Bilo je to prije nekoliko godina....moj najdraži pas Rinči, bila je još živa, a pripadala je rasi: francuski buldog. Njena osobnost i njen karakter zaslužuju članak za sebe....i to ne samo jedan...a nisam htjela o njoj, nego o maločas spomenutim mačićima.

 

Dakle, moje kćerke, naučene da miluju, hrane, „dovlače“ razne životinje, na spavanje, ptice na liječenje kljuna ili krila...jednoga dana su dovele mačka. Bio je novembar. Skakukatele su i govorile: „Mamice, zima je, neka ga samo malo tu, pred vratima, samo da mu damo da jede...on će otići“. Naravno da sam pristala, i naravno da nije otišao.

 

Zgodno bi bilo spomenuti da živim u zgradi, u stanu, znači, nema dvorišta, šupe, štale...Mačak se nastanio uz sami prag. Dobio je kutiju, deku, vodu, hranu, a kada bi neko od nas vodio pseka napolje, on je išao pored njega, lijepo silazio, obavljao nuždu, i zajedno sa nama i sa psom se vraćao nazad. Nije tražio da uđe u kuću, bio je  zadovoljan stambenim potrebama.

 

A onda, odjednom, mačak se pretvorio u mačku koja je na tom istom kućnom pragu, okotila dva mačića, pored psa, pored nas.....Veselje, babine, pažnja....mačići kao bombončići....

 

Ali, drugi dan, neki mačak se uspio u ranu zoru popeti do našega stana, napasti mačku i toliko je raniti da je slijedeće jutro uginula.

Nisam dvojila ni čas, Jesam se malo prepirala sa suprugom jer u stanu već imamo ptice i psa, a sada unijeti mačiće.....“.baš pretjerujem“ No nisam se dala, nisam mogla dozvoliti da im se nešto dogodi. Uselili su se u hodnik. Dobili su jednu plišanu igračku mlađe kćerke, koja je trebala „glumiti“ majku, dobili su komad jambolije, dobili su mene....Ustajala sam nekoliko puta po noći, brisala ih vlažnim truleksom, hranila ih iz šprice, dok su mi suze kapljale na njihove slijepe oči,  prala im „posteljinu“ da uvijek budu očišćeni i mirišljavi. Bila sam im majka....a oni su gladno krezubim desnima hvatali moj prst, sisali i tražili....

 

Susjedi i rodbina su se čudili, niko nije vjerovao da će tako maleni preživjeti. Ali, svi smo bili uporni.

Mačići su progledali, prohodali, naučili da jedu, da se igraju...a onda smo im našli udomitelje.

 

Za jedno znam gdje je, ponekada ga i vidim. I ono je postalo majka....drugo nije u Sarajevu.....ali nadam se da je i ono dobro.....

 

I još jednom sam naučila........Ljubav može sve.......