Čhartišvili čovečanstvo deli na pet suicidnih kategorija: ljude koji nikad ne pomišljaju na samoubistvo, ljude koji ponekad razmišljaju o samoubistvu, ljude koji prete da će izvršiti samoubistvo, ljude koji pokušaju da izvrše samoubistvo i ljude koji izvršavaju samoubistvo. Čini se da pisci spadaju u sve navedene kategorije, osim prve. Šta je to što literate lako navodi na misao o samovoljnoj smrti, pa i na samo samoubistvo? Pre svega, i sami umetnici, baš kao i društvo oko njih, od njih uvek očekuju vrhunske rezultate. Niče o tome kaže: „Od svega što je napisano, ja volim samo ono što se piše sopstvenom krvlju“. Sportisti imaju pravo na mirnu starost i na prestanak boravka u areni, svako drugo zanimanje, osim umetničkog, ima mirovinu u starosti. Umetnicima to nije dozvoljeno i oni su svesni napora neprestanog prisustva na sceni. Tako su predsmrtne Rableove reči bile: „Spustite zavesu, farsa je gotova“, dok je Betoven pred smrt prošaputao: „Prijatelji, aplauz, komedija je završena“. Bez obzira na sav napor koji zahteva, pisanje spada u izrazito nekomercijalnu delatnost. Čhartišvili kaže: „Pisanje je nesumnjivo nekomercijalan zanat. Ili jeste takav ako se govori o pravim književnicima... Od mastionice i guščjeg pera do prosjačke torbe, kratak je put“. Od gladi je u najdoslovnijem smislu umro engleski pesnik i publicista Aleksandar Birni (1826-1862). Zbog ljubavi i politike Među literatama koji se odluče na samoubistvo, mnogo je više pesnika nego proznih pisaca, a od proznih pisaca najmanje dižu ruku na sebe oni pisci koji se bave – filozofskom prozom. Pesnici samoubice česta su pojava kroz istoriju književnosti.

Po legendi, Sapfo se ubila skočivši sa stene, zbog neuzvraćene ljubavi prema muškarcu – lađaru Faonu. Stena sa koje se ona bacila, kasnije je postala mesto gde su izvršavali samoubistvo nesrećni ljubavnici.

Američka pesnikinja En Sekston(1928-1974), samoubistvo je izvršila zbog depresija i duševnih kriza. Tri puta je pokušala suicid i na kraju se otrovala izduvnim gasovima u garaži.

Samoubistvo Silvije Plat, pesnikinje-vunderkinda, poznato je svim njenim ljubiteljima. Prvi pokušaj samoubistva i nervni slom koji mu je prethodio, opisani su u romanu, „Pod staklenim zvonom“. Deset godina kasnije, usledio je drugi pokušaj, a treći je bio koban po Platovu – u zoru je deci pripremila doručak, zatvorila vrata i prozore i gurnula glavu u rernu. Ostavila je i poruku, s molbom da pozovu njenog lekara. Moguće je da se pesnikinja nadala da će je spasti.

Italijanski pesnik Čezare Paveze,(1908-1950) ubio se zbog ljubavi, u usponu svoje stvaralačke snage. Autor čuvene zbirke pesama „Doći će smrt i imaće tvoje oči“, nekoliko dana pred smrt napisao je u dnevniku: „Nikada se nisam osećao živ i ovako mlad“. Ali ovo osećanje bilo je trenutno. Ljubav mu nije uzvratila malo poznata američka glumica. Popio je smrtonosnu dozu tableta za spavanje u sobi hotela, u Torinu.

Statistike kažu da se pisci ipak ne ubijaju najčešće zbog ljubavi, nego zbog – politike.

Sledeći razlog koji ih navodi na ovaj čin su psihičke bolesti i depresija.

Zanimljiv je podatak da se od svih pisaca najređe ubijaju – dramski. Izgleda da napisi kritičara, koliko god bili otrovni i katkad zluradi, nisu – smrtonosni. Ili Talija budno čuva svoje poklonike.

