Nedelju dana pre nego što mi je baka umrla, odnela sam joj jedan buket ljiljana u bolnicu. Bolovala je od upale pluća i po teškom disanju bilo je jasno da je miris ljiljana suviše jak za nju. Zato sam buket ponela kući i stavila ga na naročito mesto kraj njezine slike. — Poznajem životni ciklus ljiljana, pošto su oni moje omiljeno cveće. Međutim ovi ljiljani su me iznenadili, pošto su potrajali mnogo, mnogo duže nego obično. U izvesnom smislu, činilo mi se kao da je sa njima i jedan deo života moje bake još uvek sa mnom – brinula samse o tim cvetovima, koji su nastavili da žive čak i kada se njezin život okončao. — Ljiljani su imali počasno mesto u prostoriji u kojoj sam doručkovala svako jutro. Vremenom se svaka latica transformisala iz bledoružičaste u žućkastu, nabirajući se po ivicama dok joj se život bližio kraju. Posmatrala sam kako je od čitavog buketa na kraju ostalo samo dekorativno zelenilo, koje je takođepotrajalo nekoliko nedelja duže od svog uobičajenog veka trajanja. Dve drške sa sjajnim zelenim listovima još uvek su stajale posle pet nedelja. — Jedno jutro dok sam silazila niz stepenice pogledala sam poslednje hrabre ostatke buketa moje bake – i vaza je bila prazna! Jedna gošća koja nije znala za moj tihi ritual, što je i razumljivo, bacila je poslednje dve stabljike spremajući prostoriju. —Pripremala sam doručak i pribirala se od šoka. “Sada je gotovo, vreme je da to ostavim iza sebe”, glas trezvenosti u meni me je savetovao – dok sam u isto vreme skoro sipala kafu na kajganu. — “Hoću cvetove moje bake natrag!”, protestvovao je manje odrastao unutrašnji glas. Nisam jednostavno bila spremna za to da vaza bude prazna, kao što nisam bila spremna za smrt svoje bake,iako joj je bila devedeset jedna. — “Trebalo je da provedemo više vremena zajedno” žalio se glas. Nisam očekivala da će tako iznenada moja baka nestati iz mog života. Znala sam da treba da prihvatim gubitak, ali nešto u meni jednostavno to nije moglo. — U sebi sam osećala pravi rat između racionalnog glasa koji je savetovao prihvatanje i emocionalnog glasa koji se borio protiv toga – racionalnog odraslog glasa razuma koji mi govori da sa tim treba da sepomirim i glasa ranjive unuke kojoj je potrebno vreme da se prilagodi ovom velikom gubitku i to kroz svoj tihi ritual sa cvetovima koji venu. I dok sam u tišini razmišljala o ovom iznenadnom gubitku, osetila sam saosećanje prema sopstvenom poricanju. Kada tako iznenada izgubimo nekoga koga volimo, šok nam se čini prevelik da bismo mogli da ga podnesemo. Suviše često dopustimo svom nestrpljivom, kritičkom i odraslom unutrašnjem glasu da nas prekoreva i upućuje kako bi trebalo da se osećamo. I ono ranjivodete unutra razume da će na kraju morati da se prilagodi – ali mu je potrebno još malo vremena. Dok sam posmatrala svaku od tih latica kako vene dok joj se život približava kraju, podsetila sam se prirodnog životnog ciklusa cveta, ljudskog života, i isto tako moje bake. Posmatranje ovog procesa pružilo mi je vreme da se emocionalno prilagodim ovom iznenadnom i velikom gubitku. Iz njega je izraslo jedno razumevanje stvari kakve prirodno jesu – istine o prolaznosti, koju su simbolizovali cvetovi kojih više nema. Tuga za gubitkom bake, naravno, jeste prirodan i zdrav proces. Ali i kodonih obrazaca osećanja koja mogu biti manje zdrava, moramo isto tako da budemo saosećajni prema samima sebi. Dok ulazimo na teritoriju svojih najtežih emocionalnih navika potrebno je da sa sobom ponesemo i empatiju za sebe dok se oslobađamo ovih starih, tako dobro poznatih načina ponašanja. Pre nego što se okrenemo racionalnijem stanovištu, potrebno je da saosetimo sa svojim emocionalnim potrebama – pre nego što smo u stanju da se promenimo, potrebno je da prihvatimo i zavolimo sami sebe.