Ljudi sve više gube osećaj za druge ljude!

Kao da se gubi sposobnost da se voli, saoseća, učestvuje u emotivnoj razmeni!

 Svedoci smo emotivne kataklizme koja razdire sve pred sobom!

Svi se žale na usamljenost, sebičnost, apatiju a retko ko napušta svoju usamljeničku tvrđavu i pruža ruku drugom čoveku!

Ljudi ne primećuju ljude!

Čovek je zaboravio na čoveka!

 Saosećajnosti je sve manje, solidarnost je obesmišljena…

Posmatram ljude kako čeznu za toplinom, pažnjom, rečima podrške, zagrljajem, što više traže kao da sve više pate!

Zaboravlja se na blagost koja ublažava patnju!

 Kako je moguće da toliko ne obraćamo pažnju na druge opterećeni sobom?!

Ljudi smo, nismo zveri! Ljudi smo, nismo mašine?!

Sreo sam toliko divnih anđela, povezao ih međusobno, pisao o njima, sazrevao pored njih i uticao na njihovo sazrevanje.

 Toliko divnih ljudskih bića hoda oko nas, toliko neotkrivenih anđela koje neko treba samo da otkrije, potvrdi i da im pruži šansu!

Moramo da pomognemo jedni drugima, moramo da potvrdimo ono što je najbolje kako bi i nas neko potvrdio?

Moramo da se borimo za dobro kako bi dobro pobedilo?

Moramo da olakšamo naše živote, da se udružimo, radujemo, da ublažimo patnju pažnjom i brigom za druge ljude…

Svako od nas treba da razvije to divno osećanje da rukama zagrli čitav svet, da zavoli sebe i sve oko sebe!

Ne možemo samo da se sklanjamo u stranu i da posmatramo iz mišijih rupa šta se dešava?!

I još da se naslađujemo tuđim bolom…

Čovek što više pronalazi ljubav u drugim ljudima pronalazi je i u sebi!

Ljudi su naša ogledala!

Ljudi su potvrda naših ličnosti!

Što smo okruženiji boljim ljudima i sami smo bolji!

Svako od nas treba da pronađe tu svetlost u sebi, nevažno gde se nalazi i njome treba da zrači!

Čovek svojom posebnošću treba da nadvisi ambijent u kome se nalazi!

U protivnom biće u potpunosti usisan…

Jer nema tog mraka koji ne može da razbije ljudska svetlost!

Razmislite, da ljudi nisu počeli da me čitaju da li bih ikada imao tako jak motiv da pišem?!

Pisac se ne rađa, pisac se postaje!

Tako je i sa čovekom!

Isto kao što pisac ne može da postoji bez svojih čitalaca kojima se obraća, isto tako i čovek ne može da postoji bez drugih ljudi!

Niko ne može da postoji bez drugih ljudi!

Čovek nije panj – čovek je čovek!

Samo mu pre toga treba dati šansu da to i postane?!

Nema tu neke velike mudrosti, samo treba da se fokusiramo jedni na druge i biće nam lakše!

Emotivna stabilnost je osnova svega, osećaj da vredimo, osećaj da smo potrebni nekome!

Ukoliko krenemo u svet osujećeni, nesrećni – šta mi dobro možemo da uradimo?!

Ništa!

Možemo samo dodatno da zamutimo močvaru koja je sve mutnija…

Stefan Simić