Farber kaže da je „suicid najverovatniji onda kada se lako ranjiv čovek nađe u ekstremnoj situaciji“. Ali šta za osetljive, složene spisateljske ličnosti nisu „ekstremne okolnosti“. I ima li ikoga ko se bavi umetnošću i pisanjem a da nije – lako ranjiv? Ipak, najranjiviji najlakše dižu ruku na sebe.

Marina Cvetajeva, najveća ruska pesnikinja dvadesetog veka, ubila se 1941. u Jelabugi, posle povratka iz emigracije. Obesila se o kuku na tremu kuće u kojoj je iznajmljivala sobu. U jednom od oproštajnih pisama napisala je „... Želim da moj sin Mur živi i uči. Sa mnom će propasti“.

Imaginarni strah

Austrijski pisac Paul Celan, (1920-1970), po poreklu rumunski Jevrejin, zakasnela je žrtva koncentracionih logora, baš kao i Primo Levi i Tadeuš Borovski. Celan je bio zatvoren u koncentracionom logoru. Bez obzira na ogroman posleratni književni uspeh i slavu, skočio je u Senu sa mosta Mirabo, četvrt veka po završetku Drugog svetskog rata.

Žrtva postlogorskog sindroma je i Ježi Kosinski (1933-1991), američki pisac poljsko-jevrejskog porekla. U godinama rata čudom je ostao živ. Po dolasku u Ameriku, napravio je vrtoglavu književnu karijeru. Po jednom od njegovih romana snimljen je i poznati film: „Dobro jutro, gospodine Čens“. Kada je upoznao Eriku Džong, koja je tada bila u poodmakloj trudnoći, zamolio ju je da pomiluje njen nabrekli stomak i rekao: „Sve bih dao da mogu da doživim iskustvo porođaja“. Ubio se progutavši veliku količinu tableta i navukavši na glavu plastičnu kesu.

Među literatama, ubijaju se i nosioci najviših književnih priznanja.

Majakovski se ubio u trenutku kada je stekao veliku slavu. Čitavog života govorio je o samoubistvu, a nekoliko puta u mladosti igrao je i ruski rulet. Postoji pretpostavka da je tu igru, ali s tragičnim ishodom, odigrao i 14. aprila 1930, kada je okončan njegov život.

Ernest Hemingvej ubio se iz lovačke puške. Iza njega bio je pun, uzbudljiv život, bezbrojne ljubavi i Nobelova nagrada. Ali – očito da je želja za odlaskom bila jača.

Još jedan nobelovac, Jasunari Kavabata, otrovao se gasom u malom stanu koji mu je služio kao radni kabinet. Uprkos japanskoj tradiciji, nije ostavio nikakvu oproštajnu belešku.

Spisak samoubica sa ovih prostora obuhvata Nikolu Koljevića (1936-1997), šekspirologa, dramskog pisca, prevodioca, koji je izabrao odelo za smrt i, u svom kabinetu, pucao iz revolvera u glavu.

Anica Savić- Rebac, (1893-1953) srpska pesnikinja i filozof, prvi put je pokušala da se ubije na dan upokojenja supruga, injekcijama morfijuma, drugi put je, po uzoru na Seneku i epikurejce, prerezala vene na rukama , ali su je spasli prijatelji. Ubila se tako što je sebi pucala u glavu. Ostavila je pismo: „Umirem svesno i autonomno“.

Branko Miljković je 12. februara 1961, pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život u Zagrebu. Novine su objavile da je reč o samoubistvu.

Branko Ćopić (1915-1984) je poslednje godine života proveo je u imaginarnom strahu da će biti uhapšen i streljan. Sa mosta nad Savom skočio je na pločnik, na kome je, četrdesetak godina ranije, proveo svoju prvu noć u Beogradu. Oproštajno pismo ostavljeno prijateljima završio je rečima: „Zbogom lijepi i strašni živote!“

Autor:Sanja Domazet

Kulturni dodatak Politike