka! – kaže edipovac-neženja.
– Ti to nisi radio, matori, a? – pita mladi tenor.
– Nisam na javnom mestu.
– Kakva je razlika? – pita mlada sifražetkinja.
– Dođi da ti pokažem!
– Idiote!
– Ovi nisu normalni... – zaključuju dva zagrljena topla brata.
– Svašta! – uzdiše rezignirano penzioner.

 
Mladi ljubavnici se rastavljaju. Gledaju nas kao u nekom ružnom snu.

Devojčica, kojoj je to prva ljubav, odlazi nizbrdo, prema Stradunu, ne osvrćući se.

 
Dečak, kome je to prva ljubav, odlazi na drugu stranu, da uhvati neki autobus prema severu.

 
Za njih se leto 1977. završilo dvadeset i šestog jula, u pet popodne.

 
Razilazimo se postiđeni, jer smo slučajno prisustvovali nečemu, što više ne razumemo.  

Momo Kapor

    

Jako volim ovu Kaporovu priču, neki dan me na nju ponovo podsetila jedna fotografija na internetu, ....ispod fotografije je stajalo brdo komentara raznih ljudi , baš kao u priči Mome Kapora, pročitavši sve komentare, i komentar na samoj fotografiji, zapitala sam se, ...da li smo i sada, svedoci nečega što VIŠE ne razumemo, ili nečega što, JOŠ UVEK ne razumemo, da li umemo da vidimo BITNO i LEPO od naših predrasuda, šta smo shvatili uopšte, ako ovako mislimo? Ima li nade za nas?